Срби Црногорци у Пероју (Истра) 1771. године: Тражимо свештеника који познаје наш, матерњи, српски језик!

Пише: Никола Милованчев

У новије вријеме већи број фалсификатора историје износи невјероватне тврдње: да назив „српски језик“ није употребљаван прије Вука Караџића; такође да Црногорци (појам употребљавам у смислу регионалне припадности, као нпр. и Херцеговци, а не у смислу црногорске националне припадности, која није постојала у народу до 1945) нису говорили српским језиком итд. Из тог разлога навешћу један примјер називања језика код Црногораца досељених у Истру 1657. године у село Перој код Пуле, гдје их и данас има (споменимо нпр. најпознатијег данашњег Перојца, о. архимандрита Данила Љуботину).

Цитираћу изводе из документа које је 1864. У Србско-далматинском магазину објавио архимандрит Герасим Петрановић (Шибеник, 1820 – Котор, 1908), каснији владика бококоторски.

Документ потиче из 1771. године, дакле из периода прије Вука Караџића. У то вријеме су Перојци водили велику борбу да им се дозволи да добију свог сталног свјештеника у селу; наиме, иако су 1676. добили од млетачког дужда слободу вјероисповједања, од тада су у село стотињак година православни свештеници из Пуле долазили потајно и држали службе тајно по кућама, јер јавно то нису смјели.

1771. године измолили су Перојци од црногорског владике да им пошаље свештеника за своје село, и он им је послао Василија Перазића. То је изазвало реакцију католичког свећеника Тофета, који је 20. јула 1771. писао пулском бискупу, а овај у Венецију; резултат је био одлука млетачког Сената од 5. децембра 1771. да се поп Василје Перазић протјера као туђи поданик. Перојци су на ту одлуку реаговали почетком 1772, пославши у Венецију као „прокуратора и посланика“ Ђорђа (Јова) Љуботину, са писменом молбом Сенату. У допису, између осталог, стоји: „Који су пак то узроци ради којих уклања нам се свештеник, који нам је толико потребит ради духовних изложених разлога, што познаје наш србски матерњи језик; и зашто нам се забрањује давнашње употребљавање гробља…“ (Герасим Петрановић: Православна обштетства у Истрии, Магазин србско-далматински, год. 23, Задар 1864, стр. 12).

Међутим, својим декретом од 28. новембра 1772, млетачки Сенат није одобрио молбу Перојаца и повратак свештеника В. Перазића у Истру; постављење првог сталног пароха у Пероју одобрено је тек 15 година касније, 1787.

Занимљив је и опис печата који је имала Перојска српска православна црквена општина средином 19. вијека, а који наводи Герасим Петрановић: „Печат има у среди крст, а наоколо ова слова: Правос. Србско обштенство Пероиско“.

Слиједи и напомена Герасима Петрановића, тада архимандрита: „Осим свога србскога језика,
говоре скоро сви талијански“.

/објављено у: „Светигора“, Цетиње, XXXII/2023, Лучиндан (31. X) 2023, стр. 49-50/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: