Насловна Поглед Срби из Македоније писали краљу Николи: Заложите се за нас код руског...

Срби из Македоније писали краљу Николи: Заложите се за нас код руског цара

Овакви наводи потврђују углед који је црногорски књаз имао код неослобођених Срба, али још више свједоче о томе, како су остали дјелови српског народа такође гајили мит о Црној Гори као јединој непокорној српској земљи и да је такво убјеђење било универзално у цијелом Српству

4
Цар Александар III Романов, краљ Никола Петровић Његош

Пише: Немања Поповић

На простору Македоније, која ће све до Првог балканског рата (1912) остати под Отоманском империјом, словенско насељење је било својеврстан прелаз између српског и бугарског, тако да су оба народа истицала своје прво на ову територију.

И Срби и Бугари имају своју историју на овом простору и симболику која је важна за њихове идентитете. Старо бугарско царство имало је своје упориште на овом простору и неки његови пријестони градови налазе се тамо. Такође, овај простор има симболику и за српску историју, јер је српски цар Душан крунисан у Скопљу, и овај град је у једном периоду био његова пријестоница.

Тако да је словенско становништво на простору Вардарске Македоније, свакако имало етнички и историјски елемент ова два словенска народа. Међутим, у XIX вијеку граница између српског и бугарског идентитетана овом простору је била танка, тако да се махом свела на разлику у националној свијести, те се народ дијелио на оне са српским и оне са бугарским националним чувством.

Онај дио Словена из Македоније који није имао кристално изграђену националну свијест, имао је сасвим јасне изгледе да у перспективи постане дио, или модерне српске, или модерне бугарске нације. Управо овај дио тамошњег становништва је био објекат залагања српске и бугарске агитације, које су се оштро сукобиле на овом простору.

Оба народа су путем формирања својих националних организација покушавала остварити превласт свог елемента у Македонији. Владе држава Србије и Бугарске су нудиле бројне стипендије за омладину, за студије у Београду, односно Софији, при чему ће одлука за један или други универзитет, отворити одговор на питање, на коју страну нагиње дати студент, и чији ће национални покрет у будуће подржавати.

Широм Македоније биле су посебне српске и бугарске гимназије, за чије су се отварање такође залагале двије државе. И Срби и Бугари су на простору Вардарске Македоније имали своје комитске чете, које су осим борбе за слободу од турске окупације, такође војевале између себе.

Црна Гора, као мања и сиромашнија српска држава, није могла да се на овом простору ангажује кроз механизме које је могла користити Србија. Црна Гора није имала високих школа, тако да, и у евентуалном присуству финансијских могућности, она не би могла стипендирати младеж из Македоније за високо образовање у Црној Гори. У сваком случају, македонски простор је генерално гледано, био више од непосредног интереса Краљевине Србије и у његовом евентуалном ослобађању, она би била држава која би се територијално ширила на ове крајеве, што осим саме политике и географске прилике налажу.

Црна Гора је, с друге стране, дипломатски, врло издашно дјеловала за српску народну ствар у Македонији и Старој Србији, понајвише преко својих дипломатских представника у Цариграду који су у ту сврху агитовали код Порте, особито када је српско свештенство у питању. Тенденција османских власти је била, још од 1766. године када су укинули Пећку патријаршију, да у српским црквама постављају Грке да служе, касније и Бугаре.

Залагање Црне Горе је још од тога доба на овом пољу присутно, у жељи да у српским црквама служе свештеници српске народности.

Срби из Македоније и Старе Србије такође су рачунали на Црну Гору и њеног владаоца. Тако су одборници „Братства Срба-Македонаца“, знајући за блиске везе књаза Николе са руским двором, упутили 23. априла 1892. год. писмо књазу, у коме га моле да издејствује код руског цара Александра III да Македонија добије аутономију, како је предвиђено Берлинским споразумом, са ријечима: „Ваше височанство, свијетли господару, (…) Од пропасти српског царства на Косову, па све до данас, народ Црне Горе очувао је своју домовину непонижену на славу и дику свеколиког српског народа и својих владара који са њом мудро управљаху. (…) и ако је овај део срског народа претрпео многе штетне битке и губитке од непријатеља, ипак као народ јуначког духа, народ који је увек имао патриотске владаре, није претрпео толике муке и невоље као што је претрпео српски народ у Босни, Херцеговини, Македонији, Старој Србији, па и Шумадији, већ је остао независан и непобеђен. Од целог пак српског народа, највише је муке и невоље претрпео, а и сада трпи од разних елемената, српски народ у Македонији и Старој Србији, јер је остављен на милост и немилост дивљих Турака и Арнаута, који му једнако отимљу имање, убијају прве домаћине, газе му светињу веру, руше цркве и манастире, турче женску чељад и силују, једном речју утамањују му и упропашћују што му је најмилије. (…) Потписани Главни одбор „Братства“ у име Срба у Старој Србији и Македонији, коленоприклоно моли Вашу светлост, да благоизволи подејствовати код Његовог величанства цара братског нам народа руског, те да Његово царско Величанство благоизволи учинити шта треба да Македонија добије, сходно решењима Берлинског уговора, своју аутономију, те да се тако и овај део српског народа ослободи робовања…“(…)

Овакви наводи потврђују углед који је црногорски књаз имао код неослобођених Срба, али још више свједоче о томе, како су остали дјелови српског народа такође гајили мит о Црној Гори као јединој непокорној српској земљи и да је такво убјеђење било универзално у цијелом Српству.

Такође, наводи из поменутог писма из прве руке дају информације о тешком положају Срба у Македонији и Старој Србији, о угрожености њихових елементарних људских права у безакоњу које тамо влада.

4 КОМЕНТАРИ

    • 2
      0

      Да, није србска само у жељи паписта, католика и проданих душа! По историји, науци, истини је најсрбскија област! Једно је политичка манипулација и припаганда а друго су чињенице па нека шљам буду несрби и србомрци а поштен свијет зна шта је и ко је није тиква без корјена.

  1. 3
    0

    Upravo područje šire Makedonije (Vardarske, Pirinske, Egejske) predstavlja mesto gde je, čak i na kraju 19. veka, živelo nacionalno neosvešćeno stanovništvo mešovitog porekla. Za razliku od, na primer, Peloponeza i Atike, središnje Bugarske, zapadnih srpskih područja, gde su identiteti i proto-nacionalna osećanja velikog dela stanovništva bila iskristalisana mnogo pre 19. veka.
    Na prostoru Makedonije sukobile su se, dakle, tri nacionalne ideje, od kojih je srpska bila najtromija – 1900. godine na prostoru šire Makedonije bile su 785 bugarske škole; 1899. na prostoru vilajeta Kosovo, Bitolj i Solun, postojale su 178 srpske škole; dok je 1901. na prostoru vilajeta Bitolj i Solun bilo 927 grčkih škola (The Encyclopedia Britannica, 1911, str. 217) Rezultati nacionalne emancipacije više-manje odgovaraju stepenu tadašnjeg angažovanja tri države.
    Fino svedočanstvo o Makedoniji na prelazu vekova ostavio je Henri Noel Brailsford, dopisnik The Manchester Guardiana sa ovog prostora i pisac knjige The Macedonia: Its Races and their Future iz 1905, gde je jedno od centralnih pitanja bilo da li su vardarski Makedonci Srbi ili Bugari? Zaključak knjige, koja je napisana u vreme kada je opšteprihvaćeno mišljenje Britanaca bilo da su Makedonci Bugari, bio je da je stanovništvo Makedonije bili prilično nacionalno neosvešćeno. Zabeležio je primere gde očevi koji pripadaju jednoj naciji imaju decu koja pripadaju drugim dvema. Jedno selo, u kome je delovala Grčka pravoslavna crkva, kompletno je prihvatilo bugarski identitet nakon što su se razočarali u delovanje grčkog paroha. Bugari su došli sa ponudom dobrog sveštenika i besplatnog učitelja, a pisac je zabeležio obrazloženje seljaka – “Naše selo je siromašno, pa smo tako postali Bugari” (Brailsford, The Macedonia, str. 102).
    Jedan od začetnika makedonske nacije bio je Krste Popov Misirkov, čovek koji je osnovnu školu završio na grčkom, nosilac je stipendije “Sveti Sava”, a deo srednjeg obrazovanja je završio u Sofiji. Godine 1903. napisao je delo Za makedonckite raboti, gde zagovara stvaranje odvojene makedonske nacije i jedno je od prvih dela sa takvom idejom. Iako priznaje da odvojena nacionalnost makedonskih Slovena nikada nije postojala, zaključuje da – “šta nije postojalo u prošlosti, može, u odgovarajućim istorijskim okolnostima, nastati kasnije” (Misirkov, str. 152, englesko izdanje, On Macedonian Matters).
    Kako se od toga, za samo 100 godina posredstvom komunističkog inženjeringa, došlo do situacije gde se Makedonci predstalvjaju kao potomci Aleksandra Velikog i negiraju svaku etno-genetsku sličnost sa Srbima i Bugarima, svedoči lepo o degenerativnim procesima izgradnje nacija tokom XX veka na ovim prostorima. Svaka sličnost je slučajna.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here