Срби у сукобима народа, идеологија и цивилизација

Пише: Тодор Вулић

У познатој студији Сукоб цивилизација, Семјуел Хантингтон даје интересантну поделу историјских периода према природи сукоба који су у њима вођени. По њему, од Вестфалсог мира 1648. године, са којим почиње успостављање модерног међународног система, до Француске револуције 1789, у западном свету су се углавном сукобљавали владари, који су покушавали проширити своју економску снагу и територије. Стога је то био период ратова краљева.

Од Француске револуције, престају ратови краљева и почињу сукоби народа. Ратови народа су трајали до краја Првог светског рата 1918. године. Као резултат Руске револуције и реакције на њу, после 1918. сукоби попримају идеолошки карактер, а ратови се воде између сила комунистичке, фашистичко-нацистичке и либерално демократске идеологије. Сломом и распадом Совјетског Савеза престају сукоби идеологија и почињу сукоби цивилизација (западне протестантско-католичке, исламске, православне, кинеско-конфучијанске…). По Хантингтону, сукоби (или ратови) цивилизација почињу управо Грађанским ратом на просторима бивше Југославије (1991-1995).

Интересантно је, да се Хантингтонов период ратова народа (1789-1918) у длаку поклапа са периодом ратова за ослобођење и уједињење српских земаља. Краткотрајна Кочина крајина као клица нововековне српске државе, и црногорско ратовање против Махмуд-паше Бушатлије, као заметак црногорске државе, десили су се на самом почетку ратова народа 1788-1791. Српски национални идеал, ослобођење и уједињење српских земаља остварен је (истина наопако) у последњој години ратова народа 1918. године.

Та новонастала држава, која је једним државним оквиром обухватала српске етничке и историјске територије, трајала је опет тачно онолико колико су трајали сукоби идеологија, до распада Совјетског Савеза. Током своје историје, јужнословенска држава је у периоду идеолошких сукоба прошла кроз три идеолошке фазе: доминантно либерално демократску фазу (Краљевина СХС и Краљевина Југославија), доминантно фашистичко-нацистичку фазу (у периоду немачке и италијанске окупације) и доминантно комунистичку фазу (ФНР Југославија и СФР Југославија).

Ниједно идеолошко зло нас није мимоишло. Од 1990/91 године ушли смо у перид ратова цивилизација, који су до сада по Србе били погубни.
Ратови које су Срби водили у 19. и 20. веку против империјалних сила и њихових балканских послушника за ослобођење и уједињење српских земаља и застрашујући демографски губици које су претрпели у тим ратовима, вратили су нас на почетак. Србија и Црна Гора су данас поново полузависне државе, а српски етнички и историјски простор је разбијен на комаде.

Велике силе и империјалистички блокови, у свим Хантинктоновим периодима, сукобљавали су се на нашим просторима наслеђујући једни друге. У моментима нарушене равнотеже између њих, када би се неки блок сила приближио врхунцу своје геополитичке моћи прелазећи у агресивну фазу, закономерно би улазио у ратни сукоб са Србима. Експанзија немачко-аустроугарског (и италијанског) савеза Центарлних сила почетком 20. века, (анексија Босне и Херцеговине 1908, оснивање Албанске кнежевине 1913), српским краљевинама Србији и Црној Гори је наговештавао неизбежан рат. У сличној ситуацији се нашла и Краљевина Југославија 1941. године у односу на фашистичко-нацистички Тројни пакт и СР Југославија у односу на атлантистички НАТО. То се понавља и то се не мења.

Како су у тим периодима агресивне експанзије великих сила на Балкан понашали наши суседи? Бугари, Мађари, Хрвати, Албанци и словенски муслимани, као најближи суседи Срба, без изузетка би се тада у маси стављали у службу империјалних интереса агресора. Као извођачи „прљавих радова и топовско месо“, окивани су од стране „господара света“ у звезде, а Срби су у истој тој пропаганди били: парије, зликовци и антицивилизацијски накот који немилосрдно треба уништити.

То је чинила Аустроугарска и Немачка пропаганда у периоду ратова народа, то су чиниле пропаганде сила комунистичке, фашистичко-нацистичке и либерално-демократске идеологије у периоду ратова идеологија, то су чиниле пропаганде сила атлантистичке и исламске цивилизације на почетку периода ратова цивилизација. Дакле, то је константа – то се понавља и то се не мења. Увлачење било ког од наведених суседних народа у државну заједницу са Србима, престављало је, и представљало би, постављање динамита у темеље те државе јер би при првом наредном геополитичком обрту сваки од тих народа прешао на страну новог агресора.

Сви ти народи су без изузетка ратовали на страни Централних сила 1914-1918, на страни Тројног пакта 1941-1945. и на страни НАТО-а 1991-1999. У последњим ратовима Бугарска и Мађарска нису активно (оружано) учествовале, али су од стране НАТО агресора у сваком другом погледу биле инструментализоване против српске државе и народа.
Да ли је онда решење проблема за Србе – прихватање модела понашања наших суседа. Историја је показала да није.

Приклањање силама Антанте и победа у савезу са њима у Првом светском рату, награђена је од стране тих сила стварањем јужнословенске државе, наопаке творевине која је Србе неизмерно коштала. Хрватски повјесничар Твртко Јаковина с правом тврди, да је: формирањем Југославије спречено стварање „Велике Србије“. Многи инсистирају на пресудној улози Николе Пашића и регента Александра у опредељивању српске политичке елите за Југославију, приписујући им моћ коју они објективно нису имали. Да ли је могуће да је српска елита, поготово без Русије иза себе, била независна у доношењу одлука, а против воље, интереса и политике великих сила?

Тешко. Карађорђевић и Пашић сигурно нису безгрешни у том опредељивању, али треба имати у виду хроничну неспособност и кратковидост наших владара и политичких вођа, од којих су и најбољи били тек осредњи. Дакле и то се понавља и то се не мења.
Верни својим „савезницима“ из Првог светског рата, Срби су безглаво ушли у Други светски рат и као награду добили комунизам – архинепријатеља Срба и српске државе.

Присетите се одлука Дрезденског конгреса КП Југославије из 1928. године: комунисти ће се борити за незавиност Хрватске, Словеније, Црне Горе и Македоније; комунисти ће се борити за одвајање косовских Албанаца и војвођанских Мађара чије је територије анектирала српска буржоазија. Недуго затим фашистичко-нацистичке силе, Немачка и Италија, спроводе те комунистичке одлуке у живот стварајући: чудовишну усташку Хрватску и неуспелу зеленашку Црну Гору; војвођанске Мађаре припајају Мађарској, косовско-метохијске Албанце – Албанији, словенско становништо Старе Србије (Македонце) – Бугарској. И гле, те комунистичке одлуке у живот спроводе и НАТО, Европска унија и Сједињене Америчке Државе у последњој декади 20. века.

Како је могуће да комунисти и нацисти из периода сукоба идеологија имају исте антисрпске циљеве и решења као и атлантисти у периоду сукоба цивилизација? Дакле, и то се понавља и то се не мења. Либерално-демократски Черчил се ни једног тренутка није двоумио бирајући између либерално-демократске српске краљевине и комунистичке републике, опредељујући се за комунистичку републику, као што се ни једног тренутка није двоумио да учини исто што и нациста Хитлер и нареди бомбардовање Београда и других српских градова 1944. Колико пута су велике силе само у 20. веку бомбардовале, рушиле и разарале Београд? Запитајте се, када су оне бомбардовале Загреб, Софију или Тирану. Баци ли нека велика сила и петарду на те градове?

Никад. Дакле, и то је константа. Клинтон као вођа атлантистичког запада на почетку Хантингтоновог сукоба цивилизација, као уосталом и остали атлантистички вођи, био је „неизмерно заљубљен“ у Брозове комунистичке (дрезденско-авнојевске) границе југословенских република. Одсудно је инсистирао на њиховој неповредивости при распаду Југославије – осим наравно у случају Србије. Ту су он, Блер, Ширак, Шредер… себи дозволили мало флексибилнији и креативнији приступ. Косово се морало одвојити од Србије (опет Дрезден), али се зато Република Српска ни по коју цену није смела, нити данас сме, одвајати од Босне и Херцеговине. Све што је на српску штету – може и мора, све што је у српску корист – не долази у обзир. Зашто је то тако?

Можете ли у Европи пронаћи мали народ који је у континуитету пружао оружани отпор експанзији великих сила на врхунцу њихове глобалнополитичке моћи: народ који је попут Срба само у 20. веку ратовао са Османским царством, Аустроугарским царством Хабзбурга, Немачким царством Хоенцолерна, Мусолинијевом Италијом, Хитлеровом Немачком, Стаљиновим Совјетским Савезом (прочитајте бар Дедијерову Изгубљену битку Јосипа Висарионовича Стаљина) и 19. земаља НАТО-а (Сједињеним Државама, Великом Британијом, Француском, Немачком, Шпанијом, Италијом… и Исландом). Наше балканске суседе и њихову улогу у овим ратовима већ сам спомињао.

Свака велика сила са империјалистичким амбицијама, имала је и има обавештајне и аналитичке структуре, које припремајући је за заузмање неког простора помно траже историјске константе. Између осталог – и који народи са тог простора традиционално пружају отпор моћнима, а који вољно и безусловно сарађују? Услов за дуготрајно и успешно господарење је – одмах сломити и максимално ослабити потенцијално непослушне и оснажити оне који су вољни да служе.

(Не треба заборавити да је и Хантингтон био својевремено ангажован у Белој кући као координатор безбедоносног планирања америчког Националног савета за безбедност). У Првом светском рату, америчко јавно мњење, на почетку изразито антиратно расположено, упало је у ратну хистерију после потапања неколико британских и америчких бродова. Да ли смо ми потопили „Лузитанију“ са 128 америчких држављана на њој. Нисмо. Да ли смо ми у Другом светском рату Американцима разорили Перл Харбор и уништили пацифичку флоту? Нисмо. Шта смо им онда скривили? Ништа. Па што нас нападоше? Империјална логика је неумољива – морали су, јер им је историјко искуство њихових претходника то налагало.

Поред тога, дуго и стабилно геополитичко господарење подразумева и довођење на власт послушничких елита, које ће служити агресору на уштрб интереса (чак и економских, еколошких, здравствених, културних, просветних…) сопственог народа.

Други разлог, зашто данас све што је на штету српских националних интереса може и мора је – лишити потенцијалну противатлантистичку силу сваког савезника на просторима Балкана. Американци могу на окупираној српској територији, вероватно и на катастарским парцелама у власништву Срба, подићи војну базу Бондстил, али зато Руско-српски хуманитарни центар у Нишу никако не сме постојати.

Без обзира на све, последњих година видна је нова прерасподела глобалнополитичке моћи на југоистоку Европе. Поред атлантиста који тренутно господаре Балканом, у игри су Русија као водећа сила православне цивилизације, Кина као водећа сила конфучијанске цивилизације и Турска као водећа сила ислама. Чак и јапански премијер (Јапан је по Хантингтону посебна цивилизација) налази за сходно да посети Србију и понешто договори и уговори. С обзиром на ове историјске константе – шта нам је у предстојећих пар деценија чинити?

Да би смо знали шта нам је чинити, неопходно је спознати шта нас у блиској будућности чека? Да ли је могуће егзактно ишчитати бар обрисе будућих збивања на нашим просторима? Могуће је. Услов за тако нешто је разумевање природе и закона историјског тока без предрасуда и укалупљених праволинијских и материјалистичких идеја о њему. Запитајмо се – има ли било каквог система у историји нововековне српске државе (или српских држава)?

Понавља ли нам се историја, и по ком временском распону се понавља, ако се понавља? Како се уз помоћ идеје о историјском току као кружном и објективно нужном процесу може предвидети у каквом ће стању бити српска држава и народ у пероду сукоба цивилизација? Покажимо то анализом понављања историјских збивања по временском распону од 76-77 година, методски толеришући одступање тог ритма од његове средње вредности за максимално +/- 1 годину.

Нововековна Србија – државно-статусне и владарске фазе

На почетку ратова народа, као што је речено, водио се последњи аустријско – турски рат (1787-1791) у којем учествују и Срби организовани од Аустрије у војне јединице, такозвани фрајкор. Рат се завршава Свиштовским миром 1791. године, по чијим одредбама су Београдски пашалук и Београдска тврђава, после привремене аустријске управе, поново враћени Турској. Тиме је започела нова турска окупација језгра будуће српске државе. Други кардинални догађај десио се десетак година после Свиштовског мира 1801. Те године дахије издвајају Београдски пашалук из Турског царства, заводећи сопствену независну управу у њему. Трећи кардинални догађај из тог периода је избијање Првог српског устанка, усмереног 1804. против дахија, а после пораза дахија од 1805. и против централних власти Турског царства.

Око 76/77 година после Свиштова, 1867. године, одласком последњих турских гарнизона из Србије и предајом кључева Београдске тврђаве кнезу Михаилу Обреновићу, окончана је турска окупација Кнежевине. Тиме је једна историјска кружница затворена. Кнежевина је тада де фацто, али не и де иуре, стекла независност од Турске. Друга кружница је затворена око 76/77 година после 1801. и издвајања Београдског пашалука из Турског царевства.

На Берлинском конгресу 1878. године српска Кнежевина је међународно призната као независна држава и тиме дефинитивно и де иуре издвојена из Турског царства. Трећа кружница је затворена 76/77 годуна после 1804/05. – проглашењем Краљевине Србије, 1882. године. Овим чином, не само да је заокружен и завршен процес започет Првим српским устанком, већ је српска држава статусно изједначена са осталим независним европским државама.

Фаза од Свиштовског мира до Првог српског устанка (1791-1804/05) –
Фаза де фацто и де иуре независне Кнежевине Србије (1867-1878)

1791 – Крај аустријске окупације.
Почетак нове турске окупације.
1867 – Крај аутономне Кнежевине Србије у оквиру Турског царства.
Почетак фактичке независности Кнежевине.
Међувреме: 76/77 година.

1801 – Основана дахијска парадржава одметнута од Турског царства.
1878 – Кнежевина Србија стекла и де иуре независност од Турског царства.
Међувреме: 76/77 година.

1804 – Крај дахијске парадржаве.
1882 – Крај Кнежевине Србије.
Међувреме: 76/77 (+1) година.

Карађорђева држава (1804/05-1813) –
Краљевина Србија за време краља Милана (1882-1889)

По избијању Првог српског устанка на чело Устаничке Србије, као њен вожд, стаје Карађорђе Петровић. Упоредо са ратом који води против Турске царевине, Карађорђе уз помоћ Совјета устројава државу. Уставним актом из 1811. године државна управа је централизована, а Совјет је постао извршни орган вожда и Скупштине. На крају, 1813. године, Устаничка Србија ипак подлеже надмоћној турској војној сили, а Карађорђе се склања у иностранство. По ритму од око 76/77 година, Карађорђеву владавину је поновио Милан Обреновић својом краљевском владавином.

1804/05 – Настанак Устаничке Србије.
1882 – Проглашење Краљевине Србије.
Међувреме: 76/77 година.

1804 – Карађорђе Петровић изабран за вожда, као први нововековни владар – Србин.
1882 – Кнез Милан Обреновић миропомазан за првог нововековног српског краља.
Међувреме: 76/77 (+1) година.

1811 – Усвојен уставни акт Устаничке Србије.
1888 – Усвојен Устав Краљевине Србије.
Међувреме: 76/77 година.

1813 – Слом Карађорђеве владавине.
Под притиском Турака Карађорђе напушта земљу.
1889 – Абдикација краља Милана.
Под притиском опозиције Милан напушта земљу.
Међувреме: 76/77 година.

Основна особина понављања саобразних историјских збивања по временском распону од око 76/77 година, је обртање исхода тих збивања: крај се обрће у почетак а почетак у крај, окупација Београдског пашалука у независност Кнежевине, насилни крај владавине Карађорђа, у добровољну предају власти (абдикацију) краља Милана итд.

Ова хронолошка паралела објављена је још 2008. године у књизи аутора овог чланка под називом Прва тајна историјске судбине Срба – други део, па нема потребе понављати је овога пута у континуитету. Стога одмах пређимо на савремена збивања почевши од 1980. и краја владавине Јосипа Броза.

Краљевина Србија Петра И Карађорђевића (1903-1914/15) –
СФР Југославија после Броза (1980-1992)

1903 – Крај владавине и смрт краља Александра Обреновића.
1980 – Крај владавине и смрт председника Председништва СФР Југославије
Јосипа Броза Тита.
Међувреме: 76777 година.

1903 – Почетак краљевске владавине Петра И Карађорђевића.
1980 – Почетак владавине Председништва СФР Југославије без Броза.
Међувреме: 76777 година.

1912 – После Првог балканског рата, суверенитет Краљевине Србије
проширен на Косово и Метохију.
1989 – Уставним амандманима, СР Србија повратила пуни суверенитет
над Косовом и Метохијом (делимично суспендован Уставом из 1974).
Међувреме: 76/77 година.

1914 – Краљ Петар И се одриче стварне власти преноси краљевска овлашћења
на регента Александра.
Крај стварне владавине краља Петра И.
1991 – Стјепан Месић дао оставку на место председника Председништва СФРЈ.
Крај владавине колективног Председништва у пуном саству.
Међувреме: 76/77 година.

Први светски рат (1914 –1918) –
Грађански рат на просторима бивше СФРЈ (1991-1995)

Први светски рат се у историјском огледалу поновио као Грађански рат на просторима бивше Југославије. Крајњи резултат Првог светског рата је био ослобођење српских и јужнословенских покрајина од Аустроугарске и њихово уједињење са Србијом и Црном Гором. Крајњи учинак Грађанског рата (1991 – 1995), био је одвајање тих покрајина од Србије и Црне Горе.

1914 – Аустроугарском објавом рата Србији почео рат за уједињење
јужнословенских покрајина под влашћу Хабзбурга са Србијом.
1991 – Повлачењем јединца ЈНА из Словеније, почело одвајање бивших
аустроугарских покрајина од Србије.
Међувреме: 76/77 година.

1915 – Слом Краљевине Србије (почетком 1916. и Црне Горе), у Првом светском рату.
1992 – Слом СФР Југославије, у грађанском рату.
Међувреме: 76/77 година.

1915/16 – Србија и Црна Гора окупиране од стране Аустроугарске (и Бугарске).

           Фактички крај краљевина Србије и Црне Горе као независних држава.

1992 – Проглашена СР Југославија (у фактичком савезу са Републиком Српском

            и Републиком Српском Крајином).

           Почетак нове самосталности Србије и Црне Горе.

           Међувреме: 76/77 година.            

1918 – Рат окончан након четири године српском победом.

1995 – Рат окончан након четири године српским поразом.

           Међувреме: 76/77 година.

1918 – Српска победа остварена после пробоја Солунског фронта.

1995 – Српски пораз уследио после пробоја Крајишког фронта.

          Међувреме: 76/77 година.

1918 – Проглашено Краљевство (касније Краљевина) Срба, Хрвата и Словенаца.

           Босна, Херцеговина и Крајине уједињене са Србијом и Црном Гором.

1995 – Проглашена дејтонска Босна и Херцеговина.

           БиХ и Крајине одвојене од Србије и Црне Горе.

           Међувреме: 76/77 година.

1919 – У Паризу одржана Конференција мира. На Kонференцији легализовано уједињење

           Босне, Херцеговине, Крајина (и осталих покрајина) са Србијом и Црном Гором.

1995 – У Паризу потписан Мировни споразум.Споразумом легализовано издвајање Босне,

           Херцеговине и Крајина из државне заједнице са Србијом и Црном Гором.

           Међувреме: 76/77 година.

1919 – На Конференцији мира, амерички председник Вилсон, залажући се за принцип

           самоопредељења народа, пресудно допринео обједињавању свих српских етничких

           простора једним државним оквиром.

1995 – При потписивњу Мировног споразума (и пре тога), амерички председник Клинтон,

           залажући се за принцип неповредивости републичких граница  пресудно допринео

           разбијању српског етничког простора у више држава.

           Међувреме: 76/77 година.

Александар Карађорђевић, реализатор јужнословенског уједињења и каснији творац Краљевине Југославије, део своје владарске судбине пренео је у наслеђе Слободану Милошевићу. Као што је за владавине Александра јужнословенска држава настала, тако се за владавине Милошевића та држава распала.

Александар је 1914. године као регент преузео фактичку власт у Краљевини Србији, а Милошевић је око 76/77 година касније изабран за председника СР Србије.
Александар је 1918. проглашен и за регента Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, а Милошевић је око 76/77 година касније изабран за предедника Републике Србије.
Александрова регентска владавина се одвијала у сенци формалне краљевске владавине његовог оца, краља Петра И. Милошевићева председничка владавина Србијом одвијала се у сенци савезних председника (председника Председништва СФРЈ и председника СР Југославије).
Александрова регентска владавина трајала је 7 година (1914-1921), колико и Милошевићева председничка владавина Србијом (1990-1997) .
Александарова регентска владавина је окончана 1921. његовим проглашењем за краља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Око 76/77 година касније, Милошевићева председничка владавина Србијом је окончана његовим избором за председника СР Југославије.

1909 – Краљевић Ђорђе Карађорђевић се повукао са места престолонаследника.
Краљевић Александар постао престолонаследник.
1987 – Председник Председништва СР Србије, Иван Стамболић, поднео оставку.
Слободан Милошевић постао најмоћнија политичка личност у Србији.
Међувреме: 76/77 (+1) година.

1914 – Александар Карађорђевић проглашен за регента Краљевине Србије.
Почетак Александрове регентске владавине.
1990 – Слободан Милошевић изабран за председника СР Србије.
Почетак Милошевићеве председничке владавине Србијом.
Међувреме: 76/77 година.

1918 – Александар Карађорђевић проглашен за регента
Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
1994 – Слободан Милошевић изабран за председника Републике Србије.
Међувреме: 76/77 година.

1921 – Крај регентске владавине Александра Карађорђевића.
Александар проглашен за краља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
1997 – Крај председничке владавине Слободана Милошевића Србијом.
Милошевић изабран за председника СР Југославије.
Међувреме: 76/77 година.

Унитаризација Краљевине СХС (1921-1929) –
Разбијање СР Југославије (1997-2006)

Конституисањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921. године, распламсава се борба два политички и идеолошки супростављена концепта око њеног уређења – унитарног и сепаратног. Унитарни концепт односи привремену превагу, а процес унитаризације достиже врхунац 1929. године, преименовањем Краљевине СХС у Краљевину Југославију и прокламовањем идеологије интегралног југословенства. Око 76/77 година касније, СР Југославија се суочава са истим проблемом. Сепаратистичке тенденције од 1997. године узимају маха, а процес сепарације достиже врхунац 2006. године, распадом Државне заједнице Србије и Црне Горе.

1921 – Краљевина СХС конституисана као унитарна монархија.
Почетак унитаризације Краљевине СХС.
1997 – Устанак косовских Албанаца. Почетак ескалације албанског сепаратизма.
Међувреме: 76/77 година.

1921 – Смрћу краља Николе И Петровића, најозбиљнијег заговорника издвајања Црне Горе
из заједничке државе, црногорски сепаратизам игубио покретачку снагу.
1997 – Победом Мила Ђукановића на председничким изборима у Црној Гори,
црногорски сепаратизам добио крила.
Међувреме: 76/77 година.

1920/21 – Избили српско-албански оружани сукоби због Косова и Метохије, уз активно
мешање великих европских сила. После упада више хиљада наоружаних Албанаца из
Албаније на Косово и Метохију, у против удару војска Краљевине СХС ставила под
своју контролу стратешке пунктове на простору северне Албаније.
1997/98 – Избили српско-албански оружани сукоби на Косову и Метохији уз активно
мешање НАТО-а и Европске Уније. После почетних успеха албанских побуњеника,
уз подршку сународника који су прелазили из Албаније, против удару, војска и полиција
СР Југославије вратила под своју контролу већину стратешких пунктова у побуњеној
покрајини.
Међувреме: 76/77 година.

1922 – Под притиском европских сила, војска Краљевине СХС се повукла са територије Албаније,
а између две земље је успостављена Неутрална зона под међународном контролом.
Ову зону користили Албанци као базу за даље оружане акције.
1999 – После ваздушних удара које изводи авијација НАТО пакта, војска и полиција
СР Југославије се повукле из покрајине, а између ње и матичне државе се
успоставља Копнена зона безбедности под међународном контролом. Ову зону
користили Албанци као базу за даље оружане акције.
Међувреме: 76/77 година.

1929 – Проглашена Краљевина Југославија.
Њеним проглашењем достигнут је врхунац унитаризације Краљевине СХС
уз прокламовање идеологије интегралног југословенства.
2006 – Распад Државне заједнице Србије и Црне Горе. Победа идеологије сепаратизма.
Проглашене Република Србија и Република Црна Гора као самосталне државе.
Међувреме: 76/77 година.

1931 – Александар Карађорђевић Септембарским уставом озакоњен
као први краљ новоустројене Југославије, са титулом витешки краљ – ујединитељ.
2008 – Борис Тадић изабран за првог председника самосталне Републике Србије.
Међувреме: 76/77 година.

1934 – Крај владавине краља Александра Карађорђевића.
2012 – Крај председничке владавине Бориса Тадића.
Међувреме: око 76/77 (+1) година.

После убиства краља Александра у Марсеју 1934. године, нови краљ Петар II је имао 11 година. Због краљевог малолества у његово име власт преузима трочлано Намесништво на челу са кнезом Павлом. У пучу 1941. Намесништво је свргнуто, а краљевка овлашћења су формално пренета на Петра II. Око 76/77 година касније за председника Републике Србије је изабран Томислав Николић, а поред њега у први план избија и његов млађи партијски колега Александар Вучић. Као што је после пуча из 1941. и свргавања кнеза Павла, млађи од двојице савладара, Петар II, наставио (формално) краљевску владавину, тако је после унутар партијског пуча 2017. (и онемогућавања поновног кандидовања Николића на председничким изборима), председничку владавину наставио малађи од двојице савладара, Александар Вучић.

1934 – Почетак владавине кнеза Павла у име малолетног Петра II.

2012 – Почетак председничке владавине Томислава Николића

         у савладарству са Александром Вучићем.

           Међувреме: око 76/77 (+1) година.      

1941 – Крај намесничке владавине кнеза Павла.

2017 – Крај председничке владавине Томислава Николића.

           Међувреме: око 76/77 година.     

1941 – Почетак формалне краљевске владавине Петра ИИ Карађорђевића.
2017 – Почетак председничке владавине Александра Вучића.
Међувреме: око 76/77 година.

1945 – Окончана формална краљевска владавина Петра ИИ Карађорђевића.
2022 – Актуелни председнички мандат Александра Вучића
би максимално могао трајати до 2022. године.
Међувреме: око 76/77 година.

Република Србија као самостална и независна држава је настала 76/77 година после Краљевине Југославије и могла би у садашњој државно-правној форми трајати колико је трајала и Краљевина Југославија, око 16 година.

1929 – Почетак Краљевине Југославије.
2006 – Почетак Републике Србије.
Међувреме: око 76/77 година.

1945 – Де иуре крај Краљевине Југославије.
2022 – Могућ крај Републике Србије у садашњој државној форми.
Међувреме: око 76/77 година.

Међутим, пре 1945. године, Краљевина је 1941. престала фактички да постоји. Око 76/77 година после 1941. су године 2017/2018. Историјска ритмика нам наговештава преломна унутрашњеполитичка и нарочито спољнополитичка збивања у 2018. Да ли смо као народ и држава спремни за те догађаје? Србија овога пута неће ратовати, али и у миру су се дешавали и дешавају се велики политички ломови.

Ритам од 76/77 година је само један од низа временских ритмова по којима се историјска збивања понављају, а сви ти ритмови се изводе из само једног математичког обрасца. Упоредном анализом већег броја допуњујућих ритмова може се пројектовати потпунија слика будућих историјских збивања. Рецимо: по ритму од око 599/600 година, матрични период за нововекону историју би био перид Немањића. Свако устоличење неког Немањића, или промена његове титуле (велики жупан – краљ, краљ – цар) имало је по том ритму нововековну реплику. Покажимо то у најкраћој могућој форми.

1204 – Почетак друге великожупанске владавине Стефана Првовенчаног
(после свгавања Вукана Немањића).
1804 – Почетак вождовске владавине Карађорђа Петровића.
Међувреме: 599/600 година.

1217 – Почетак краљевске владавине Стефана Првовенчаног.
1817 – Почетак нелегализоване кнежевске владавине Милоша Обреновића.
Међувреме: 599/600 година.

1228 – Почетак краљевске владавине Радослава Немањића.
1828 – Почетак легализоване кнежевске владавине Милоша Обреновића.
Међувреме: 599/600 година.

Радослава је свргао и наследио млађи брат Владислав 1233/34, али је у историјској ритмици Владислав постао краљ тек по смрти старијег брата 1238/39. Исто се потом десило и Владиславу.

1234 – У побуни властеле свргнут краљ Радослав.
Почетак краљевске владавине Владислава Немањића. (Започео период два краља).
1835 – У Милетиној буни поражен кнез Милош.
Милош присиљен да дели власт са Државним саветом.
Међувреме: 599/600 година.

1239 – Смрт бившег краља Радослава.
Нови почетак Владислављеве владавине, после братовљеве смрти.
1839 – Смрт кнеза Милана (старијег сина и наследника кнеза Милоша).
Почетак кнежевске владавине Михаила Обреновића.
Међувреме: 599/600 година.

1243 – У побуни властеле, свргнут краљ Владислав.
Почетак краљевске владавине Уроша И Немањића. (Започео нови период два краља).
1842 – У Вучићевој буни свргнут кнез Михаило Обреновић.
Александар Карађорђевић проглашен за кнеза. (Започео период два кнеза).
Међувреме: 599/600 година.

1268 – Смрт бившег краља Владислава.
Нови почетак Урошеве владавине, после братовљеве смрти.
1868 – Убиство кнеза Михаила Обреновића.
Почетак кнежевске владавине Милана Обреновића.
Међувреме: 599/600 година.

1276 – Почетак краљевске владавине Драгутина Немањића.
1876 – Почетак неправоснажне краљевске владавине Милана Обреновића.
(Делиградска манифестација).
Међувреме: 599/600 година.

1282 – Почетак краљевске владавине Милутина Немањића.
1882 – Почетак правоснажне краљевске владавине Милана Обреновића.
Међувреме: 599/600 година.

1321 – Почетак краљевске владавине Стефана Дечанског.
1921 – Почетак краљевске владавине Александара Карађорђевића.
Међувреме: 599/600 година.

1331 – Почетак краљевске владавине Душана Немањића.
1931 – Александар Карађорђевић добио нову краљевску титулу, витешки краљ – ујединитељ.
Међувреме: 599/600 година.

1946 – Почетак царске владавине Душана Немањића.
1945 – Почетак номиналне председничке владавине Ивана Рибара.
Међувреме: 599/600 година.

По Уставу из 1946. функцију номиналног шефа државе вршио је председник Президијума Народне скупштине ФНР Југославије. Функција председника републике уведена тек Уставним законом из 1953, а функција потпредседника републике уведена је Уставом из 1963.

У циљу промоције идеје о историји као кружном и објективно нужном процесу, у овом чланку је показан само делић приче о понављању историјских догађаја. Поставимо поново питање: 

1355 – Почетак царске владавине Уроша Немањића.
1953 – Полетак председничке владавине Јосипа Броза ФНР Југославијом.
Међувреме: 599/600 (-1) година.

1365 – Почетак краљевске владавине Вукашина Мрњавчевића
и почетак савладарства цара Уроша и краља Вукашина.
1963 – Почетак председничке владавине Јосипа Броза СФР Југославијом
и почетак његовог савладарства са потпредседником Александдром Ранковићем.
Међувреме: 599/600 (-1) година.

1371 – Смрт цара Уроша Немањића.
Крај владавине краља Вукашина.
1970/71 – Смрт Петра ИИ Карађорђевића.
Крај председничке владавине Јосипа Броза СФР Југославијом.
Међувреме: 599/600 година.

Амандманима на Устав 1971. укинута функција председника републике. Шеф дражаве је постало колективно Председништво СФР Југославије.

1371 – Почетак владавине обласних господара својим парадржавама.
Легални наследник, краљ Марко Мрњавчевић, био је један од њих.
1971 – Почетак владавине колективног Председништва СФР Југославијом.
Јосип Броз постао доживотни председник Председништва.
Међувреме: 599/600 година…

Може ли се уз помоћ те идеје и метода који је представљен, егзактно предвидети у каквом ће стању бити српска држава и народ у пероду сукоба цивилизација? Процените сами. Аутор овог чланка има своју скицу будућих дешавања, а према тој скици сукоби цивилизација ће на глобалном плану ускоро ескалирати. Та пројекција овога пута неће бити саопштена, јер је неопходна њена објективизација и верификација од стране научне јавности (историчара, политиколога, правника…). Имамо ли као народ и држава право и пре свега интерес да сазнамо, бар у основним контурама, шта нас чека? Мислим да имамо. Хоће ли неко од прозваних одреаговати на овај позив за сарадњу – мислим да неће.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: