Шпијуни

Пише: Милија Пајковић

Противник сам превелике употребе страних ријечи у нашем језику, и у изговору и у писању, сем ако се не ради о неким стручним и непреводивим изразима, као и о оним које су добили наш облик и сазвучје и као такви више ништа не значе у језику одакле су стигли. Међутим, треба знати да је већина њих и у тај језик долепршала однекуда са стране. Непобитна је истина да нико на свијету не смије бити сигуран у беспрекорну чистоту и јединственост својег језика и говора.

Зато сам се двоумио како да насловим овај мој осврт, као – ,,проказивачи“, ,,доушници“, ,,пријавитељи“, ,,дојавитељи“, ,,пријављивачи“, ,,обавештајци“, ,,достављачи“, ,,одаваоци“, ,,уходе“, па чак и као ,,слушно одјељење“, а, на крају сам се одлучио, ипак, за именицу ,,шпијун“, јер ми се чини да је она толико одомаћена у нашем народу, да је, напросто, народна. Додуше, бије је глас да нам је стигла из њемачког језика, али притом нико скоро и не поставља питање – колико је то наших ријечи или сличних у том језику? Па зар наш народ то германско племе није назвао Немци, Њемци, Нијемци? А зна се шта ријеч нијем, нем, означава у нашем језику.

Међутим, могли би и овако да размишљамо – зашто ријеч шпијун није могла да буде изведена од наше ријечи шпиља? Па зар шпиља у оном фигуративном смислу не представља и склониште рђавих људи. А шпијуни свих врста и јесу лоши и неморални. Из те и такве фигуративне шпиље, ето, ишпиљали су и шпијуни.

Е сад, увијек ће се јавити неко од лингвиста и рећи – па шпиља је ријеч која потиче из новогрчког, spelia! Али вам сигурно неће рећи колико су Хелени, јер Грци су названи тако тек касно, присвојили наших ријечи, али и обичаја.

Било како било – ништа не може, чини ми се, да одслика тај облик људске лоше дјелатности и особине, као, управо, ријеч шпијун!

А шпијунира се још од првобитне заједнице и то свакодневно, тако да је уз лагање то један од најчешћих облика испољавања одређених особина појединаца.

Међутим, нећу ништа напомињати о оном шпијунима о којима су чак и снимани филмови, писани романи, чланци, као да су неке значајне личности, као да су не знам шта урадили за човјечанство, а не за себе највише, а због новца превасходно. Нећу задирати ни у њихову далеку прошлост, што је било било је. Приче о уходама за разне војске су исцрпљене и у пјесмама, причама, драмама, као и у чланцима.

Но, главни облик шпијунства, онај подмукли који је многе коштао и главе, збио се током Другог свјетског рата на свим нашим некадашњим просторима. Поред разних злочина, шпијунство је тада букнуло, али још већи пожар шпијунарања разбуктао се послије рата у новом друштвено-политичком уређењу, гдје је постао уносан допунски посао, а неком и главни.

Шпијунство не треба увијек повезивати са пословима који имају његов јавни призвук, као што је то, рецимо, случај са полицијом, јер све земље на свијету је морају имати, иначе би у противном дошло до незапамћене тумбачине и незаустављивог јавашлука. Међутим, једно вријеме, наша некадашња народна милиција, често је повезивана с тиме, многи кажу не и без разлога, па је из тог времена остала чувена крилатица – ,,једном милицајац, задовијек милицајац“. Тада је милиција, ради лакшег увида у збивања, увела и допунске шпијуне, који су били изван њихове установе. У неким варошима такви су долазили у Удбу, Озну и у станицу да неког ошпијају четвртком, па су их звали ,,четвртковићи“, а у неким другим, петком, па су били ,,петковићи“! Отуда и скоро праве народне пословице – ,,Озна све дозна“ и ,,Удба је твоја судба“!

У данашње вријеме, тај траг бивше милиције, Удбе и Озне могуће је препознати код појединих полицајаца, који вас, кад вам неко нешто украде, питају: ,,На кога сумњате“? Ако кажете ,,на тога и тога“, постајете намах за њих могући сарадник њихове службе и то неплаћени, али постајете и грешник, јер сте можда неком ни кривом, ни дужном, навалили љагу и биједу на врат. Није нимало безгрешно уперити прст у неког, а да нијесте сасвим сигурни да вам је тај и нешто украо. Или, рецимо, полицијско возило застане испред ваше куће и питају вас за првог комшију, који се граничи са вама:,, Гдје је кућа тог и тог“?, а они знају не само гдје му је кућа, него шта је тај доручковао, ручао и вечерао. Ако кажете:,, Па ту сте испред ње“, онда они размишљају да могу од вас добијати и друге вијести и податке и то џабалуке.

Шпијунство се најприје рађа у оквиру породице, као неки вид наслеђа и нешто научено, али се јавља и ненадано, па се, и једно и друго, назива – породично шпијунство, односно ,,породични шпијуни“. Ево примјера – ако дијете нешто скриви, а не постоји дериште које нешто не скриви током дана, које не направи неки безазлени несташлук, његова мајка умјесто да поразговара мирно са њим, да га упозори да не чини то, да не ваља тако нешто, па. чак, и да му подвикне, па мало потегне и за увце и тачка и све то задржи за себе, она га шпија супругу чим овај дође с посла. Супруг, уморан, нервозан, гладан, умјесто да појасни супрузи да је она требала то да заврши онако како и треба, измлати дијете бесомучно, тако сурово, да чак и мајка почне да брани сина, а смјестила му је те батине. Дијете почиње да размишља да и оно мора неког да ошпија да би тај био кажњен, као што је то био случај с њим. Тако, ако је више браће и сестара у породици, онда неко од њих шпија остале у циљу добити, али и због могућности да се избјегну заслужене пацке.

За вријеме земљорадничких задруга појавили су се ,,задружни шпијуни“. Као што су постојали задружни волови, краве, телад, овце, коњи, магарци, мазге, тако је постојала и та врста шпијуна. Они су шпијали своје комшије, рођаке, кумове, сусељане кад су ови крили жито, мед, понекада козу, нарочито онда кад је било забрањено њихово држање, јер су те животиње подсјећале многе из нове власти на њихово тешко и сиромашно дјетињство, а могуће на још понешто. Задружни проказивачи водили су милицију до тајних трапова и остава и задругари су тим породицама све, без имало задршке, присвајали.

Затим су постојали ,,сокачки шпијуни“, који су били задужени за сеоски сокак, онај свој. Они који нијесу мирисали нови поредак нијесу могли да окопају врт, а да то ови не дојаве ономе ко је био надређен за доставу и пријем таквих сарадника.

Онда било је и ,,гробљанских шпијуна“. Пошто је власт забранила, поред вјере и одлазака у цркву, и паљење свијећа за помен упокојеним за Задушнице на гробљима, нарочито онима који су били њихови противници, па су им, чак, и гребли имена и презимена на споменицима и стругали постављене фотографије, гробљански шпијуни су одлазили на тај дан на гробља, тобоже да и они криомице упале свијеће, али у ствари да запамте ко је све то радио и да, јасно, доставе онамо гдје и треба.

,,Кућни шпијуни“ постоје и данас, а то су они који по задатку обилазе куће, кобајаги да сједе и обиђу комшије, рођаке и кумове, а у ствари да наћуле добро уши и да памте ако неко каже оно што не треба.

..Вјерски шпијуни“ су били, кажу да их има и сада, али нећемо се бавити тиме, они достављачи који су долазили у цркве и манастире, тобоже као неки вјерници, а у ствари да мотре ко тамо долази, а пазили су нарочито на оне противнике постојећег друштва. Врбовани су, нажалост, и међу свјештеницима, који су својим претпостављеним достављали исповиједи оних који су их занимали и још доста тога. Оправдање за такво понашање можемо наћи, али само дјелимично, јер оно не смије имати било какав покушај цјеловитости, и у томе да су црногорски комунисти и партизани кукавички побили током рата и по његовом завршетку, маја 1945. године, у Аустрији и у Словенији, преко 130 врсних свјештеника, монаха, богослова и црквењака из Црне Горе, док су несрећног митрополита Јоаникија Пламенца, богослова са завршеним студијама на Православном богословском заводу у Задру и на Философском факултету у Београду, оставили за крај – убили су га у околини Аранђеловца, највјероватније у подножју Букуље. На сву срећу, захваљујући прије свега Богу, а потом нашем Ђеду, премудром митрополиту Амфилохију Радовићу, свјештенство и монаштво је доживјело узлет, ојачало је, уз доста обновљених и саграђених манастира и цркви.

,,Сеоски шпијуни“ садрже у себи свега од овог побројаног, али су они највећа шпијунска титула, што се тиче села. Обично се знало ко је то, понекада само нагађало, али кад неком прикаче такав глас, онда му га је било изгледа то и тако.

Особена подврста сеоских шпијуна су ,,баштенски шпијуни“. Такав назив су зарадили због прислушкивања и шпијунирања искључиво у баштама и вртовима. С обзиром на то да се баште сређују близу куће и прозора, због лопова, баштенски шпијуни се пришуњају навече кроз ма’уне и тако заштићени ослушкују шта ти укућани причају, нарочито су раније пазили ко слуша ,,Глас Америке“ и Гргу Златопера, а кад су се појавили телевизијски дневници онда је било посла више. Данас су напредовали и носе са собом столичице на расклапање, а да права уживанција!

Посебна група и веома бројна је била, а и даље је – ,,кафански шпијуни“. Они су подијељени на сеоске и варошке кафанске шпијуне. Сваки од њих је од налогодаваоца добијао кафану двије, никако три, на обраду. Они су ту шпиљали, односно глуматали пијандуре, онда незаинтересоване за било шта, а упијали су сваку изговорену ријеч, нарочито оних који су били занимљиви службама. Наравно, и њих је неко мотрио, шпијао, јер нема препуштања случају. У новије вријеме, исти обављају своју тајну дјелатност и у кафићима, пратећи тако развој угоститељства.

Шпијуни су врбовани и међу појединим конобарима склоним томе, али и онима који воле паре више него јаре, па и међу оним у хотелима, а било је неких рецепционера сличних склоности. Наравно, то се не односи уоште на занимање, јер постоји доста конобара и рецепционара који само обављају своју дјелатност и ништа више од тога, и то часно и поштено, а провјера докумената гостију врши се свугдје у свијету, јер би се у противном свашта радило.

Постоје и ,,студентски шпијуни“, које проналазе међу студентима и појединим домским портирима. Ти портири и студенти шуњали су се и даље се шуњају касно навече ходницима и прислушкују, а то им није тешко због танких преградних зидова, који су тако намјерно прављени, не би ли чули какву изговорену ријеч против руководиоца, партије, државе. Понекада су убацивани у собу сумњивог, кобајаги као нови цимери или илегалци.

,,Улични шпијуни“ су особеност мањих вароши, нарочито док је постојало корзо. Стајали су близу неке групе и добро чуљили уши. Наравно, радили су то и дању.

,,Књижевни шпијуни“ су врста ,,умјетничких шпијуна“ и кроз кратки осврт на њихово дјело, у ствари, појашњавају се и остале врсте. Највише су проналажени међу писцима почетницима, склоним од раније проказивању. Добијали су задатке да прате познате писце и пјеснике, ако нијесу одговарали властима. Они су се њима улагивали, чинили разне мање услуге, да би се ови потпуно опустили и пустили језику на вољу. Такви шпијуни су добијали за узврат неке књижевне награде, иако их по ничем нијесу заслуживали, затим и штампање својих, богами у већини случајева, лоших књига. Кад би сиромаси, ти познати писци, скончали свој овоземаљски живот, онда би се ти који су их пратили јављали књигама о њима, представљајући да су били велики пријатељи са њима и објављујући доста нетачних података.

Наравно, свако наше предузеће, фабрика, па чак и школе, болнице, општине, имали су и имају и данас своје шпијуне и то двије врсте – оне који шпијају само за управника и оне који раде зна се за кога.

Добро је, ако може у томе бити било шта добро, да барем шпијају и преносе само оно што су и стварно чули, снимили или записали, а да не додају своје опаске да би напакостили ошпијаном, нарочито, ако им се нешто замјерио.

,,Војни шпијуни“ су били они који су посао обављали током служења војног рока у некадашњој ЈНА. Да би постао десетар или да би био упућен у Школу за резервне официре морао си да будеш из подобне породице, у противном би завршавао у пјешадији, инжењерији, тенковским јединицама и то у ткз ,,казненим пуковима“. Свака спаваона у касарни или у логору, ако би се боравило ван, имала је најмање по једног или, пак, двојицу, достављача, а да, наравно, не знају један за другог.

Веома занимљиви и живописни били су шпијуни управо из тог времена истинског бујања комунизма – партијски! Била је дуго код нас једна једина партија и самим тим и јединствени њени шпијуни. Врбовани су унутар партије, отуд и назив, а били су различитих занимања, почев од металостругара и глодача, радника самоуправљача, занатлија, па све до факултетски образованих. Замислите само кад су у партију примали средњошколце, тек нагарављених усана. Познати су задаци који су добијани у ратним условима, а у миру су им били сљедећи:

– Да прате неподобне учитеље, наставнике и професоре и да достављају шта су ови говорили током предавања и изван.

– Да буду спремни ако неко и у њиховим ужим породицама нешто каже што не треба и да то што брже дојаве најближој служби или партијском секретару.

– Да јаве све што је уперено против руководиоца и партије.

Партија је била уређена по секташком облику – тајни састанци само за чланове партије, критика и самокритика.

Тако су ти млади шпијуни постајали и опасни, јер је то раздобље младости често носило са собом неодмјереност, гордост, охолост, самољубље, мржњу и жудњу за брзим и лаким богаћењем.

Из ,,партијских шпијуна“ нарасли су као балони ,,политички шпијуни“, нарочито онда кад се мајка партија расцијепала на више сродних комада и комадића. Тада се појавило и убацивање шпијуна у туђе партије с циљем да достављају тајне податке и да је униште. Било је низ таквих примјера.

Веома је тешко пратити развој и разврставање шпијуна, при том мислимо на ове обичне, а данас је видан раст оних најгорих међу њима, који би ошпијали и рођену мајку и својег оца – шпијундара…

А шпијундаре су дно дна шпијунства!

Доста је оних који сматрају да је овакво шпијунство одавно превазиђено, у овом свијету савремене технологије, дронова, сателитског посматрања и навођења, мобилне телефоније. Само су нешто сметнули с ума – мудри људи осјете кад их неко прати и толико су образовани да знају да им неко може ставити прислушне и друге уређаје онамо гдје ни у сну не би очекивали, па зато и ћуте, а да би се откравили као снијег на јаком сунцу, онда то покушава да уради шпијун, а то може бити пријатељ, комшија, рођак, кум. Због свега тога никада неће бити превазиђен такав облик шпијунства и проказивања, као што ниједна машина, ниједна справа, никада неће моћи да замијени брицу.

А кад смо код брица, постоје и ,,бријачки шпијуни“. Неки пут врбују брицу, путем уцјена или онако, а у другим случајевима то су они који тобоже случајно наврате да прелистају новине и добро растегну уши, по читавој бријачници.

Шпијунство је толико занимљиво да је ушло у све облике литературе, али и у филмоване облике, а ако мислимо на домаће стваралаштво, ту је ненадмашан ,,Балкански шпијун“ по тексту Душана Ковачевића, у његовој режији и Божидара Николића, а у изванредној глуми Данила Бате Стојковића, Бора Тодоровића, Звонка Лепетића, за којег мало ко зна да је рођен у Беранама и да је једно вријеме и живио у њему, Мире Бањац и осталих.

Међутим, ни наша новокомпонована народна музика није остала глува за тај домен и у антологију тог стваралаштва, у онај веселији, а сигурно и будаласти њен дио, који је готово уништио праву народну музику, па и ту новију, поред легендарне пјесме ,,Отиш’о си, сарму проб’о ниси“, која исказује бол због мукотрпног савијања купуса и пуњења месом, а да је вољени није ни кушао, него био кратко, па побјегао, поред стихова ,,даје се на знање, сила маси даје убрзање“, ,,брани ме, брани, напао ме рој, сакриј ме, сакриј, у загрљај твој“, ,,хајде ветре дуни преко јетре“, ,, немој да плачеш на кућноме прагу, да ми врата не повуку влагу“, ,,мулен руж, мулен руж, умро ми је пети муж“, ,,доказ за тај чин, је наш нерођени син“, ,,једва чекам да са’раним мајку, па у кућу да доведем Рајку“, ,,сузама сам лепио тапете, кад ти оде и одведе дете“, ,,што на кафу зовеш мене, када немаш самлевене“, ,,збогом сине, збогом роде, пази да ти воз не оде“, ,,плитак поток, а вода дубока“, итд, итд, ушла је и пјесма ,,Шпијуни су међу нама“, са стиховима налик овим набројаним – ,,шпијуни су међу нама, кваре нашу идеалну везу, ал’ нека их, нека буду сада на опрезу, јер ми смо на потезу“!

Посебна и необјашњива занимљивост је та да када би, којим случајем, само запријетили неком од тих шпијуна да ће те их пријавити због бацања смећа онамо гдје не треба, због саобраћајног прекршаја, због намјерне паљевине шума, због крађе шуме, због риболова динамитом и струјом, због криволова, због паљења аутомобилских, тракторских и камионских гума, због тајног изношења ствари из предузећа, фабрика, због сјече нечијег воћњака и због разних других штета, ти исти би вас назвали шпијуном.

Међутим, немој да неко, па макар и случајно, помисли да се све ово изречено односи само на нас, далеко било од такве помисли…

Ако се употријеби статистика доћи ће се до података, који, додуше, не значе и да су поуздани, да је код нас сваки трећи или четврти становник склон том виду испољавања осјећаја, бесплатно или за новац, док је у неким другим државама, којим се многи диве и воле их више него своју, то, ипак, другачије – тамо је сваки први шпијун.

Кад је код нас почела да дува југовина, не јака, али ипак боље него никаква, онда су многи тражили да се отворе милицијски и полицијски досијеи, да би се, између осталог сазнало, ко се све онако тајно бавио тим занатом. Кад би се то некако и десило, а под условом да то буду стварни списи, а не намјештени, јер је познато да неким поштеним, часним противницама друштвено-политичког уређења те службе могу да напакују свашта, као што секте знају да своје огорчене противнике, нарочито кад премину, приказују као своје чланове, да би их тако унизили, а у исто вријеме и себе подигли, дошло би до таквог џумбуса, до такве тарапане, до такве бруке и муке, да се уопште не би знало ко кога черупа, макља, шакета, удара тарабама и буковим коцима, а добро би било и кад би се само остало на томе…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: