Спаса нам нема, пропасти нећемо

Пише: Дамјан Абрамовић 

Нијесам употребио ову реченицу као поштовалац лика и дјела Николе Пашића, већ сам је више пута чуо од мог оца Бранка и тако ми је остала урезана у памћењу. Вратила ми се посматрајући ситуацију у којој се налазимо. И заиста, спаса нам нема, овај рат добити нећемо, а рећи ћу вам зашто тако мислим.
Наша држава је данас дефинитивно у рату против “невидљивог непријатеља”који представља опасност по здравље и живот нашег народа.
Да би изашли као побједници из било каквог рата морају постојати предуслови за побједу. Односно, чиниоци који би били на страни побједника и ставили га у бољи полозај у односу на противника. Који су то чиниоци на којима би се заснивала стратегија наше одбране?
Као прво. Црногорски народ је дубоко подјељен. Неслога се уселила у породице. Данас у Црној Гори имамо велики број фамилија у којима је један брат Црногорац , други Србин, имамо много породица у којима браћа не говоре због припадности различитим политичким групацијама…

Како све потиче из породице тако се и та болест звана неслога шири на мјесто становања, па на град, општину и на крају, на цијелу државу, што се најбоље може видјети и по сукобима у Скупштини Црне Горе. Неслога се уселила и у духовни живот црногорског народа. Политичко оснивање нових вјерских заједница унутар православног живља додатно је продубило нетрпељивост и братомржњу покушавајући да ослаби јединство и духовни утицај примарне цркве у Црној Гори, односно Митрополије црногорско-приморске.
Не сумњам да је неслога добар рецепт за владање , али сумњам да је добра подлога за грађење одбрамбених бедема једне земље.
Као друго. Живимо у земљи која више не производи. Ми немамо своју храну. Наша села су пуста. Имамо константну миграцију из села у градове ђе наш народ надничи или у претрпаним државним институцијама или у страним компанијама које управљају нашим ресурсима од енергије до комуникације и експлоатишу исте.
Таква државна политика води своје грађане у сиромаштво , што се види из примјера наше браће, рођака, комшија који не могу у овим тешким временима да приуште својим породицама пун фрижидер хране, а о неким озбиљнијим залихама да и не говорим. Да одем корак даље. Да се којим случајем не дај Боже ситуација погорша и доведе до затварања граница за проток хране и роба наша дјеца би била гладна. Моја дјеца , ваша дјеца, ја, ви, ми, они, постали би такви непријатељи једни другима да нам спољни фактор неби био потребан.
Као треће. Ухватили смо се у коштац са таквим непријатељем којег да би поразили морамо да посједујемо озбиљан здравствени систем, са озбиљном ”СТРУКОМ” на његовом челу. О стању нашег здравственог система и условима за рад најбоље свједоче храбри доктори и медицински радници који се налазе на првој линији одбране, а на последњем мјесту на љествици висине зарада.

На челу оваквог система из позадине одлуке доноси “СТРУКА” коју је изњедрила политичка припадност, а која у овим моментима представља последњу линију одбране здравља наших родитеља и наше дјеце.
Као четврто. Велики утицај на исход сваког рата има географски полозај земље и однос са сусједима и другим државама. Географски положај не улива наду, окружени смо земљама које су и саме у проблему и без неких значајнијих ресурса који би нам били од помоћи, изузев Србије који има велики потенцијал за производњу хране.
О односима са комшијским државама нећу трошити много ријечи , осврнућу се само на Косово са којим смо у најбољим, и Србију са којом смо у најгорим односима, јер се кроз односе наше власти према њима најбоље види дисбаланс моралних,братских и историјских вриједности. Наиме, признањем косовске државе нијесмо подржали оснивање нове државе на Балкану већ отимање најсветијег дијела једне од најстаријих балканских држава са чијим народом дијелимо исто поријекло. На тај начин је црногорска власт закопала добре односе са Србијом, издала нашу браћу Црногорце са Метохије који су себе сматрали дијелом наше земље и повриједила осјећаје свој нашој браћи у Црној Гори који се изјашњавају Србима.

Са оваквом државном политиком која је и односе са Русијом довела на историјски минимум, налазимо се у ситуацији да зависимо и просимо од земаља које ни саме себи не могу да помогну.
Као пето. У сваком рату имамо оне који доносе одлуке, оне који воде свој народ до побједе или пораза. У нашем случају то су они који су се самопозвали и самопоставили на чело тијела која управљају одбраном нашег здравља и живота. Исти они који сједе на врху пирамиде изграђене од неслоге, братске мржње,сиромаштва, издаје и њихових великих апетита.
Цитирацу Сун – Цуа кинеског мислиоца и генерала.
“Односи се према својим војницима као према својој дјеци и пратиће те у најдубље долине; односи се према њима као према својим синовима и стајаће поред тебе до смрти”.
Јасно вам је шта сам хтио рећи.
Наша власт није достојна да руководи овим народом. Ова власт не може да представља наше часне претке. Ова власт не заслужује да господари нашим и животима наше дјеце.
Спаса нам нема али,пропасти нећемо.
Нећемо пропасти јер смо ми прави потомци наших предака! Пропасти нећемо јер нас је живот у оваквим условима направио жилавијим и снажнијим!! Оно што су нама оставили преци, сачуваћемо и ми нашим потомцима, звали их Црногорцима или Србима!! Овај талог што је испливао у мутним временима потонуће након епидемије!!
Проћи ће..
Послије сваког распећа долази Васкрс!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: