Срби у Дубровнику у 19. веку

Пише: Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Дубровачки Срби сматрали су да је Дубровник „од памтивјека имао српску мисао притајену у грудима. Све: историја, трговина, књижевност, географија, све је удруживало и једнако удружује наш град са српским залеђем.”

Медо Пуцић и Матија Бан били су први који су почетком четрдесетих година 19. века говорили о српству Дубровника. (1)

У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ објављеном у листу „Дубровник” истакнут је значај Меда Пуцића за дубровачке Србе католике: „Тај препород у српском духу, коме је Медо Пуцић био зачетником, …убрзо је био захватио готово сву властелу и цвијет дубровачке интелигенције и грађанства… ” (2)

У говору на сахрани Меда Пуцића Перо Будмани се заклео: „Кунем ти се да ћемо извршити до длаке твоју опоруку, што си нам у Поми оставио”.(3) У листу „Дубровник” о том добу: „Признавали су се Срби и држали се Српства јер су у идеји српској спознали једну чисту и спасоносну идеју, која ће прије или послије триумфовати над отимачима миле и златне слободе Дубровника. У католичким Србима дубровачким Аустрија је спознала пионире идеје ослобођења међу сљедбеницима западне цркве, не само на дубровачком територију, него и у осталој Далмацији, Босни и Херцеговини, те Хрватској и Славонији, стога су њезине власти заједно са злогласним управљачем Босне и Херцеговине министром Венијамином Калајем све могуће радиле да их скрше и искоријене.”

Осамдесетих година 19. века у Дубровнику су се певале песме „Онамо, онамо за брда она”, „Ја сам млада Српкиња” и „Ми смо браћо словинског синци племена”. (4)

О томе којим се средствима борила аустријска власт против Срба дубровчана у листу „Дубровник” истакнуто је: „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (5)

Нико Велики Пуцић је 1860. као посланик захтевао за котаре дубровачки и которски одвојену скупштину. (6) Дубровачки Срби католици су у својој „Изјави“ из 1896. истакли да се Дубровник не може поистовјетити са Далмацијом, па тако ни дубровачки Срби са далматинским. Са своје стране дубровачки аутономаши су истицали да је „Далмација једна реса, која нема вриједности ако није привезана на хаљину, а њена природна хаљина јест антички Илирик”. (7) Одговарајући „Обзору“ од 17. 3. 1938. лист „Дубровник” истакао је: „Нека ‘Обзор’ и то зна, да наши дубровачки аутономаши, нијесу се осјећали Италијани, као што су се то признавали спљетски и задарски, па зато нијесу ни били, нити су могли бити италијанске иредентисте, него су били противници уједињења Далмације (нарочито Дубровника) са Хрватском као што смо били и ми, … због њихове маније која их у већем дијелу још ни данас није оставила, маније освајања и хрваћења, присвајања свега што није њихово, … што су постизали захваљујући бечкој влади и клерикализму, који су их подржавали.” (8)

Дубровник је у другој половини 19. века био културни и привредни центар приморских Срба. Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили у Црну Гору и Србију (Матија Бан, Медо Пуцић, др. Валтазар Богишић, др Лазар Томановић, Марко Мурат).

Један од првака Срба католика госпар Марин Папи из Комолца (Ријека дубровачка) пропутовао је у младости више пута цијелу Црну Гору у друштву с руским књижевником Павлом Аполоновићем Ровинским. Године 1893. присуствовао је ободској прослави у Црној Гори. Др Лујо кнез Војновић примио је 1896. понуђено место личног секретара кнеза Николе посредовањем црногорског министра правде др Валтазара Богишића.

На опроштајној вечери у Народној Штионици у Дубровнику поручио му је дубровачки властелин Јеро Наталић: „Лујо, реци на Цетињу да српска Атина поздравља српску Спарту”. Кнез Никола поставио је 1901. Др Игњата Бакотића за председника Врховног суда. (9) Лујо кнез Војновић постао је 1899. црногорски министар правде. Као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заједно са архибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао је 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму. Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске” (10)

Срби Дубровчани били су присталице Словинства па је у Дубровнику од 1878. до 1884. излазио књижевни часопис „Словинац“. Сарадници часописа „Словинац” били су: Матија Бан, Медо кнез Пуцић, Антун и Иво Казначић, Никша Гради, Луко Зоре, Перо Будмани, др Валтазар Богишић, дум Иван Стојановић, поп Пера Франасовић, Стијепо Кастрапели. У часопису су објављивали дубровачки бискуп Мате Водопић, Јосип Берса, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић, Вук Врчевић. Иво Војновић израстао је из словинског културног круга (11)

У тадашњој Далмацији постојале су само четири приватне Српске фондацијоналне школе и то у Котору, Дубровнику, Задру и Шибенику. Људевит Вуличевић описао је прилике у свом детињству: „Ја се лијепо спомињем да се је у Цавтату и у Дубровнику говорило за мојега дјетинства: ‘Што ће ти нашки?… Ваља да научиш талијански и тудешки’. Ако не у свијем, јест доиста била у многијем онда оваква савјест“.

Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава. Друштва су окупљала Србе католичке и православне вере. Српска друштва и установе у Дубровнику били су: Народна штионица основана 1863, Српско пјевачко друштво „Слога” основано 1874, Дубровачко Радничко Друштво основано 1874, Дубровачка Грађанска Музика основана 1878. и Српска Дубровачка Штампарија основана 1892. (12)

Лист Српске народне странке на Приморју „Дубровник“ уређивао је од 1895. до своје смрти 1904. књижевник Антун Фабрис (13). Лист је био утицајан у Дубровнику, Боки Которској и у Херцеговини.

Дубровачки Срби пружали су помоћ Херцеговцима приликом буне познате као Невесињска пушка 1875. Жене и деца устаника бежали су на дубровачко подручје. Избеглице су биле примљене у Жупи Дубровачкој. Мештани су им пружали исцрпну помоћ. Становници Далмације, Дубровника и Боке Которске основали су одборе за помоћ устаницима у Херцеговини. На челу одбора у Котору био је Ђорђе кнез Војновић, док је у Дубровнику био Перо Чингрија. У Стону су били активни поп Перо Бачић и кнез Мариница Ђорђић, у Сланом Антун Милетић. У Макарској су били активни Марпурго Манђер и Кажимир Љубић. Због аустријске власти, одбори су радили тајно. Одбор у Дубровнику радио је на допремању помоћи устаницима. На том послу били су ангажовани Божо Бошковић, Глигор Вукановић и Шпиро Берберовић. Дум Петар Франасовић упозоравао је да може доћи до преваре због наговарања устаника од стране европских влада преко њихових амбасадора да се приступи преговорима са турском влашћу. Залагао се за већу тајну помоћ устаницима у храни, наоружању, обући и одећи и сам се ангажовао да се помоћ у што већем обиму прикупи и тајно достави устаницима. Добровољцима су активисти из Дубровника обезбеђивали тајан пут до унапред договорених места на којима су их чекали устаници. (14)

На иницијативу Ника Бошковића основан одбор од неколико угледних трговаца ради набавке брода који би саобраћао између Дубровника и Трста. Основано је 1880. удружење удионика (каратиста) под именом „Дубровачка паробродска пловидба“. Кад је 1880. први пароброд удружења назван „Дубровник” допловио у градску дубровачку луку дочекан је са одушевљењем. У листу „Дубрава” истакнуто је: „Свијет бијаше тога дана испунио вас лучки простор с Порпорелом; …Клицању и махању убручићима није било конца … све се је радовало и поносило том новом течевином. … И није било „Дубровникова” одласка, а да бројно грађанство не би изишло на Пескарију, да га види како ће испловити пуном паром из луке, … Други би га опет задуго пратили погледом с Брсаља и Бонинова, док им га не би нестало с вида”. Пароброд „Дубровник” пловио је између Дубровника и Трста а први заповедник бијаше Влахо Подић. Мало по мало удружење је повећавало свој возни парк новим бродовима. Власници пароброда (каратисти) били су већином Дубровчани, а било је и неколико Далматинаца и Бокеља настањених у Трсту. (15)

Српско братство, основано у Сплиту 4. 8. 1897. уз присуство највиђенијих Срба Далмације, трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи. Циљ Српског братства био је: Развијати и ширити напредак и просвету међу српским народом, а особито на Приморју у либералном духу, бранити српску народност у духу и смислу законом ујемчене равноправности и неговати вековна предања, обичаје и особине, које карактеришу српски народ, неговати народну душевну заједницу, на темељу народног права и слободне народне воље, искључујући историјска права, уколико се не слажу с народним правом. Друштво ће се ради постизања овога циља, бавити моралним и умним васпитањем српског народа, а особито о васпитању његову са грађанског и политичког гледишта. Оно ће се старати о увођењу српског језика и ћирилице у школе и јавну управу, о оснивању школа, о питањима општинским, земаљским (привредним, трговачко-обртним), о економским потребама народним, о предлагању кандидата за царевинско веће, земаљски сабор, општинске управе и трговачко-обртничке коморе. У Управном одбору били су: предсједник др Игњат Бакотић, потпредсједници Јосо витез Кулишић и др Душан Баљак. Аустријске власти су Српско братство распустиле крајем јула 1899. (16)

Дубровник је у другој половини 19. века био културни и привредни центар приморских Срба. Медо Пуцић и Матија Бан били су први који су почетком четрдесетих година 19. века говорили о српству Дубровника. Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили у Црну Гору и Србију. Дубровачки одбор пружало је помоћ Херцеговцима приликом буне познате као Невесињска пушка 1875. Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава, у којима су се окупљали Србе католичке и православне вере. Српско братство, основано у Сплиту 4.8.1897, трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи. Аустријске власти су Српско братство распустиле крајем јула 1899.

Напомене:

1.“Успомени професора Пера Будмани-ја 8. 10. 1835 – 27. 12. 1914”, бр. 48, „Дубровник”, 24. децембар 1937, Дубровник, стр. 2; Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.100;

2.“Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, 3. јули 1937, бр. 23, „Дубровник”, Дубровник, стр. 1,;

3.“Успомени професора Пера Будмани-ја 8. 10. 1835 – 27. 12. 1914”, бр. 48, „Дубровник”, 24. децембар 1937, Дубровник, стр. 2;

4.„Дубровник иза пропасти републике и иза свјетскога рата”,„Дубровник”, бр. 2, Дубровник, 13. фебруар 1937, стр. 2; С-А-М, „Чије власништво бијаше дубровачка околица ?”, бр. 22, „Дубровник”, 1. јуна 1940, стр. 2;

5.„Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, бр.26, Дубровник 24. јули 1937, стр. 1;

6.“Успомени професора Пера Будмани-ја 8. 10. 1835 -27. 12. 1914”, бр. 48, „Дубровник”, 24. децембар 1937, Дубровник, стр. 2;

7.Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.94, 113;

8.„Беспотребна изазивања”, „Дубровник”, 26. марта 1938, бр. 12, стр. 1;

9.Јовица Перовић, „Успомени Марина Папи, посједника из Комолца (Ријека дубровачка)”, стр.2-3, „Дубровник”,бр. 47, 26. новембра 1938, Дубровник; Лујо Војновић, „Скромни помени о Великом Краљу”, стр. 27, Загреб 1922; М. Пекић, „Бакотић, Игњациј Игњат”, Српски биографски речник, Том I, Матица Српска, Нови Сад, 2004, стр. 378;

10. Растодер Шербо, Јасмина, „Др Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991, стр.112,113, 163;

11. А.Б. „Перо Будмани”, стр. 1-2, „Дубровник”, 23. децембар 1939, бр. 51, Дубровник; Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студије“, Дубровник, 1966, стр.66, 157;

12.Српска друштва и установе у Далмацији, Дубровнику и Боци-Которској,стр.191-193, „Дубровник календар за просту годину 1899”, Уредио А.Фабрис, Год.III,у Дубровнику, издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А.Пасарића 1898; „Библотека српских писаца Н. Томазео, Љ. Вуличевић“, стр.587, „Народна просвета“ Београд;

13.„ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ Антуна Фабриса“,Сакупио и предговор написао др Х. Барић, стр. XI, 1940, Издање „Дубровник“, Београд;

14.Др Милорад Вукановић, „Помоћ из Дубровника Херцеговачкој буни”, „Србско-далматински магазин за годину 2017”, свезак XII, Сплит, 2017, стр. 101-114;

15. -ић, „Преглед дубровачког поморства“, „Јадранска стража”, Сплит, јуни 1937, бр. 6, стр.224-225; „Дубровник” први дубровачки брод на пару”,„Дубрава”, бр. 27, Дубровник на Ускрсење 1935, стр. 12; „Дубровачка Паробродарска Пловидба од њезина оснивања до данас”, „Дубрава”, бр. 27, Дубровник на Ускрсење 1935, стр. 11, 12;

16.Ј. Продановић, „Српска народна странка на Приморју“, стр. 351, Народна енциклопедија СХС, IV књига, Загреб 1929.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: