Срби у Сребреници и Братунцу: Рањеној Снежани су пуцали у главу!

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављаjу зулуме муслимана под командом Насера Орића (2): Славка Матић: На кућном прагу су ми 1992. године убили ћерке Гордану (24) и Снежану (26) и супруга Радивоjа (55). „Причам с фотографиjама. Како би било да сте ми живи?“

„Овде, на прагу, затекла сам Гордану. Наjмлађе моjе дете. Савиjем се да jе подигнем, а она мртва. Спустим jе и не знам куда да кренем. Дозивам мужа… Другу кћерку. Гласа ниоткуд. Врата отворена, види се крв. Идем тим путем. У купатилу Снежана. Ћерко мила, вичем. Али, џаба. Ударам главом у довратник. Али џаба. После сам видела Радивоjа. Непомичан под jабуком. А, та се jабука, под коjом jе убиjен, осушила. Видиш, засадила сам другу.

Славка Матић, Бjеловац код Братунца, речи покидане у грлу, ударила киша и неки ветар. И хладно jе. Чини се као да су оваj сусрет и сећање на трагедиjу Матића призвали да и невреме, пре два дана, буде у потпуном сагласjу са оним невременом у зиму деведесет друге. Тада су Славки воjници под командом Насера Орића убили децу и мужа.

– Била сам у Братунцу, поранила да поспремим школу – говори, а све време стоjи. – Гордана jе тога дана (14. децембар) са Радивоjем имала посла око куће и живине. Снежана се спремала на посао, када су с брда удариле те несреће и зло направиле. Нису само моjу кућу у вечно црнило завиле. Нема куће у Бjеловцу да ниjе било жртава.

Снежана Славке Матић имала jе 26 година. Завршила вишу медицинску школу, смер за лаборанте. Добила jе посао у бањи Губер. Ниjе радила ни пола године… Гордана jе дипломирала у средњоj грађевинскоj. Надала се сталном запослењу. Радивоjе jе више од две децениjе радио у руднику „Сасе“. У руднику jе и пензионисан, jош пре почетка сукоба у БиХ.

Ја сам их мртве покупио

Славки сам помагао да тела деце и мужа покупи по кући и дворишту. И достоjно их сахрани. Ја сам их мртве покупио – каже нам Крсто Ранчић (на слици) из Бjеловца. – То ми ниjе било први пут. А, у мени jе, као у гробници, остало шта сам све видео, какве унакажене српске жртве у Бjеловцу. Зашто сам то закључао у себе? Зато што желим да и њима и њиховим живима сачувам достоjанство.

– Рука му jе страдала у руднику, пензионисан jе као инвалид рада – каже Славка. – Тако ниjе ни могао да буде воjни обвезник. Нико га ниjе ни позивао. Тако… Никоме никада нисмо ни зло помислили, а камоли учинили. И, питам се: зашто су ми побили децу и мужа? И, питам се: зашто сам jа остала? Зашто, да никог више немам. Ни живота немам. Јер, ово што човек живи, као jа што живим, и ниjе живот. То jе да се вучеш као пребиjен. Желиш да умреш, а назор не можеш.

Повиjа се млада jабука под ветром. Подрхтаваjу младице од додира руке. Ни биљке овде више не веруjу.

– Не знам да ли jе тежа ноћ или jе теже jутро – каже Славка Матић. – Причам с фотографиjама. Како би било да сте ми живи, мили моjи. Како би било? И стално ми jе пред очима то што сам затекла. Снежана jе, jасно ми jе, погођена кад и Гордана, на вратима куће. Па се вукла до купатила. Ту су jе стигли и пуцали jоj у главу. Зашто, питам се.

Око нас, док Славка враћа слике ужаса, у дворишту породичне куће Матића играjу се jагањци.

– Занимам се, помало, лакше ми jе. А све ми се чини да ме ови jагањци више разумеjу, него… Да jе среће, да ми се по дворишту играjу унуци.

Прича нам, после, да jе сведочила у Хагу у поступку против Орића. А, недавно, и као сведок одбране на суђењу генералу Младићу.

– Говорила сам и као маjка и као човек коjи jош има мало наде да ће неко, некад одговарати за моjу мртву децу и мужа. Нисам од оних коjи кажу: све jе то, Славка без везе… Сведочење, доказивање, без везе. Ја jош веруjем, макар и после мене, да ће неко ову нашу неправду до неба, да исправи. Зато сам ишла да сведочим. Зато немам страх да о свему jавно говорим. И, кажем вам, сведочићу док сам жива. А, можда сам због тога и жива.

Бол мајке

Свако има право да своjе жртве оплакуjе. Али нема право да их преувеличава, а туђе да унижава. Бол сваке маjке, била она Српкиња, Бошњакиња, Хрватица, исти jе. Али jа се не мирим и не пристаjем да било ко и било каква резолуциjа моjу, у рођеноj кући убиjену децу, скрнави. И да каже: то ниjе био злочин.

Сутра: Ни да преболим, ни да опростим.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: