Срби и Јермени

Први судбински сусрет Срба и Јермена десио се 1218. када је Св. Сава српски обилазећи источне хришћанске земље, посјетио и киликијску Јерменију, баш ону гдје се 700 година касније десио тај велики геноцид. Задивљен јерменским црквеним градитељством и умијећем њихових неимара, он позива јерменске градитеље у Србију. Мајстори су дошли у Србију и саградили манастир Витовницу, поред ријеке Витовнице у близини Петровца на Млави, у источној Србији. О томе свједоче и натписи у камену на српском и јерменском језику. Јерменски стил у градитељству оставио је велики утицај на Моравску школу српског сакралног градитељства, тако да су истраживања показала да су и Студеница и Жича уградиле у себе насљеђе овог далеког, а нама духовно јако блиског народа.

Други судбински сусрет Срба и Јермена био је на Косову пољу 1389. године. Као вазали Османлија, јерменски војни одреди дошли су на Косово. Видјевши у даљини српске цркве, јако сличне њиховим јерменским, схватили су да су обманути и да ће се борити против хришћана (као вазалима било им је обећано да неће имати обавезу да ратују са хришћанима). Тада јерменски одреди прелазе на српску страну и боре се под српском заставом. Преживјели војници остају у Србији и насељавају се на планини Озрен у близини Сокобање. Иначе, Јермени кажу да тај дио Србије највише подсјећа на њихову отаџбину.

Ови ратници са Косова на планини Озрен граде јерменски манастир Св. Архангела – и данас спознат као Јерменчић. У каснијим вијековима јерменски монаси, бјежећи на запад, ту су се заустављали, неки и остајали. И данас је међу тамошњим Србима опстала прича да на пољима око манастира расте кавкаски шафран, чије су сјеме јерменски монаси донијели из отаџбине.

Трећи судбински сусрет десио се у Бечу. Јерменски монашки ред – мехитариста, прешавши из Трста у Беч, добио је дозволу од царице Терезије да оснују штампарију. И она се оснива 1818, а прво што се у њој штампа бил асу дјела Вука Стефановића Караџића за кога је штампарија излила српска ћирилична слова по његовој замисли.

Захваљујући јерменским монасима тада су штампани Вуков Рјечник, Збирка србских народних пјесама (Пјесмарица) и Вуков превод Новог завјета. У истој штампарији, 1847, штампан је и први примјерак “Горског вијенца“, под Његошевим надзором.

Да ли памтимо ко су нам браћа?

8. децембра 1988, разорни земљотрес је погодио Јерменију и њен главни град Јереван. 25 000 људи је погинуло. На апел за међународну помоћ одазвала се и тадашња Југославија и већ 11. децембра, кад су се стекли услови за транспорт, посада од 7 чланова (сви су били Срби) узлетила је ка Јерменији. Приликом слијетања, пола сата иза поноћи, десио се квар и авион се морао прије времена приземљити. Дошло је до експлозије, свих седам чланова посаде је погинуло. На том мјесту Јермени су подигли диван споменик захвалности и са великом пажљом памте тај чин српске пожртвованости, а као знак нераскидиве везе са Србима из Јерменије су послата два хачкара (јерменски назив за крст у камену). Један је постављен у Земунском парку испред манастира Св. Архангела Гаврила, а други у Новом Саду на мјесту гдје је била јерменска црква.

Ове године је Србија послала Јерменији медицинску опрему у вредности од милион евра, као помоћ у борби против корона вируса.

И кад год су се сусретали Срби и Јермени, ако једни другима нису помогли, сигурно нису ни одмагали.

Фотографије у колажу:
1. Манастир Витовница
2. Манастир Св. Архангел – Јерменчић
3. Полагање венаца испред споменика „Сломљено крило“ који је подигнут у част погинулих српских пилота.
4. Споменик хачкар у Земунском парку.
5. Споменик хачкар у Новом Саду.

* Текст преузет са ФБ странице „Удружење Стефан Немања“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: