Србија ако није кадра помоћи не сме ни одмоћи братској Русији
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Санкције Србије Русији ништа не би у економском смислу наудиле Русији, али би нанеле велику историјску штету слободарском духу српског народа. Србија ако није кадра помоћи не сме ни одмоћи братској Русији у њеној борби са повампиреним нацизмом без обзира на притиске оних који преко Украјине и њених грађана данас ратују са Русијом. А што се тиче притисака они никада нису ни престајали. Хтели ми то да признамо или не, за њих (НАТО) смо били и бићемо руска страна. Зато останимо на својој страни. Страни Истине и Бога Правде кога у својој химни призивамо!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Свети Петар Цетињски тајновидац је на самртној постељи рекао свом братанићу Његошу „моли се Богу и држ се Русије“, браћо нема нам спаса и опстанка без Мајке Русије јер је она Божија земља која штити православље и нашу вјеру ! Држимо се Русије и Молимо се Богу великоме !!!
Тачка гледишта Бернда Лукошика.
Заиста, једном је било време када је Запад САД-ЕУ-НАТО био савршено задовољан Русијом. Лоша страна – за коју Запад тада, заиста, није био заинтересован, а коју није ни препознао као реалност – била је то што је за Русију то било доба бескрајне људске беде, друштвеног и економског пропадања: Јељциново доба 1990-их. Услови као после рата!
Путин није заборавио управо тај период. И једно је од његових највећих историјских достигнућа то што је дао одлучујући допринос да се његова земља ослободи овог времена.
Јељцинова ера
У свом величанственом делу Стратегија шока о „успону капитализма катастрофе“ под вођством неолибералних економиста и идеолога Фридриха фон Хајека и Милтона Фридмана, Наоми Клајн такође улази у последице примене ове доктрине на Јељцин Русију. Једноставно репродукујем одломке „планиране беде“, према Наоми Клајн (1):
„Никад толико људи није изгубило животе у тако кратком времену без великих глади, епидемија или ратова. До 1998. године, преко 80 процената руских фарми је банкротирало, а око 70.000 државних фабрика је затворено, што је довело до епидемије незапослености. 1989. године, пре шок терапије, два милиона људи живело је у сиромаштву у Руској Федерацији… Према подацима Светске банке, када су шок-терапеути давали своје ‘горке пилуле’ средином 1990-их, 74 милиона Руса живело је испод границе сиромаштва. линија, што значи да су руске ‘економске реформе’ биле одговорне за осиромашење 72 милиона људи за само осам година. …
Колико год се у комунизму живело јадно са пренасељеним, лоше загрејаним становима, бар су Руси имали кров над главом…
Током Хладног рата, широко распрострањена злоупотреба алкохола у СССР-у на Западу је виђена као доказ да је живот под комунизмом био толико суморан да су Русима биле потребне велике количине вотке да би преживели дан. У капитализму, међутим, Руси пију више него двоструко више алкохола него некада – а такође користе и теже наркотике. Александар Михајлов … тврди да је између 1994. и 2004. године број зависника порастао за 900 одсто на преко четири милиона, од којих су многи зависници од хероина. Злоупотреба дрога је на сцену извела још једног тихог убицу: 1995. године 50.000 Руса је било ХИВ-позитивно, број се удвостручио у наредним годинама, а десет година касније, према подацима УН АИДС-а, скоро милион Руса је било ХИВ-позитивно.
Ово су спори начини умирања, али постоје и брзи. Чим је 1992. покренута шок терапија, ионако висока стопа самоубистава у Русији почела је да расте: до 1994. године, на врхунцу Јељцинових „реформи“, била је скоро дупло већа него осам година раније. Руси су сада много чешће убијали једни друге: насилни злочини су се више него учетворостручили 1994. године.
„Шта су наша отаџбина и народ добили у последњих 15 злочиначких година?“, питао је Владимир Гузев, московски научник, на демократским демонстрацијама 2006. „Године злочиначког капитализма су убиле десет одсто нашег становништва.“
Наравно, од стране многих економиста и политичара, посебно Фридманове неолибералне школе, који су у то време били у Русији и ван ње и који су „саветовали” руске политичаре око Гајдара, који су се поносно дефинисали као Чикашки момци, наравно тврдио да је друштвени пропадање Русије последица руске аљкавости и корупције.
Али Наоми Клајн описује шта је довело до ове људске трагедије: Русија је демонтирана, индустрије распродате, ресурси скоро дати западним корпорацијама, земља деиндустријализована, држава благостања елиминисана. Запослени је често долазио на посао рано ујутру и откривао да је фирма продата и да његов посао више не постоји.
Берзе и западни „саветници“ су отворено сматрали Русију „рудником злата“ пар екцелленце,
О да, и корупција је заиста постојала – али су је у земљу углавном донели западни консултанти и економске гатаре. Неки од ових младих економиста са америчких елитних универзитета успели су да зараде за живот оснивањем слабих инвестиционих канцеларија.
Види се да су се латиноамерички услови вратили у Русију. Иначе, према Наоми Клајн, економија и политика су се експлицитно заснивале на Пиночеовом Чилеу. Што такође јасно показује где је дат приоритет када је у питању: шта желимо, економски развој или демократију?
Наоми Клајн (1, 324): „Вејн Мери, … главни политички аналитичар у америчкој амбасади у Москви од 1990. до 1994. године, признао је да је Русија била ствар трезвеног избора између демократије и тржишних интереса. „Влада САД је више волела економију него политику. Изабрали смо да ослободимо цене, приватизујемо индустрију и изградимо истински необуздани, нерегулисани капитализам, и у основи смо се надали да ће се закон и ред, грађанско друштво и представничка демократија некако развити као резултат. … Нажалост, одлука је значила игнорисање воље народа и вршење политичког притиска.’“
Као што сам рекао, латиноамерички услови су дошли преко источне Европе.
Једнополарни светски поредак
Разумљиво, Русија не жели да се врати у време када су западне вредности биле задовољне Русијом. Али тада, од распада Совјетског Савеза, униполарни светски поредак је конституисан са „јединственом светском силом“ (према геополитичком класику Бжежинског), која има управо ове идеје демократије и економске слободе као основу свог цивилизацијског модела. . И од тада САД и њихови „вазали“ (опет Бжежински) циљано стреме ка Русији и Кини. Херман Плопа га је описао као сићушног (2).
Овај правац је свима морао бити јасан, чак су га неколико пута експлицитно изнели актери: у НАТО-овом „Новом стратешком концепту”, на пример, на конференцији у Братислави, кроз најразноврсније нацрте новог америчког века неоконзервативаца. око Волфовића и Перлеа – и наравно кроз дела: Либија, Сирија, Ирак, Авганистан до дуго припреманог и САД финансираног пуча на Мајдану у Украјини.
Русија је то гледала са изненађујућом мирноћом – иако је било савршено јасно у чему је поента целе ствари. Неки амерички политиколози – посебно у САД постоје веома критични посматрачи сопствене владе (4) – били су изненађени оваквом смиреношћу, чак су оптужили руско руководство да је превише меко и волели би мало више отпора. Али Путин је првобитно био западно оријентисан политичар. Надао се да ће се придружити Европи. Зато је остао миран и чекао.
А сада, са ширењем НАТО-а на исток, нападачки савез се чак приближио Русији у Европи. А током напредовања, у Украјини бесни рат од преврата на Мајдану 2014. године. Према извештајима ОЕБС-а, украјинска војска је већ убила више од 10.000 руских источних Украјинаца. Путин је више пута упозоравао да се сукоб мора решити након Минског споразума. Кијев блокиран. НАТО је напредовао. Украјинска војска и фашистичке добровољачке групе у традицији есесовца Степана Бандере добиле су НАТО оружје и америчке војне саветнике.
Русија је рано повукла црвене линије: нема чланства Украјине у НАТО-у, нема западних пројектила у Украјини, окончавајући рат украјинске војске против источне Украјине. Седам година се ништа није десило. Напротив, чланство у НАТО је било неизбежно.
Али зар Путин не преувеличава своје страхове? Да ли би заиста било тако лоше да је НАТО на прагу Русије? Да ли се заиста треба бојати Русије попут оне из Јељциновог времена? Може ли се упад Русије у Украјину оправдати руским страхом од понављања Јељциновог режима или још горе?
Искуства са цивилизацијским моделом САД
Ширење НАТО-а на исток није посебан случај америчке цивилизације. Недавно уништење читавих друштава као што су Либија, Ирак, итд. само показује да су САД остале верне себи: САД су тада биле задовољне само у Латинској Америци или Азији и виделе су своју „националну безбедност“ заштићеном ако могу заштитите земље уз помоћ својих „момака“ могли би бомбардовати до нивоа неразвијених диктатура или уцена. Несумњиво постоји историјски континуитет америчко-америчке тврдње о моћи и осећању мисије (3), као што су Ефенбергер/Вимер успели да веома убедљиво покажу у „Повратку коцкара” од инкорпорације Филипина, Хаваја и Панаме регион у америчко царство до данас.
На позадини ових историјских искустава и сопствених из Јељцинове ере, откуд нада да ће у случају ширења НАТО-а на исток, Запад САД тежити снажној и здравој Русији ослобођеној Путина?
Етичка евалуација агресивног рата
Страшно је да је сада рат у Европи, да гину и страдају невини људи. А агресивни рат је несумњиво морално за осуду, осим што представља кршење међународног права.
Али да ли је Русија имала избора? Морало се одмерити: земљу је чекало понављање Јељцинове ере, можда чак и горе, јер је америчка политика одувек имала за циљ да уништи државе које нису биле у складу. Русија је морала да рачуна са разбијањем на мале државе које је требало контролисати и експлоатисати у интересу САД, наравно увек у сарадњи са тамошњим новоствореним и добро храњеним елитама.
Зашто Путин може бити тако сигуран у ово? То показују деценије искуства са Латинском Америком, са земљама широм света.
Путин Русија је крив. Али изгледа да није имао мало другог начина да побегне од дилеме у коју је гурнут инхерентним експанзионизмом америчког социјалног модела.