Спорт је изнад политике

Пише: Лука Радоњић

Од референдума о независности Црне Горе до данас, било је много примјера злоупотребе репрезентације Црне Горе у политичке сврхе. Није мали број спортиста који су се промовисали као чланови партијских органа ДПС-а, као ни оних који су говорили на скуповима ове партије, ангажовали се у кампањи и пружали подршку бившој власти на различите начине. И то је у једном амбијенту дубоких подјела и потпуног изостанка консензуса, утицало да један дио јавности репрезентацију не препознаје као своју него као партијску, док је други дио перципирао као репрезентацију на коју “остали” чак и немају право. Остаци овог насљеђа могу се уочити и данас.

Рецимо, премијер Кривокапић и министарка Братић честитали су рукометашицама пласман на Олимпијске игре. Значајна већина јавности то је дочекала лијепо, многи су се и обрадовали, поздравили то као допринос јачању духа репрезентације, итд. А било је и коментара који су на то одговорили негодовањем, одбијањем, па чак и псовкама. Било је и оних који су премијеру поручили “Ваша честитка нам није ни потребна” (као да се ради о неком приватном, провинцијалном клубу) а било је и оних који су министарки казали “да нема појма ни о чему јер је тек дошла из Канаде (до ових још увијек није стигла ни информација ко су чланови владе, ко води који ресор, итд).

Занимљиво је то што се ради о оном слоју “навијача” који су спортска надметања репрезентације Црне Горе користили као повод да своје суграђане, комшије или рођаке који су репрезентацију посматрали као партијско средство за наративе ДПС-а, оптуже да не воле своју државу, да нису солидарни, да се понашају отуђено. Јасно вам је да би исто то сачекало премијера и министарку, да којим случајем нису упутили честитку.

Дакле, ако не честиташ не ваља, ако честиташ опет не ваља.

Закључак је јасан: овакви типови не желе да за репрезентацију навија читава Црна Гора. И ту се може препознати потпис ДПС-а, који је “патриотске” наративе градио на подјели, штавише, подјела је ту основни састојак. А то је управо контра ономе што репрезентација треба да буде, не само овдје него било гдје. Но, ако навијачи, инструментализовани политиком, могу бити овакви или онакви, спортисти себи не би смјели да допусте такво, неспортско понашање. А било их је који су то чинили – у дресу репрезентације. Онај који шутира лопту ка голу, она која шаље тениску лоптицу преко мреже, онај који тражи простор да задара ударац у рукавицама, она која скаче да смечује, онај који шаље пак по леду и она која хвата залет да скочи у даљ, тиме доносе радост онима који за њих навијају, а одушевљење и поштовање свих који гледају. То је љепота игре, потеза и надметања, која брише разлику. У случају репрезентација, спортиста то чини прије свега за своју земљу. И све у њој.

Репрезентативци СФР Југославије, играли су за читаву своју земљу и за оне у Македонији и за оне у Словенији, и за оне у Србији и за оне у Црној Гори, и за оне у Босни и Херцеговини и за оне у Хрватској. А неки чланови и чланице репрезентације Црне Горе нису у стању да играју – ни за читаву једну малу Црну Гору.

То је остваштина ДПС-а која мора бити побијеђена. Спортом, можда, најприје.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: