Сплавом преко Пацифика

Чини ми се гдје нисам имао више од 10 година када сам с неке од полица Градске библиотеке у Херцег Новом руком убрао књигу „Експедиција Кон-Тики“. До тог тренутка омиљена лектира, мимо оне увијек досадне школске, биле су ми бајке, укључујући и бајке Инка, Маја и Астека. Експедиција у наслову обећавала је. На преласку из раног у оно зрело дјетињство нисам заправо знао шта би добра књига требало да обећава, и на шта да личи, али сам с бајкама као жанром све мање био задовољан. Дефинитивно ми је била потребна нова авантура, нова инфузија читалачке пустоловине…

Под условом да случај уопште постоји, случајно сам се оком нашао у центру круне свих авантура! Најузбудљивији путопис који је икад написан, до те је мјере невјероватан да по много чему наликује бајци. Истинит од почетка до краја, почиње оног тренутка када је Тор Хејердал са женом Лив, године 1938. посјетио полинежанска Маркиска острва. На основу тамошње материјалне културе, идентичне с оном у јужноамеричких Индијанаца, Хејердал је – зоолог и етнолог – с правом закључио да су народи Јужне Америке, иако удаљени 8.000 км од Полинезије, били ти који су населили острва.

Смјела теорија говори да су се сеобе на сплавовима од балзе одвијале од 500. до око 1100. године, у што нико није могао да повјерује, нити је ко Хејердалову теорију испрва узимао за озбиљно. Сви су тадашњи етнографски и поморски експерти одмахивали рукама. Не, не може бити. На сплавовима да су људи пловили 8.000 км и селили се? Никако.

Да би доказао како јамачно јесте у праву, норвешки научник Тор Хејердал, с још четворицом Норвежана и једним Швеђанином, године 1947. предузима пустоловину јединствену у историји планетарног авантуризма.

Након многих административних и других перипетија, Хејердалу и дружини полази за руком да по управо древним нацртима саграде сплав од балзе, те да се из перуанске луке Каљао, недалеко од престоничке Лиме, отисну на пацифичку пучину. Било је то у доба када на цијелом Тихом океану није било густе мреже бродских трговачких линија, нити је било ма какве могућности да маленом сплаву, тој кори од ораха, ико сем Бога помогне у бури и невољи!

На древном сплаву путује ова авантура преко Пацифика, од априла до августа 1947. г, 101 дан. Филмичне сцене буре и бајковит суживот с Природом – буде машту и читалачко око вуку даље, као удицом. Пратимо дешавање у центру два плава круга: океанског и звјезданог.

Најузбудљивији од свих описа су они у којима око „Кон-Тикија“ све врви од летећих риба, пилот-риба, делфина и бонитоса, сићушних ракова, хоботница, китова, кит-ајкула, ајкула и свјетлећег планктона. Из данашње перспективе, Тор Хејердал и дружина путовали су Рајем, у вријеме када Сунце није имало уздигнут ултраљубичаст кажипрст и кад је Океан напросто врвио од живота.

Описи сићушних острва, атола и коралних полинежанских лагуна до којих је добродио чувени „Кон-Тики“ – слике су земаљског Едена. Бог је хтио да ова пустоловина обилује заплетима до самог краја. Бродолом на коралном спруду са срећним завршетком, домородачка добродошлица и потом, слава над славама, учинили су Експедицију Кон-Тики најчувенијом експедицијом у новијој поморској историји.

Вјерујем да се и теологија упитно вуче за браду, јер је бог Кон-Тики, онај из легенде који је предводио сеобу – био бијеле пути, и за разлику од голобрадих Индијанаца – брадат! Као да је неки Нордијац много прије Колумба прешао на америчке континенте и тамо оставио трага…?

Данас се историјски сплав налази у Музеју Кон-Тики, у Ослу, главном граду Норвешке. Ове се године навршава управо 70 љета од путовања сплавом преко Пацифика.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: