Спавај, Аднане, да мислимо да бунцаш

Пише: Илија Ивановић

Аднан Чиргић, доктор црногорског језика, који је докторат стекао у Хрватској у којој се црногорски интензивно говори, а још интензивније проучава, оптужује Весну Братић, министрицу просвјете, науке, културе и спорта, да не постоји у науци, те да је њеним именовањем на ту високу позицију наука „предата Ђаволу”.

Аднану се „ђаволи” призиру на све стране – у Министарству, на Универзитету Црне Горе, а ЦАНУ је за њега „параинституција” која немилице троши државни новац на „жвакање прежваканог”. Мада ова његова ониричка привиђења дјелују сулудо, у питању су природне реакције младог доктора наука који до највишег степена стручне спреме није стигао уобичајеним путем, него заиста неким непознатим и новим „методама”.

Чиргић никад није магистрирао (што је можда и једино добро урадио да не троши узалуд вријеме, кад му се ни основно образовање очигледно није добро „примило”), али је његово изучавање језика било толико „иновативно” да су му у Осијеку без проблема дали звање доктора наука у области за коју нити су имали, нити данас имају катедру, али зато имају доктора Чиргића, па нека виде шта ће сад с њим.

Он је творац нових погледа на језик у Црној Гори, а ти погледи су толико „доприносни” да му је бивша власт на сваком конкурсу нештедимице давала новац за разноразне „пројекте”. Срећа наша да се нису сјетили да лансирају и пројекат потпуног укидања језика, па да нас онда Чиргић наново описмењава и оспособљава да проговоримо. Можда баш у томе и јесте Чиргићев однос према Братићевој. Очигледно је да пројекте и новац неће добијати по истом кључу по коме је то чинио годинама.

Ријеч „арчиле” (новац), коју је Братићева употријебила током интервјуа на ТВ А1, Чиргићу се снажно урезала у памћење, што је сигуран знак да је Министрица избором ријечи погодила ин медиас рес.
Чиргић себи даје за право да оцјењује научне доприносе свих редом. Без срама и стида, без критеријума и индикатора, незнавено и паушално, Чиргић процјењује научни допринос Весне Братић, о чијој области истраживања ни по чему није компетентан да говори, осим по томе што је самопрокламовани научни „доприносник”. Самим упуштањем у то у што се упустио, Чиргић је себи дао још једну непрелазну оцјену, јер се прешао па почео да се бави свим у шта се не разумије, више него је могао научити у „троскоку кроз своје образовање на прескоке”.

Док Братићева објављује радове у часописима највиших категорија (ССЦИ и AХЦИ, девет радова), као и самосталне монографије штампане од стране реномираних издавача, те друге релевантне научне публикације које обликују њену респектабилну библиографију, њен „критичар” одлучио се да своје научне доприносе публикује у СВОМ часопису Лингва Монтенегрина, у часописима земаља најближег окружења и у публикацијама сродног издавачког кȏда. Неспорно је да је свако научно достигнуће господина Чиргића објављено на порталу ЦДМ и сличним мјесним и општинским научним порталима од великог значаја за његову науку. Ако, ипак, уважени монтенегриста заиста жели да сазна шта су вриједна научна достигнућа, потребно је да посјети странице водећих свјетских часописа из области хуманистике, као што су, на примјер, Journal of Language and Politics или World Literature Studies у којима је своје научне резултате публиковала професорица Братић.

„Критичар” се у звања бира на Свеучилишту у Мостару, што је више него апсурдно с обзиром на то да предаје на установи високог образовања у Црној Гори. Чиргић према важећим мјерилима у Црној Гори нема услове ни за избор у звање доцента, а Братићева је по тим мјерилима регуларно изабрана у звање ванредног професора.

Даља компарација научних пракси и научних доприноса Братићеве и Чиргића потпуно губи смисао, тј. нонсенсна је од самог почетка. У најкраћем, Чиргић нема научни кредибилитет ни да мисли, а камоли да пише о Братићевој. Умјесто што пише текстове за портале, требало би да лијепо сједне и да напише барем један озбиљан рад за један озбиљан часопис који је индексиран у бази коју мјерила за избор у звање у Црној Гори препознају као такву. Док то не уради, може само да се диви или да завиди Весни Братић и да је проглашава за „ђаволицу”. Зна то Чиргић, као што зна да је овим својим „ђаволисањем“ добио, јер ето у пар реченица којима му се лако доказује гдје му је мјесто, доведен је у контекст у коме неко може помислити да га је могуће у нечему поредити са министрицом Братић, то јест уопште довести и у какву релацију гдје се спомиње наука… Куку за науку, непотпуни докторе Чиргићу!
Чиргић се у континуитету обрушава и на проф. др Рајку Глушицу, новоименовану предсједницу Управног одбора УЦГ, заборављајући да се тиме гријеши и о себе сама. Глушица је била чланица комисије за одбрану његовог вајног доктората којим је „помјерио границе науке”. Ако је Глушица, како Чиргић упорно тврди „лажирала”, „слагала” и имала друга непочинства у науци, ко онда може вјеровати у његову докторску диплому стечену пред таквом особом као чланицом комисије? У замаху непромисли и на таласу једа најлакше сами себи скачемо за врат. Мада, ту је можда мало више у праву, што се усуђује спомињати уважену проф. др Рајку Глушицу, јер кад се њој тада могла поткрасти таква грешка да учествује у „одрастању” Чиргића, можда је у реду да мало и трпи овог „одметнутог” докторанта.

Господин Чиргић сатанизује и др Владимира Божовића, редовног професора математике на ПМФ-у, сврставајући га међу „експерте са Мједeног гувна”. Заиста, вјероватно је господин Чиргић у праву јер је он докторирао на Свеучилишту у Осијеку иако није био ни магистар, док је професор Божовић докторирао на Florida Atlantic University. Господин Чиргић бриљира изврсношћу у науци публикујући своја научна достигнућа у свим локал-патриотским научним колосима попут Антене М или Портала Аналитика, док професор Божовић своје научне резултате објављује у часописима који припадају групи од 25% најпрестижнијих свјетских часописа.

Господин Чиргић је докторирао у Хрватској на теми која се односи на говор подгоричких Муслимана, која је слично темама као што су говор подгоричких Црногораца, говор подгоричких Срба, говор подгоричких Хрвата, говор подгоричких Рома, итд., од круцијалног значаја за развој не само Црне Горе већ и читавог европског простора. Са друге стране, професор Божовић је докторирао на „безначајној” области криптографије која тек понекада може бити од маргиналне користи неком подгоричком Муслиману, Црногорцу, Србину, Хрвату или Рому.
Али, гле чуда, што Чиргић више имена спомиње, постаје све јасније да збирна оцјена способности његових процјена тежи нули, што би му вјероватно проф. Божовић најбоље објаснио, иако за то не треба виша математика, јер за Чиргића је довољна и обична „чиста рачуница”. Биће тешко, али Чиргић ће морати да се навикне на неке друге проценте и апанаже од оних које је годинама добијао.
Овај текст је предуг у односу на реалне потребе, јер је Чиргићу до сада посвећивана превелика пажња коју научним радом није завриједио. Дошло је вријеме да се говори и пише о неким другим људима, онима који имају стварне научне доприносе и који од Чиргића и његове братије нису долазили на ред. Није ни чудо што се Чиргићу призире „Ђаво” и што његово „маштаније” слути крај „арчењу” државног новца за пројекте који баш ни по чему нису унаприједили живот грађана Црне Горе. Наука мора да служи унапређењу живота људи, а Чиргић и слични „анђели” уназађивали су нам живот годинама уназад градећи подјеле и бране, подижући зидове и скрећући нам пажњу са економски и привредно посрнуле државе на идентитетска питања.
У сваком случају, браво за Чиргића!

Кад би он успио да се нађе на истом мјесту са именима попут проф. др Весне Братић, проф. др Рајке Глушице и проф. др Владимира Божовића, да није „собом унесрећен залутао из свог ранијег забрана”, па уобразио да зна куд је кренуо… Заиста, то се могло десити само Чиргићу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: