Срби ће увијек вољети Русију

Пише: Чедомир Антић

Увијек ме је фасцинирала приврженост српског народа Русији. Мислим да су ријетки међу Србима који према руској држави не гаје посебна осјећања што заостају само за радољубљем и односом према сопственој отаџбини.

Мали народи теже да пронађу заштиту и подршку. Ту ништа није чудно. Оно што однос Срба према Русији чини посебним и помало бизарним јесу његове разлике према позицији балканских муслимана према Турској, или Хрвата према Њемачкој. Срби су Русију некако увијек видјели као највећу и најмоћнију силу овога свијета, али у односу на српство она је тек била мало старија и у предности због некаквог ситног хира судбине.

Ово је очигледно још од времена првих сусрета у модерна времена. Онда када су Црногорци за сасвим природно сматрали да император Петар Трећи побјегне код њих од зле породичне среће, или када су руски генерали на Дунаву збуњено слушали гдје све Вождови изасланици виде границе обновљеног Душановог царства. Стога не чуди што је Никола Пашић Романове видио као свесловенске Хохенцолерне, а себе ни мање него као Бизмарка заједничког царства. Двадесети вијек био је само наставак. Зар се нису југословенски комунисти свадили са Совјетима зато што су били радикалнији од њих? Није ли Милошевић подржавао руску опозицију увјерен да је у стању да поквари америчке и планове олигархије која је владала и данас је на власти у највећој држави свијета?

Уосталом, зар и највеће апологете Југословенске војске у отаџбини и генерала Драгољуба Михаиловиђа неће увијек за издају оптужити Черчила, искрено мрзјети Броза, али се некако чудно осмјехивати на спомен Јосифа Висарионовића Џугашвилија Кобе Стаљина (много имена баш као и код Броза и код ђавола)…

Још од 19. вијека Велика сила, каква је Русија била и још увијек јесте, показивала је свијету своја разна лица. Словенству је често показивала оно незванично, интелектуално, претендујуће пансловенско. Деценијама, царевић је био за Србе, Грке, Бугаре… Али је цар радио нешто друго и ишао различитим правцем. Слично је и данас. Руска Федерација, без обзира на чињеницу да је током протекле деценије промијенила ранију политику, ипак дјелује реактивно. Она одговара на изазов Запада. Њене војске боре се у далекој Сирији за контролу животно важног економског коридора. У Чеченији, Осетији, на Криму она отима НАТО-у могуће положаје са којих би ракетама могли да заспу Москву или пресијеку неки геостратешки правац. Идеја да би савремена Русија, са много неповољнијих позиција могла да покуша политику која се до 1917. показала као кобна или ону која је чак и 1945. остала безуспјешна, представља потцјењивање савремене Руске Федерације и у народу обожаваног Путина.

Истина је таква каква је, српски русофили ће је можда разумјети, али је због јасноће својих једноставних мисли и, често, безнађа положаја у коме се већином у друштву налазе, неће прихватити. Србија је далеко од Руске Федерације и није дио њених великих државних планова. Тамо размишљају о свијету без фосилних горива, разумију да су без нафте и гаса нуклеарни див на апаратима за дисање. Јасно им је да нијесу успјели да промијене привреду земље. Све са нафтом економија им је равна холандској! У настојању да дочекају наредне вјекове одавно размишљају о напуштању југа земље насељеног бројном муслиманском мањином, помјерању на сјевер и премјештању престонице у ново средиште свијета на источне обале Пацифика у Владивосток.

Свјесни да су Саудијска Арабија са вишком становништва, у Русији воде политику очувања и одржања, болних и постепених промјена чији исход је неизвјестан и свакако драматичан. За то вријеме наши русофили очекују да ће вријеме између 2006. и 2014. (доба успона руске привреде због раста цијена нафте и подршке Србији прије међународних санкција наметнутих Москви због анексије Крима и рата у Украјини) трајати вјечно и да ми само треба да замрзнемо све што нам на овом свијету не одговара и чекамо коначну побједу једно двестотинак година.

Еврофили у Србији, добрим дијелом политичка, па и биолошка деца брозизма, пак, багателишу улогу Руске Федерације. Истина је да већина Срба Русе види прије као богате рођаке него као заштитнике. Не знамо зашто су нам драги, али из неки разлога јесу и нисмо сигурни да ли би нам били толико драги да нису богати (у случају Русије, моћни). Русија је Србе често помагала и понекад издавала. Ипак, историјски Запад им није учинио ништа, осим што је био свијетли и по правилу хладни узор.

Данас стоји чињеница да је Ангела Меркел, када је послије наше једнодеценијске хашке калварије дошла у Београд да испостави следећи ултиматум, била видно изненађена када су јој саговорници рекли да на Сјеверном Косову живе готово искључиво Срби. Мислила је да тамо Србија намеће своју власт јадним Албанцима. За то вријеме, док Клинтон не зна разлику између Црне Горе и Македоније (па макар и по томе што је једну бомбардовао, а другу само развалио), Владимир Путин је чести гост Србије. Приликом друге посјете Краљевском двору досјетио се да тамошњег фотографа зову „Жика-Слика“ и на опште одушевљење присутних позвао га тако

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: