Србија добија новог предсједника: Вучић од данас на Андрићевом венцу
Србија ће данас добити новог предсједника, будући да побједник предсједничких избора Александар Вучић полаже заклетву, чиме ће почети да тече његов петогодишњи мандат.
У Скупштини Србије, све је, како преносе медији, спремно за тај свечани чин.
Иначе, неколико хиљада грађана окупиће се данас у центру Београда на митингу подршке Вучићу, али је најављен и контрамитинг његових политичких противника.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Србија јесте добила председника, али Срби нису!
Србијо, жао ми те је али сама си изабрала пропаст.
у јарку бачком у Бачком Јарку
…“Доћи ће нова младост,
донијети нове дане
и наставиће наше
пјесме недопјеване,
у живој ватри исковане…“
Бранко Ћопић
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/aleksandar-vucic-u-backom-jarku-proglasio-nemce-domacinima-srbije/
…“руна „одал“ која је била симбол Фолксдојчера (и добровољачке СС дивизије „Принц Еуген“) симбол је наследства и имовине…“
КАД САМ БИО ГАРАВ, Мика Антић
У она тако дивна и далека времена, кад сам био
дечак, имао сам у основној школи друга Милета Пет-
ровића, малог буљооког Циганина кога су звали Миле
Глупави, или како се то на циганском каже: Миле Ди-
леја. Многи Цигани зову се Николићи, Петровићи или
Јовановићи, многи се и данас зову Миле, али онај мој
друг, онакав Миле Дилеја, никада се више неће родити.
Убили су га фашисти у другом светском рату, 1942.
године, и сад лежи негде ка селу Јабуци, код Пан-
чева, у великој заједничкој гробници безимених жрта-
ва. Две хумке. У равници, на некадашњем дну Панон-
ског мора, где је све ниско, оне и данас личе на две су-
морне иланине. Понекад тамо одем, запалим свећу и
плачем.
Чудан је био тај мој друг Миле Дилеја. Сећам се,
иако најмањи, седео је увек у последњој клупи као да
неком смета, као да је нешто друго него остала деца.
Тукли су га сви редом, без разлога, просто зато што је
Циганин.
Кад год неко нешто украде. Миле је добијао батине
ни крив ни дужан. А владало је и веровање да је урок-
љив, због зрикавих очију, и да се ноћу дружи са ђа-
волима.
5
Једног дана, кад је све то превршило меру, преме-
стио сам Милета крај себе у прву клупу и потукао се
због њега до крви. Прогласио сам га за свог друга. Пра-
вио сам се да сам и ја разрок кад смо плашили другу
децу. Научио ме је цигански, па смо нас двојица гово-
рили нешто што нико не разуме, и били важни и тајан-
ствени.
Био сам доста нежан, плавокос и кукавица, али од-
једном се у мени пробудио неки ђаво, и ја сам тукао
све редом, чак и оне најјаче. Миле ме је обожавао. По-
чео је да краде због мене гумице, бојице, ужине, олов-
ке . . . и доносио ми са неком чудном, псећом верношћу.
Имао сам због тога много неприлика. Јер морао сам
све те ствари после кришом да враћам, што је понекад
много теже него да се украде.
Миле Дилеја је био највећи песник кога сам поз-
навао у детињству. Измишљао је за мене циганске пе-
сме на већ познате мелодије, прерађивао на лицу места
оне старе, које је слушао од маме и баке, и дуго смо,
данима, као у некој чудној грозници, говорили о нео-
бичним световима биља и животиња, о злом духу Чо-
хану што једе децу, о сновима и клетвама, о чергама и
скитњама, и горко, и шеретски, и тужно, и безобразно.
Једног дана рекао ми је своју тајну: зато је лош
ћак, што не може да мисли, а да не пева. Кад би мо-
гао, рекао је да отпева све своје лекције, и земљопис, и
познавање природе, и математику, али да све то изврне
како се њему чини да је лепше, био би најбољи ћак у
разреду.
Онда је дошао тај рат. Дошло је страшно Чохано
кога се плаше и деца и одрасли Цигани. Пробајте, ако
не верујете: то је нешто у крви. Чудно. Идите у неку
циганску кућу и, кад дете у колевци плаче, дете које
6
не зна још ни да говори, плашите га Баба-Рогом, пла-
шите га ђаволом, вилењацима, вештицама, плашите га
чиме год хоћете — вриштаће и даље. Али ако му каже-
те, гледајући га у очи:
— Мир! Иде Чохано!
Дете ће окренути главу, најежити се у заспати.
Кад је дошао рат, у кућама у Гаравом сокаку у
Панчеву, двадесет дана непрекидно су гореле свеће,
јер влада веровање да се Чохано боји светлости, пошто
је дух мрака и смрти.
— Чохано једе свеће — кажу они. — Палите зато
једну на другу, да се продужи светлост.
Мој Миле је морао да носи на руци жуту траку. Та-
ко су окупатори одредили. Жута трака је значила да
он није човек, него Циганин и да свако може да га
убије кад хоће.
Био је насмрт преплашен. Водио сам га кући из
школе, узимао од њега траку и стављао на свој рукав.
Догодило се једном да смо, враћајући се тако, срели
немачког војника. У шлему, под оружјем, а једва да је
био пет или шест година старији од нас двојице. Имао
је два плава ока, румено лице, у први мах учинило ми
се чак доброћудно. Уперио ми је пушку у груди и упи-
тао, уз врло срдачан осмех:
— Чега се то вас двојица играте?
— Ничега — рекао сам. — Он се боји, па му чувам
страх.
— А шта је он теби кад му чуваш страх?
— Брат — казао сам.
И даље се смешкао. Исукао је бајонет и ставио ми
врх у ноздрву. Дигао га је тек толико да сам морао да
се успнем на прсте.
— А кога се то бојиш? — упитао је Милета.
7
Миле је ћутао и гледао у земљу.
— Боји се да га не убијете, господине војниче —
казао сам дижући се и даље на прсте као да ћу полете-
ти. Осећао сам да ми ноздрва полако пуца.
— А ти се не бојиш?
— Свако ко је мали мора да има старијег брата
који ће га чувати — рекох.
— А где је твој старији брат.
— Немам га, господине војниче — казао сам. — За-
то се и ја бојим кад сам сам. Али пред Милетом не
смем. Морам да чувам његов страх.
Не престајући да се смешка, војник ме је повео
улицом. Ишао сам тако на прстима, са бајонетом у
раскрвављеној ноздрви и људи су нам се склањали с
пута. Војника је све то веома забављало. Очекивао је,
ваљда, да ћу заплакати. А ја од силног страха и бола
нисам умео да мислим ништа друго и стално сам по-
нављао у себи: немој се саплести, остаћеш без носа.
Водио ме је тако два угла. Онда му је, изненада, све
то досадило, ошамарио нас је обојицу и отерао. И да-
нас, кад ме Цигани загрле и кажу ми: брате, ја се пип-
нем за ноздрву. А ону жуту траку чувам за успомену,
сложену у једној књизи као што деца у споменарима
чувају неки, само њима драги, цвет.
Милета су једне ноћи одвели са групом Цигана и
стрељали. А ја сам остао жив. И кад год видим неког
Циганина да му треба помоћи, станем уз њега да му
сачувам страх.
Одлазим и у кафане где свирају добре циганске кла-
пе. Дружим се с њима и плачем. Терам их да ми свира-
ју Милетове песме. Они кажу да то не постоји. Да речи
тако не иду. А ја знам да иду баш тако, и још понешто
измишљам, и сад већ полако неки добри оркестри, као
8
што је Тугомиров или Јанике Балажа, Жаркова банда,
Џанетова или Милоша Николића из Дероња, певају те
песме.
— Из поштовања — каже ми Стева басиста. —
Жао нам кад плачете. Ако не постоје песме, измислиће-
мо их за вас.
И ја, ево, већ годинама, лутам и измишљам песме
Рома. Роми — то је исто што и Цигани, њихово право
име са много поштовања и части, само што на циган-
ском Ромален значи и: људи. И увек се пише великим
словом.
А Миле Дилеја?
Ја у бога не верујем. Ни у страшно Чохано. Али ако
га негде има, онда га молим да тамо, у том свету мра-
ка, корења и тишине, купи мом Милету Дилеји пли-
шан шешир.
Увек га је тако много желео.
ВЛАЈКО
Увек кад се играмо,
мени кажу: бићеш коњ,
и ја — шта ћу: морам.
И још неки буду коњи,
а остали седну нам на леђа,
па се тако тркамо.
Ми, који смо коњи,
док трчимо до циља,
у коње се претворимо, мајке ми.
И срце нам коњско.
И мозак нам коњски.
И очи нам коњске.
И могу вам рећи: кад сам коњ,
уопште ми није важно да стигнем баш — први.
То је важно само оном што ме јаше, мајке ми.
Lili Marlen
https://www.youtube.com/watch?v=r9REfHPL3QI
Може бит да је добар њемац, добар Американац, добар масон, али добар Србин…. На основу чега то тврдите?
Јучер је дао оставку на мјессто премијера, а тек ће данас постатит предсједник. Како ли је издржао цио дан без функције? Није му лако…
Bog ti dao mudrosti.Vucic je dobar Srbin povrh sve vase price.