Спрем`те се, спрем`те четници

„Дека се чуло, разбрало/ Српска ми труба затруби;

Српска ми труба затруби/ Во това село Дреново.

– Спремте се, спремте четници/ Силна ће борба да буде!“

Пише: Драган Р. Млађеновић

Широко је распрострањено уверење да је чувена (незванична) химна српских четника СПРЕМ`ТЕ СЕ, СПРЕМ`ТЕ ЧЕТНИЦИ – СИЛНА ЋЕ БОРБА ДА БУДЕ! или СРПСКА МИ ТРУБА ЗАТРУБИ испевана на Равној Гори у Србији у току Другог светског рата. Тој заблуди и дезинформацији су „кумовали“ комунисти, који су четнике, или тачније ратнике монархијске Југословенске војске у Отаџбини сматрали највећим непријатељима, па су зато ову песму после рата строго забранили.

Песма „Спремте се четници“ („Српска ми труба затруби“) испевана је много раније, почетком 20. века, тачније годину дана после битке српских четника против бугарских комитаџија 27. маја 1907. године у селу Дренову испод планине Бабуне у ондашњој Старој Србији, а данашњој Северној Македонији. То је била сјајна победа српских четника предвођених војводама Јованом Стојковићем војводом Бабунским (1878–1920) и Василијем Трбићем војводом Велешким (1881–1962) над бројно јачим и боље опремљеним бугарским комитаџијама (или комитама) које је водио Стеван Димитров, официр бугарске војске и војвода ВМРО (буг. „Вътрешна македонска революционна организация“, срп. „Унутрашња македонска револуционарна организација“, осн. у Солуну 1893. Комите су овај назив добиле по малим борбеним четама или „комитетима“, тако да су „четник“ и „комита“ синоними).

Јован Стојковић – војвода Бабунски (1878–1920) завршио је Учитељску школу у Београду. Био је српски учитељ у Тетову, али због неподношљивог зулума Бугара напустио је посао и придружио се српској четничкој акцији 1905. године. Објединио је акције српских четника на десној обали Вардара, а после борбе у Дренову 1907. године прославио се у целом Српству. Био је један од најславнијих српских четника, а посебно се истакао када је са Танкосићем у првој ноћи Првог светског рата одбранио Београд. Био је последњи српски војник који је приликом повлачења Српске војске преко Албаније напустио територију Србије. Одликован је Карађорђевом звездом, Легијом части и другим српским и страним одликовањима. Преминуо је 1920. године од тзв. Шпанског грипа.

(П. Пејчић, „Четнички покрет у Краљевини Србији“, Крагујевац 2007)

Епска химна „Српска ми труба затруби“ или „Спремте се, четници!“ песничким средствима описује читав ток борбе. Испевао ју је Јован Грковић Гапон, један од учесника битке у селу Дренову. Рођен је 1879. у Ораховцу призренском, а погинуо је 9. октобра 1912. у Кумановској битци при јуришу на Никуљански вис код Челопека. Јован Грковић је најпре Јеремија, јерођакон у Дечанима, Хиландару и Жичи, а затим „раскалуђер“ или „сврзимантија“ и четник–добровољац у првим и најжешћим четничким акцијама од 1904. до 1908. Надимак Гапон је добио по руском калуђеру Гапону, који је скинуо мантију да би учествовао у Руској револуцији.

(„Јован Грковић Гапон”. Народна енциклопедија, 1927)

Члан чете војводе Бабунског и учесник славне битке у Дренову је био и Драгиша Стојадиновић (1886–1968). Кажу да је био тако добар стрелац да је бугарском војводи Стевану Димитрову метком пребио пушку! Стојадиновић је касније о свом четовању од 1906–1912. писао у својим мемоарима под насловом „Кроз султанове пашалуке“, који су, нажалост, остали необјављени у рукопису. У тим својим сећањима, Драгиша је описао и настанак чувене песме:

„На глас првих пушака које запуцаше, наш трубач у горњем делу села засвира сам, без ичијег наређења: Напред! Паљба почиња! Овај трубни знак одјекну преко малог села и разли се низ долине и брегове и измешан са хуком Тополке и Дреновске реке, изгуби се преко кршева опомињући Бугаре и мештане, да је ово колевка српских Немањића, родно место Краљевића Марка, да је ово земља српска била и да ће српска остати.

Ко је тада могао мислити да ће се одјек ове трубе годинама орити широм целе Србије, а после и Краљевине Југославије и да ће постати симбол борбе многих поколења. Тада је то тако просто, једноставно и обично било, да смо се само насмејали трубачу, који је својом трубом хтео да пркоси Бугарима, а сељаке да уплаши и опомене да се не шалимо. Песму `Српска ми труба затруби, во това село Дреново` саставио је и арију јој дао 1908. године четник – калуђер Јован Грковић-Гапон, док је четовао у велешкој кази (срезу). Ту песму Гапон је отпевао целу на слави Маћедонаца у Београду 1909. године, одакле се после разнела кроз целу земљу.“ (Стеван Јовичић, „С камером и пушком – Драгиша М. Стојадиновић“, Београд, 1999)

Песма „Спремте се, четници“ постаје веома популарна после Првог светског рата међу Србима у Сједињеним Државама:

Прва верзија песме под називом„Комитска песма“ снимљена је јула 1924. године у Ричмонду, Индијана. Песму је отпевао Васа Буквић у пратњи „Југословенског тамбурашког друштва”.
Друга верзија песмеснимљена је већ наредне године, у новембру 1925., у интерпретацији Душана Јовановића и пратњи тамбурашког оркестра „Орао” за Колумбија фонографску компанију.
Трећа верзијаје такође снимљена у Сједињеним Државама јула 1942. године у извођењу Еда Љубића и уз пратњу дувачког оркестра „Виктор”, а за истоимену радијску компанију.
Четврта верзијаснимљена је после, Другог светског рата, године у Чикагу у извођењу Раше Раденковића, предратног београдског шлагер и радијског певача. На истој пластинки Раша Раденковић је снимио и песму посвећену војводи Бабунском „Не ли те је жалба, војводо бре!“.
За потребе снимања 1924. и 1925. као и за концертне наступе, изворна песма је значајно скраћена; она у тој скраћеној „концертној“ верзији иде овако:

„Дека се чуло, разбрало/ Српска ми труба затруби;

Српска ми труба затруби/ Во това село Дреново.

– Спремте се, спремте четници/ Силна ће борба да буде!

Најнапред иде пред четом/ Јова Бабунски војвода.

По њега иде пред четом/ Васиљ Велешки војвода.

Извика Јова Бабунски:/ – Држите село оздола!

Држите село оздола,/ Тува је Стева Димитров!

Извика Јова Бабунски:/ – Предај се, море, Стеване!

Не се предавам, Јоване,/ Аз с`м блгарски војвода!
Повика Васиљ Велешки: – Фрлајте бомбе во куће!

Почна ми кућа да гори,/ Из куће Стева говори:

Пуштај ме, море, Јоване,/ Чета ће да ми сагоре!
Српска ми труба трубаше,/ Дренов ми огањ гораше.“

(Вељко Ђурић, Миличко Мијовић, „Илустрована историја четничког покрета“, Београд, 1993, стр. 148)

Извор: Наука и култура

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: