Срби се од Руса уче покајању, а Руси од Срба радости

Пише: Марина Шмељева

Постоје филмови који спајају цијели биоскоп. А има и оних који свакога остављају самог са собом. Десило се то током пројекције филма Јулије Бочарове „Ластавице Христове”. У сали су се окупили парохијани разних покровских цркава, али сам имала осјећај да сам гледала слику – тако је била интимна прича.

О чуду – једноставно и јасно

Ластавице, Христове ласте су монашка створења. Они који су се одрекли свијета и заузврат стекли Небо и цијелу Васену. Тако о њима – са љубављу и милошћу – каже митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је прави херој – слика и прича која је била основа радње овог филма. И такође, он је – тата, мама, мудри дједа за своје клирике, монахе и обичне парохијане.

Филм о чуду – изненађујуће једноставно и очигледно. Прича је сасвим новија, а на први поглед је ријеч о црквеној имовини. У ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, локални парламент (скупштина) усвојио је Нацрт закона „О слободи вјероисповести и увјерења и правном положају вјерских заједница“. Њиме је било предвиђено одузимање од Српске цркве и предаја држави у власништво објеката и земљишта које су користиле вјерске заједнице, ако су припадале држави прије 1. децембра 1918. године, или ако не постоје документи о њиховом упису као црквена својина. (најчешће древне светиње немају таква документа). Ријеч је о више од 650 светиња, међу којима је и чувени манастир Острог, гдје се подвизавао Свети Василије Острошки.

Али у ствари, није ријеч о грађевинама, већ о вјери, о предању, о светињама које су толико драге српском срцу, о манастирима обновљеним трудом простих монаха. И о приоритетима у животу, о хијерархији вриједности коју јасно осјећате у тако драматичним тренуцима. То су схватили многи становници Црне Горе и почели да протестују. Али не језиком митинга, демонстрација и нереда, већ у молитви, вјерским литијама и проповједима. Вјернике Црне Горе подржала је православна Србија. Посебну поруку упутио је и Свети синод Руске православне цркве.

„Били смо у самом центру стварних историјских догађаја који су утицали на будући живот читавог једног народа. Сјећам се како сам стајала на звонику Саборног храма у Подгорици и својим очима видјела како је град био испуњен вјерницима који су се молили за своју Цркву, своје породице и традицију. Ово је право исповиједање у наше вријеме, живо хришћанство. Митрополит Амфилохиј је одржао своје најватреније беседе и могао је да окупи стотине хиљада вјерника на саборну молитву“, присјећа се Јулија Бочарова.

Завршавајући филм, признала је да је крај другачије планиран. Али 30. октобра 2020. године епископ Амфилохије је напустио овај свијет. А четрдесетог дана након његове смрти, Влада Црне Горе је одобрила измјене и допуне закона о вјерским удружењима, спор је ријешен у корист древних светиња, у корист вјере и оданости обичних парохијана. И свих ластавица Христових, које се гнијезде у високим планинама црногорским.

И ходочашће и лет

Чини се да филм говори о сукобу, али га се готово уопште не сјећате када изађете из гледалишта. Оставља тако миран, дубок утисак. Он је, прије свега, о њима – ластавицама, тежњи ка небу. О оним људима који „у сваком човјеку виде саму суштину. А ако неко има сломљено срце, подијелиће дио свог.” О чудним људима који својим тихим, скромним подвигом спасавају свијет, лијече душе људи и ћутке проповједају просту истину: без Христа свијет је постао чудан, болестан и сломљен. А живјети, заборављајући себе, није чудно. Ово је норма за човјека створеног од Бога.

Дивећи се чудесној природи Црне Горе, смрзаваш се пред величином Творчевог плана.

„Живот је мистерија љубави Божије према човјеку“, одјекује мојим мислима глас аутора филма. Веома суптилно, деликатно, ненаметљиво преноси своја искуства, размишљања. И стога цијели филм ствара осјећај искреног разговора, остављајући простор за доживљаје гледаоца. А цио филм је и лет изнад прелијепе Црне Горе и ходочашће по њеним храмовима и манастирима.

Много је значајних догађаја и српских имена у причи, као и много задивљујуће љубави Срба према руском народу. „Мислим да смо један народ“, каже један од саговорника. И када чујете приче о светитељима који су по рођењу били Срби, а одгајани у Русији, о томе како Владика поштује руске светитеље, вјерујете у то свим срцем.

„Ко није био у Острогу, није се молио, ко није био у Румији, није се покајао“, каже се овдје. Румија је планина висока преко 1500 метара. Овјенчана је црквицом у име Свете Тројице. Постојала је легенда да ће она, прије много вјекова порушена од Турака, бити обновљена. Да, не само обновљена, него ће бити спуштена са неба. И тако се догодило – 2005. спуштена је хеликоптером. За овај храм на врху планине везује се крст и име мученика Јована Владимира. Данас светитељски крст чува породица Андровић. На дан Свете Тројице га износе у народ и ноћу иду у литију на врх Румије, да би тамо са посебном радошћу служили литургију при изласку сунца. Испод, на надморској висини од 1000 метара, налази се манастир посвећен Светом Сергију Радоњешком. Идеју да се манастир посвети овом славном руском светитељу предложио је митрополит Амфилохије. У почетку су само жељели да овдје саграде кућу за особу која се стара о цркви Свете Тројице. Али ко ће то боље учинити од Светог Сергија?

Клима је овдје сурова – снажни вјетрови понекад руше зграде, живот је аскетски – вода и струја су строго ограничени. Црногорци су били изненађени што је манастир замишљен за жене, али су се онда смирили – руске монахиње иду у Румију. Како они, дојучерашњи Московљани, опстају у тако суровим условима?

„Живот је тако уређен да свуда мораш нешто да издржиш. Тако се чисти људско срце“, једноставно одговара на наше питање један од житеља манастира. „Срби кажу: „Ми морамо да се учимо покајању од Руса, а Руси се од нас уче радости“, шта да додате, за тако важно међусобно образовање ово пријатељство братских народа вјероватно и постоји.

Бол и љубав

Немогуће је говорити о Србима, а не помињати Косово. Архивски снимци непријатељстава дирну у живац – колико је човјек беспомоћан на земљи. Али ово је ако живи само на земљи и ослања се на земаљске ствари.

„Љубав испуњава чојвека смислом, у свијетлу којег се може разумјети патња“, управо је та љубав помогла Владики да преживи различите ствари. „Много смо видјели, много смо закопали“, не желим да причам о тузи надуго. То се мора доживјети молитвом.

Митрополит Амфилохије, ученик и искушеник старца Пајсија, са осмјехом се присјећа како је змија допузала до светитеља, а он ју је нахранио: „Убио бих је, змију. А старац рече: „Дивљи Црногорче, све побиј“.

Важна поука свијетлог старца: у рату зла против зла нема побједника, увијек побеђују доброта и љубав. „Митрополит воли људе, и људи воле њега“ – како једноставна фраза. Али садржи и наслеђе Господа и циљ живота за сваког од нас.

„Прави живот није у спољашњем успјеху, он је у човеку. Ово је победа у духу “, размишља ауторка филма. Ласте побјеђују у лету. А ми их бар пратимо погледом задивљени. А филм Јулије Бочарове помоћи ће сваком гледаоцу у томе.

Извор: Етос

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: