Спојити једновјерни српски народ: Предлог за успостављање Митрополије херцеговачке

Пише: Раде Црногорац*

Пошто се прије неколико дана у јавности појавио Приједлог новог Устава СПЦ, који је сачинила Комисија за израду Устава, на челу са Високопреосвећеним АЕМ Амфилохијем, пружила се прилика да отворимо питање херцеговачког идентитета.

Имајући у виду да се идентитет светосавске и световасилијевске Старе Херцеговине већ пуних 150 година разграђује и да таква кретања у протеклих седамдесет година добијају убрзање, одлучио сам да упутим један лаички приједлог архијерејима Српске православне цркве.

У дугом кретању између клања и орања, могу се уочити кључни, историјски моменти који су пресудно утицали на разградњу херцеговачког идентитета.

Током владавине владика Петровића-Његоша, власт цетињских митрополита се проширивала на племена (Бањане, Голију, Пиву и Дробњаке) која су била у саставу захумско-херцеговачке епархије, „утолико више што су Захумско-херцеговачком епархијом управљали Грци, од којих су неки били оданији Турцима него народу“ Од Светог Петра Цетињског до Митрополита Амфилохија херцеговачки Срби у цетињским архијерејима виде духовне заштитнике, као што су у Црној Гори видјели слободарску заштитницу, ишчекујући њена ослободилачка војевања као озебло сунце. Но, ствари су се одвијале другачије.

На Берлинском конгресу 1878. године постављена је лажна и неправа политичка међа између Црне Горе и Источне Херцеговине, која једновјерни и једнородни српски народ раздваја.

Аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине, Херцеговачка епархија се нашла у трима државама: дио епархије ( Требиње, Љубушки, Столац, Мостар, Љубиње, Билећа, Невесиње, Гацко, Коњиц, Фоча и Чајниче) потпао је под аустроугарску окупацију, југоисточни дио око Никшића Књажевини Црној Гори (гдје је исте године створена Захумско-рашка епархија), а сјевероисточни дио (пљеваљски и пријепољски срез) остао је под турском влашћу до 1894.када је припојен сусједној Рашко-призренској епархији.
Захумско-рашка епархија постојала је од 1878.до 1931. када је Уставом Српске православне цркве укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.

Укидањем аустроугарских граница и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, те Уједињењем СПЦ (1920.) и израдом Устава СПЦ (1931.) пропуштене су прилике да одређене територијалне границе епархија утврђене у доба хабзбуршке владавине, буду промијењене, односно да буду прилагођене културно-историјском идентитету појединих српских области. Исте аустроугарске границе обновљене су стварањем комунистичке Југославије, те су поново формиране Босна и Херцеговина као једна, и Црна Гора, као друга административна цјелина СФРЈ. У периоду комунистичке диктатуре на тлу Црне Горе опстајала је многострадална Митрополија црногорско-приморска, а на предјелу дијела Старе Херцеговине у склопу БиХ, трајала је Епархија захумско-херцеговачка и приморска. Измјеном Устава СПЦ 1947.године обновљена је древна Будимљанско-полимска епархија са сједиштем у Бијелом Пољу, сачињена од дијелова митрополија Дабробосанске и Црногорско приморске и дијелова епархије Рашко-призренске. Иста је укинута 1956. године. Свети архијерејски сабор је 2001. године обновио Епархију будимљанско-никшићку, а сљедеће године, за епископа будимљско-никшићког постављен је Преосвећени Јоаникије (Мићовић).

Велики дио Епархије будимљанско-никшићке налази се на простору Старе Херцеговине (Пљевља, Жабљак, Плужине, Шавник и Никшић). У саставу Митрополије црногорско-приморске налази се Херцег-Нови, који несумњиво заузима једно од централних мјеста у херцеговачкој историји и духовности.

Нити би Српске православне цркве било без српског народа, нити би српског народа било без Српске православне цркве. У вијековима ропства и окупације, Српска православна црква је сачувала српски идентитет и одржала наше духовно биће. Пошто је обновљена и утврђена политичка и лажна граница између Црне Горе и Херцеговине, која дијели браћу и разграђујући херцеговачки идентитет, разграђује српство; нама историјски тренутак поставља обавезу да одржимо своје духовно и национално биће.

Данашња Црна Гора постаје тамница српскога народа. Режим врши институционалну и ванинституционалну дискриминацију православног становништва које не признаје наметнути монтенегрински идентитет. С друге стране, Источна Херцеговина је вишеструко угрожена.

Демографско растакање, привредно назадовање и њена уклијештеност између муслиманско-хрватског чекића и монтенегринског наковња, чине је изложеном многим ударима. Јасно је да ослонац мора пронаћи у ономе што је срцу и тијелу најближе: црногорској Херцеговини и њеним синовима који су пружали уточиште браћи током херцеговачких збјегова..

Неправедно је светосавску и световасилијевску Херцеговину, војводство од Светога Саве, устаничку и многострадалну, српску земљу свести на политичке границе које никаквог добра нијесу донијеле. Херцеговачки устанак 1875.завршен је неуспјехом: многи Херцеговци остадоше под аустроугарском окупационом управом, а њихова једновјерна и једнородна браћа, само пар километара преко границе, на Крсцу, Вилусима и Враћановићима, помињала су свој окупирани народ и чекала да куцне час ослобођења Херцеговине. И час је дошао, и трајао је двадесет година, а онда се смијенише три окупације: усташка, комунистичка и евроатлантска. Потоња окупација јесте међународни протекторат који одржава немогућу државу – Босну и Херцеговину. Зашто су Херцеговци ћутали? Зато што су његовали национални идентитет, зато што су трпјели, вођени чојством, да не уруше Републику Српску, и зато што су страховали да се недолична појава монтенегринског стварања квазинационалног идентитета не прелије у Источну Херцеговину. Ћутали су Херцеговци, и своју ћутњу платили изолацијом и негацијом. А лажна међа је опстала: дијели нас више него икада, мијења нас више него икада, стоји као змијско тијело између Црне Горе и Источне Херцеговине и палаца отровним језиком на сваки помен њеног уклањања.

Вјерујем да би први корак ка јединству и саборности српског народа Црне Горе и Херцеговине био учињен уклањањем границе између захумско-херцеговачке и будимљанско-никшићке епархије. Ако мора трајати неправа политичка граница између Црне Горе и Босне и Херцеговине, међуепархијска граница између будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке епархије не мора. Морају ли се епархијске границе подударати са државним границама? Мора ли граница између двије православне епархије пратити лажне аустроугарске и авнојевске границе које нам намеће политика свјетских сила ? Зар тиме наша Црква не притврђује политичке, и само политичке, границе?

Када би на простору епархија захумско-херцеговачке и будимљанско-никшићке настала једна Митрополија хецеговачко-брдска и приморска, она би превазилазила и надилазила лажну и неправу међу између многострадалног Христовог стада: српског и херцеговачког, светосавског и световасилијевског.

И кад би број парохија у епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој био двоструко већи, опет би био у сагласности са чланом 14. Предлога Устава СПЦ који предвиђа да «епархија, по правилу, има до 150 парохија.» Према томе, не видим који формално-правни услов Устава СПЦ хипотетичка Митрополија херцеговачка не би испуњавала.

Ако Херцеговци не могу бити обједињени у границама јединствене државе, треба им омогућити да духовно истрају у границама јединствене епархије. Име херцеговачко се заборавља: напуштају га они којима припада, а својатају га они који су на њега право одавно, кроз опроштајнице јамарима, изгубили.

Херцеговина је на небу оно што је била на земљи: Војводство од Светога Саве или Савина. Заслужује ли највећа ризница српскога језика, чији је ризничар цијели народ, да буде именована како заслужује и како јој припада?

Није ли Свети Василије Острошки био митрополит Оногошко-источнохерцеговачке епископије, и зар она данас, цјеловита, без освајачких притисака, не треба носити херцеговачко име и бити у границама које јој припадају ?

Нијесу ли мученици пребиловачки, корићки, придворички и многи други, знани и незнани, ујамљивани од једних, а забетонирани од других, Херцегеговину уписали, својом жртвом, «у опширни љетопис вјечности.» ?
Није ли Свети Митрополит Петар Зимоњић, остајући и страдајући, , уз свој народ, као истински пастир прославио Херцеговину; као што исту његов отац, војвода Богдан, прослави јунаштвом својим?

Нијесу ли ријечи старца Вукашина уписане златним словима у истом љетопису вјечности? Опширан је тај трајни љетопис и опширна је повијест захумска у њему.

Су чим ћемо изаћи пред Пециреповића, Пивљанина, Алексића, Церовића, Караџића, Вукаловића, Љубибратића, Радовића, Баћовића, Аџића, Зимоњића и Ковачевића; пред Владимира Гаћиновића, Дучића, Шантића и владику Саву Косановића; су чим пред владику Леонтија Радуловића и Серафима Перовића, чије тамничке дане заборављамо, чији кораци бијаху такви да је Леонтију «Благодарна Херцеговина» над гробом уписала «стопама мученика за вјеру и слободу», а у гробу бијаше тијело нетрулежно; су чим пред браћу Ћоровиће, Грђиће и Слијепчевиће; пред попа Радојицу и капетана Милорада;и су чим пред Светога Саву и Василија; ако хумска, захумска, херцеговачка земља и њен живаљ не буду сачувани; и су чим пред Стефана Вукчића Косачу, пред Влатка Вуковића и пред војводу Грдана од Никшића, за вријеме чијег устанка Турци спалише све цркве до Гацка, осим једне у Добрељима, коју Срби затрпаше земљом и сачуваше од похаре; и су чим пред Благовјерну Књегињу Јелену Хребљановић-Балшић која у гатачком крају сагради толико цркава; су чим, браћо моја висока, ако име херцеговачко буде заборављено и предато онима који га присвајају, а којима не припада !? Ако је непожељно, да ли је је срамно рећи да је од приморске Савине до немањићке Милешеве, и од сунчаног Тврдоша преко страдалног Житомислића, и преко Пиве до тврдог Острога, – земља херцеговачка ?! Имена наших праотаца «што живе у химни и у молитвама», заслужују да њихова дјеца химне и молитве изговарају на најјединственијем духовном простору имена херцеговачког, који би претпостављена Митрополија херцеговачка, превазилазећи међе и политичке подјеле, трајно обухватила.

Како да сачувамо народ ако не сачувамо братство, и како да сачувамо братство ако не сачувамо породицу? Херцеговина је једна велика заједница племена и братстава у српском народу, које Сава и Василије у вјери утврдише да би Херцеговци вјером тврдом, чистим језиком и борбом јуначком утврђивали цијело српство. Није ли то земља уљудности и патријархалне пристојности (како је Дучић говорио), тихе и благе молитве (како је Дедијер говорио) и богатства у карактерима (што рече Свети Владика Николај)? Како да сачувају карактер, уљудност и молитву људи који изгубе своје име?

Зар треба дозволити да дневно-политичка гордост (која ће, ако Бог да, бити кратког маха) гурне у чељусти самопорицања дио народа који од сопствене браће раздваја лажна ћесарева међа?

Сваким попуштањем пред таквим чељустима, ми им препуштамо браћу нашу, за коју Христос умрије.

Ишчекујемо бољи тренутак, свјетске и геополитичке промјене, трпимо и чекамо, не питајући се јесу ли Грдан, Лука, Максим, Мићо, Стојан и Радојица у устанцима од 1596, 1852, 1875, 1882.и 1941.ишчекивали глобалне промјене? И да ли би остао камен на камену да није таквих слободара било?

Шта би нам, љубљена браћо моја, рекао Стојан Ковачевић да устане из гроба на Петровој Главици у Никшићу? Онај Стојан који је на сваки помен херцеговачке побуне противу окупације устајао на старачке ноге и узвикивао: Коња!
Шта ће од нас остати сјутра, ако данас не прихватимо оно што смо били јуче, лане и прије пет вијекова?

Свједоци смо одрођивања онога што се неприродно ширило да би се у гордости својој извитоперило и грдно обршило претварањем тамнице у државу, утамничених у грађане а тамничара у владаре. Свједоци смо злог вакта и тамног вилајета у којем подземље устоличи свог господара да влада надземном, али приземном, творевином, док једина истинска влада Црне Горе јесте на трону Светог Петра Цетињског, у лику архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског. Стога , најистакнутијем међу Србима, Високопреосвећеном Г.Амфилохију, архиепископу цетињском, митрополиту црногорско-приморском зетско-брдском и скендеријском, егзарху свјештеног трона пећког, као свом духовном родитељу и непоколебљивом пастиру српскога народа у Црној Гори и изван ње, упућујем синовско питање: Зашто род херцеговачки не може опстајати у јединственој митрополији, ако већ није у јединственој држави ?

«Надање се наше закопало, на Косово у једну гробницу». Надање јесте, али и без надежде, остају нам вјера и љубав, особито љубав, највећа од трију, којом напосљетку дозивам и молим, архијереје српске да ослушну вихор времена и да у њему чују сагласје херцеговачких хероја и мученика, светаца, ратника и земљорадника, како говоре из оних доба кад се орало са двадесет ноката, и кад је био «с крви ручак, а с крви вечера», и када су људи знали да «земан куле по Приморју гради, земан гради земан разграђује» и вјеровали да ће лажна и проклета међа бити разграђена. Дакле, молим општељубљене архијереје да чују шта ће им они рећи, а од мене је и оволико – доста.

(*Аутор је студент Факултета политичких наука у Београду.. Текст је оригинално објављен на порталу Слободна Херцеговина.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: