Срби се устручавају да својим назову и оно што је одувек било наше

Пише: Светислав Пушоњић

Прошле суботе сам био у Пљевљима, тамо ме је возио таксиста из Пријепоља, добар, предусретљив и једноставан човек с којим сам се током вожње лепо испричао о локалним приликама и у Пљевљима и у Пријепољу, у које је он био прилично добро упућен, с обзиром да често вози муштерије на тој релацији, у оба правца, а оба суседна града познаје као сопствени џеп.

Међутим, за све време разговора он је Пљевљаке упорно називао “Црногорцима“, и то не у смислу регионалне, већ националне одреднице. Мени је то сметало, па сам у згодном тренутку рекао да је појам нације шири од појма државе (о чему је писао још Жарко Видовић), да држава није творац нације (такође речи Жарка Видовића) и да са обе стране такозване “границе“ живе Срби. Он је на то отћутао и намерно ме пречуо, а затим наставио по свом, чак је за једног познаника рекао да живи у Пријепољу, али да је иначе “Црногорац“, зато што је рођен у Пљевљима.

Што се и сами Пљевљаци великом већином изјашњавају као Срби, њему као да није значило ништа. Што је у Пљевљима на власти партија Андрије Мандића и Милана Кнежевића, који у Скупштини Црне горе отворено наступају са српских позиција, такође није сматрао битним. Од тренутка када је на намештеном референдуму 2006, у режији западних србомрзаца и милогорских комуно-усташа, изгласана такозвана “независност Црне горе“, а између Пријепоља и Пљеваља постављена такозвана “граница“ (Јабука-Ранче поље), њему је био довољан разлог да Пријепољце сматра Србима, а Пљевљаке “Црногорцима“, без обзира што се и они већински изјашњавају као Срби.

Ја иначе добро памтим време када између Пријепоља и Пљеваља није било никакве границе и када сам крајем августа 2001. ишао на испраћај у војску свом брату од тетке који живи у Пљевљима, са осећајем да идем у суседни српски град, а не “другу државу“. Прапостојбина свих Пушоњића налази се у Пушоњском долу, подно Дурмитора у пљеваљској општини, одакле су се расељавали по пљеваљским и пријепољским селима, те нас данас има отприлике подједнако и у једној и у другој општини. И сад шта, ми пријепољски Пушоњићи смо Срби, а ови пљеваљски “Црногорци“?! Е па мало сутра, и ја на то нећу никада пристати! Срби смо и једни и други, као што су СРБИ И САМО СРБИ сви Пљевљаци и сви “Црногорци“, шта год на ту тему кевтали одрођени и преумљени међу њима! И као што ће све “границе“ између Србије и Црне горе бити порушене првом згодном приликом!

Све у свему, остадох по ко зна који пут зачуђен склоношћу Срба да тако пасивно и потуљено прихватају лаж за истину, само зато што се тако хоће неким битангама са Запада и њиховим пионима и у Србији и у Црној гори. Нисмо ни свесни колико је АВНОЈ-евска свест постала општеважећа не само за српске непријатеље из света и окружења, него и за саме Србе у Србији, који су титокомунистичку перверзију са шест република у оквиру СФРЈ, створених само ради дробљења и парцелисања јединственог српског народа, олако прихватили не само за шест нових “држава“ него и шест “нација“. Пазите, Хрвати без блама својатају што никад није било њихово, па тако и Боку которску већ деценијама називају “Заљевом хрватских светаца“, док усташки бард Томпсон, набрајајући у једној песми “хрватске“ територије има стих који каже “Херцег-Босно, срце поносно“, чиме се јасно ставља до знања да се на БиХ у целости типује као на будућу “хрватску“ територију (како је било за време Павелићеве НДХ).

Насупрот томе, Срби се устручавају да својим назову и оно што је одувек било наше, чак и кад се отуд гравитира ка Србији и Српству, не усуђујући се до дан-данас да искораче из АВНОЈ-евских калупа и АВНОЈ-ем омеђене свести.

Морамо у том смислу (а и сваком другом) постати разборитији и офанзивнији! Обавеза је национално освешћених Срба, нарочито интелектуалаца, да се не затварају у своје салоне и кружоке, већ да зађу у обичан народ и пораде са њим, помогну му да се ослободи титокомунистичких мантри у које су многи Срби, иако ваљани и вредни људи попут поменутог таксисте, до данас остали зачаурени.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: