Спасовдан

Као и сваке године, Спасовдан славимо у 40. дан по Васкрсу, што одговара временском размаку између два важна библијска догађаја – Христовог Васкрсења и Његовог Вазнесења на Небеса. Тај други догађај, Вазнесење Христово, веома је значајан за нашу вјеру, за нашу хришћанску догматику, а представља растанак Господа од ученика. Растанак испуњен надом, вјером и чекањем новог сусрета. Због тог догађаја, хришћанска вјера је, по много чему (п)остала вјера чекања…вјера очекивања Онога што ће бити, Онога Који ће доћи. Приликом Свог Преславног Вазнесења, Христос је обећао ученицима да ће им послати Духа Светог, оног Духа Божијег који ће људе сабрати у Цркву. Али им је обећао и да ће Он лично, поново доћи.

И тако, хришћани, по својој природи, по суштини своје вјере…чекају. Очекују Бога, очекују, ослушкују, надају се и вјерују. То хришћанско чекање, та усмјереност на будуће догађаје ( по ријечима апостола Павла: „што је иза мене-заборављам, трчим за оним што ме очекује“) представља тако јаку духовну снагу, да су се многи хришћани радије одрицали сопственог живота, овог овоземаљског живота, него што су били спремни да се одрекну тог чекања, те вјере. Нешто од те духовне силе наслућује и Десанка Максимовић када пјева „срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да“, а слично њој прича нам и писац „Малог принца“ који нас учи да је чекање једна лијепа вјештина која зближава људе.

Ово духовно чекање и вјера у будуће догађаје није тек нека лијепа мисао, нека идеја везана за „прогрес“, „свијетлу будућност“ или „боље сјутра“. Наше хришћанско чекање је засновано на конкретном увиду, на јасној спознаји коју су имали апостоли. Они су, наиме, видјели Васкрслог Христа, и то своје знање, ту Истину у коју су се увјерили, они су предали својим пријатељима, својим потомцима, ученицима…а ови опет својима. Тако се Истина наше вјере шири као тема од повјерења, као пријатељска сугестија, као извјештај људи којима највише вјерујемо. Нешто више налик породичној, фамилијарној ствари…а не нечему што бисмо везали за земаљску идеологију или политику. Тај ланац људи који једни другима кроз вјекове и различита земаљска пространства, предају вјеру у Христа, та чудесна ниска људи који вјерују једни другима, стигла је и до ових наших простора и до наших времена. Тако ми и не морамо да се трудимо замишљајући прастаро вријеме и античку Палестину, не требамо да своју вјеру заснивамо само на личном утиску који имамо читајући текст Библије, не морамо и не требамо…јер ту су наши блиски преци, људи којима вјерујемо, људи који су најбољи међу нама…они нам преносе нешто у шта они вјерују, па самим тим, и баш због тога, и ми вјерујемо.

Не вјерујемо само због вјекова хришћанства, због давних апостолских времена, него вјерујемо због, рецимо, Светог Петра Цетињског, слава му и милост. Он је био ту пред нама и међу нама, и то на начин који свједочи стаменост, љубав и вјеру…у најтежим моментима и околностима. А он је опет вјеровао због својих предака, због владике Данила нпр….а обојица су примјер и образац своје вјере, својих надања и очекивања, добили од Косовског кнеза Лазара. О Лазару и косовским јунацима обојица говоре и пишу са одушевљењем. Па као што Лазар није марио за овај земаљски вијек, нити за оружану силу којом је непријатељ кренуо на њега и његове Светиње, тако ни цетињске владике нијесу мариле за земаљске бројке и размјере, него су, упркос свему, чували вјеру у оно невидљиво и Онога Који ће доћи. И баш је добро што су тако радили, јер у противном – не би било Црне Горе, ни нас данас оваквих какви смо.

Него, јесам ли скренуо са теме? Почех о Спасовдану, а стигох до опстанка Црне Горе и хришћанске вјере у њој.

То је та тема. Христос је страдао на Голготи – иако је имао избор да поштеди Себе тих мука. Кнез Лазар је, на Видовдан, страдао на Косову – иако је могао поступити и другачије. Многи наши преци страдали су на Спасовдан, на Граховцу, у изванредној побједи Црногораца над Турцима. Турске војске је било пуно више, али Црногорци нијесу бројали земаљску снагу, него су ношени духовном снагом Спасовдана, побиједили. Књаз Данило је граховачку побједу сматрао „осветом Косова“. Неки људи у тој чињеници виде Данилову политичку идеологију, његово српство и томе слично. Очигледно да би се тема могла и тако посматрати, али то је плитко гледање. Много дубље је гледање граховачког надахнућа кроз надахнуће Светог Петра и владике Данила, а њихово надахнуће је Лазарева жртва. Опет, та Лазарева жртва има своје надахнуће у учењу Лазаревих пријатеља синаита и исихаста, који су током 14. вијека населили испоснице широм Србије и Зете, све до Скадарског језера. Лазареви учитељи били су још и Свети Немањићи ( међу првима Свети Сава и Свети Стефан Дечански ), они светитељи који се, један вијек касније, славе као заповједне славе у црквеном календару Црнојевића, с краја 15. вијека! Немањићима су учитељи били хришћански владари попут зетског краља Светог Јована Владимира – који је, опет, страдао, изгубио и круну и главу, ради вјере, ради нечег већег и вишег од прашне земље. И тако редом, све до Маслинске горе са које се Христос вазнио и обећао Други долазак….

Од тог библијског Спасовдана па до овог на Граховцу прошла су непуна два миленијума. Небеско чекање се показало јаче од земаљских страхова. Ми данас улазимо у трећи миленијум. Има ли смисла, да ли је разумно, да се понашамо другачије од наших предака? Ако будемо другачији, нећемо побједити своје страхове…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: