Споменици превртљивости

Пише: Чедомир Антић

Данашња Црна Гора је себи подигла споменик. Сваки споменик неком појединцу који би био подигнут остаје у функцији једног човјека чији је лични интерес одавно постао једина константа државне политике.

Какво је уопште наслеђе Ђукановићевог режима? Мислим, искључиво његова дуговјечност. Али зар није јасно да такви владари не трпе историјску конкуренцију.

Историја Црне Горе остављена је одавно историчарима. Историјска свијест новонастале нације (и наравно господара који је тридесет година обликује) представља само фрагменте, рите прошлости Црне Горе. Модерни Црногорац, присталица режима Мила Ђукановића, памти само протеклих двадесет година (с одређеним сазнањима шта је било прије), усмјерен је на једнострану и дјелимичну слику Другог свјетског рата, на Божичну побуну, неколико изабраних година из владавине Николе Првог, кнеза Данила и оно мало што је познато из давне владавине дукљанских кнежева и краљева. Толико… Нешто смета због српства, нешто због тежње за демократијом, нешто је неприхватљиво коалиционим партнерима, којима је Османско царство историјска домовина. И када је држао говор пред спомеником краљу Николи, Ђукановић се обраћао последњем владару из лозе Петровића, али је у ствари говорио о свом пројекту… Кад дође вријеме, Ђукановић ће сам себи подићи споменик само се неће знати за шта тачно споменик подиже.

Политика није спорт па да се биљеже рекорди, а и у спорту рекорди не важе када се до њих долази фалсификовањем или уз помоћ државне силе. У Црној Гори свако зна да државу није створио, нити независном учинио Ђукановићев режим, а ако је нешто и постигао он је у ствари свео нацију на себе. Споменик Ђукановићу биће превртљивост, она која је са владара прешла на оно што је остало од државе која одликује Бајдена и ратоборног Мекејна или узима учешћа у међународном линчу Руске Федерације у актулном сукобу око тровања бившег руског агента у Британији. Превртљивост се не да излити у бронзи, а „част и брука живе довијека па није ни потребно. Претпостављам да ће домишљати Ђукановић, који ће се можда поново кандидовати за предсједника Црне Горе, фалсификат овог пута извршити вјештије него 2013. године, и да ће бити прилике да сам себи подигне споменик, пошто ако он неће, не знам ко ће...

Ми у Србији имамо другачије проблеме. Ми имамо двојицу за које би многи жељели да им буду подигнути споменици. Влада Србије најавила је 12. марта, на петнаесту годишњицу атентата на Зорана Ђинђића, првог демократског предсједника српске владе после 1941. године, даће издвојити новац за градњу споменика на Студентском тргу.

Најважнија вијест у вези са том одлуком владе била је да је све учињено захваљујући иницијативи предсједника републике Александра Вучића. Истог чија се странка огорчено борила против Ђинђића, тражила да буде кажњен као издајник и чије се руководство јавно радовало када је убијен. Исти Вучић је не тако давне 2006. године прелепљивао табле с називом „Булевар Зорана Ђинђића. Вучић се није ни промијенио ни покајао, о својим непријатељима и даље говори као о злогласном ДОС-у који је „изгубио Косово, „разбио СР Југославију, „спровео пљачкашку приватизациЈу и „крао гдје год је стигао. Великом ђукановићоидном политичару какав је Вучић не смета што је Ђинђић био вођа и премијер ДОС-а од оснивања 10. јануара 2000. (односно избора владе јануара 2001) до погибије 12. марта 2003. док се ДОС распао 18. новембра исте 2003. године. Ваљда су оних осам мјесеци и шест дана кључни за сва недјела ДОС-а. А можда и нису, пошто му је најбоља министарка бивша Лабусова савјетница Зорана Михаиловић, важан министар Горан Кнежевић који је водио ДС у Војводини до 2008. замјеник му је Ивица Дачић чији је СПС омогућио све владе ДС и ДСС осим у раздобљу од 2001. до 2003. и 2007. до 2008. године дакле без СПС-а су демократе владале свега 4 од 11 година! Да не говоримо о перјаницама београдских напредњака градоначелнику Синиши Малом, који је код Ђинђића био помоћник министра за привреду и приватизацију…

Предсједник Вучић је, међутим, успио да подијели демократски блок око овог питања, па му неки од највећих присталица ЕУ, НАТО-а и истинских аутошовиниста дају за право да подигне споменик Ђинђићу који садржи сломљену стријелу која се наставља… Очигледно је даје то споменик двојици: Ђинђићу и ономе ко наставља његово дјело… Помало језиво, али биће да је таква замисао… Демократе, које су на изборима од 4. марта у свом београдском бастиону пале испод цензуса, досјетиле су се Ђинђића али, како је и ред, пред изборе. Обиљежили су 21. годишњицу од како је ступио на мјесто градоначелника. Двадесету годишњицу су пропустили да прославе, ваљда су имали много посла пошто на видику није било избора тешко је пасти са 26 одсто на 2,3 одсто.

Када већ може Ђинђић, зашто не би и Милошевић! Истина, све је ратове и борбе изгубио, а смрт га је можда спасила од последње предаје… Чак и они који поштују

Милошевића вјерују да су рат, санкције и издаја спријечили успјех његове политике.

Али, како онда објашњавају грешке из 1989. и 1990.: увјерење даће социјализам побиједити у свијету, промашену економску политику, упад у монетарни систем СФРЈ само да би привремено повећао плате и пензије за 70 одсто, стварање подјела у народу… Милутин Мркоњић, Милошевишћев ветеран и почасни предсједник СПС-а је предложио, али је партија мало успорила и релативизовала предлог. Код Дачића, међутим, све може, Брозов унук је посланик СПС-а у.Скупштини Србије, улазак Милошевићевог унука у парамент је најављен, а замјеник премијера се дичи чињеницом да води Србију у чланство Еврпске уније… Још само да за своју заслугу прогласи и будуће кандидовање за чланство у НАТО-у.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: