Спомен плоча у „Морињу“: Ускоро година дана од постављања симбола СДП-овог зла и монтенегринског лудила!

Када су 10. октобра прошле године „историјске личности“ и трибуни анти-антифашистичког СДП-а, а тада у функцији министара одбране и вањских послова Црне Горе, Рашко Коњевић и Ранко Кривокапић, уз присуство хрватског шефа дипломатије Гордана Грлића Радмана и министра хрватских бранитеља Тома Медведа, открили спомен плочу у которског насељу „Морињ“, више смо него убијеђени да је оних 85% грађана Црне Горе – како је својевремено Душко Марковић израчунао проценат противника независности терористичке парадржавне творевине Косово, био исто тако против овог симболичког повампирења усташтва у Црној нам Гори.

Подсјетимо, на овом скарадном „плочастом“ свједочанству нацифашистичке политике у Црној Гори постављен је напис сљедеће садржине:

Током великосрпске агресије на Хрватску, овдје је био логор, такозвани Центар Морињ (3.10.1991 – 18.8.1992) за заточене хрватске цивиле и браниоце.

„Сјећамо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Црне Горе. Изражавамо жаљење за све патње које су проживјели заточени. Да се никада не понови!“.

Овом лудилу који су започели Рашко и Ранко, по свему судећи, нема краја.

Наиме, према сазнањима представника мјесне заједнице „Морињ“, 10. октобра ове године планирана је прослава обиљежавања годишњице од подизања споменика, због чега су и реаговали.

„Савјет МЗ Морињ као и велика већина мјештана наше Мјесне Заједнице се од првог дана противи постављању овакве плоче, са срамно сроченим натписом. Аутори идеје постављања плоче и креатори текста су већ завршили на сметлишту политичких дешавања, па не сумњамо да ће и њихових руку дјело завршити на истом мјесту. Прошла је ево скоро година дана од срамне инвазије на Морињ и његове мјештане: притисака, застрашивања, позива у полицију, давања изјава, суђења, плаћања казни и ко све може набројати каквих све непријатности које су мјештани доживјели“, поручили су из ове мјесне заједнице.

Надаље, они истичу дa је ово и једини споменик у свијету кога чува војна стража 24 часа дневно, што само по себи значи да он ту не смије да буде јер, како су рекли, представља подли фалсификат.

„Мјештани Мориња никада неће пристати да ова накарадна, туђом руком писана, назови спомен плоча, буде саставни дио нашега мјеста. Прије или касније она ће бити уклоњена,а на њеном мјесту ће се поставити плоча са историјски доказаним чињеницама, а не подлим инсинуацијама разних непријатеља ове државе и овога народа овдје“, закључили су из Савјета МЗ „Морињ“ који представља његов предсједник Шпиро Вуловић.

Уколико погледамо ово чудо од спомен -обиљежја и из других углова, константно се нижу контроверзе једна за другом.

Прво и основно, споменик је подигнут противно слову Закона о спомен обиљежјима и без сагласности Скупштине општине Котор, што намеће закључак да је ријеч о Ранковом и Рашково. својеврсном идеолошком завјештању свим будућим генерацијама које буду ходиле нацифашистичким стазама које су у Црној Гори утабали управо њих двојица. И још пар не(с)поменика.

Друго, нити једним словом Ранко и Рашко не помињу Мила Ђукановића који је, у времену дубровачког ратишта, био на челу Црне Горе, што вјероватно објашњава тридесетогодишће ћутање. То је зато што је ријеч о класичним кукавицама или политичарима који пате од амнезије. Не бисмо да намећемо наш закључак, па процијените сами.

И, треће, оно најважније – због чега је, заправо, и подигнут овај монумент…

У Морињу, малом приморском мјесту, никада није постојао „црногорски логор“, већ само војни затвор бивше СФРЈ, у који су почетком деведесетих привођене, саслушаване и задржаване особе хрватске националности због учешћа у оружаној побуни. Ријеч је о онима који су претходно напали јединице ЈНА и убијали црногорске резервисте на дубровачко-херцеговачком ратишту. И ниједан Хрват због тога није платио главом. За разлику од „Лоре“.

Тај по злу познати логор у Сплиту је од јануара 1992. до августа 1997. био најмонструозније мучилиште затвореника, међу којима су били и црногорски резервисти, припадници ЈНА из Никшића и Шавника, чији се пут страдања наставио до Томиславграда (Дувна) и даље до Мостара. Исказ шибенског заповедника војне полиције Мариа Баришића, који је 1992.

године био у инспекцијској контроли у „Лори“, да су деветорици Црногораца џелати резали уши, језик и вадили очи, најбоље осликава пакао кроз који су људи пролазили. Молили су крвнике да их убију, не би ли им прекратили муке.

Дакле, упркос истини, упркос правди и свакој логици, Морињ је стављен испред Лоре. И то, нажалост, од стране оних који би, да им може бити, посијали на стотине „Лора“ широм Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: