Србија и НАТО

Јавности Србије је крајем фебруара поднијет документ под називом Нова
спољнополитичка иницијатива. Подносиоци документа су Европски покрет у
Србији и Центар за спољну политику подржани са осамнаест невладиних организација, a pазлог доношења наведене Иницијативе, по њиховом објашњењу, је озбиљна подијељеност нашег друштва и недостатак базичног консензуса око спољнополитичких одлука Србије.

Циљеви који се желе постићи Иницијативом, по објашњењу њених подносилаца, су: указивање на кључне ствари које треба да реализује Србија како би се побољшала њена спољна политика; прихватање ставова којима би се Србија боље позиционирала на Балкану и Европи и показала да вјерује у европске вриједности и конкретни предлози за основе будуће спољнополитичке стратегије Србије.

Основу наведеног документа чине четири експлицитна става: нормализација
односа Београда и Приштине, интензивирање евроинтеграција Србије, развој
регионалне сарадње и интензивирање сарадње са NATO савезом.

Од наведених ставова посебну пажњу, по нашем мишљењу, свакако заслужује  четврти: ,,интензивирање пуне сарадње и партнерства Србије и NATO“, у коме подносиоци Иницијативе наводе да сарадња Србије са NATO савезом стално напредује, да та сарадња представља витални интерес грађана Србије, да ни једна западнобалканска земља није могла да оствари своје стратешке интересе без пуне сарадње и партнерства са NATO савезом и да је због свега тога потребно одмах прекинути анти-NATO медијске кампање.

Поштујући слободу критичког мишљења, подносиоцима Иницијативе постављамо неколико врло битних питања:

Да ли наведени ставови значе да не треба више испитивати улогу NATO савеза на просторима бивше СФРЈ и све препустити забораву?

Значи ли то и да наши грађани треба да заћуте и више не спомињу тешке злочине које им је учинио NATO током агресије 1999. године?

Да ли се под тиме подразумијева и престанак даљег рада државне Комисије за испитивање посљедица NATO бомбардовања која је формирана 25. маја 2018. године?

Ко то у нашој земљи води анти-NATO медијску кампању, када по подацима Европског покрета у Србији позитиван став према NATO савезу данас има мање од 7 одсто грађана наше земље?

Да ли је Иницијатива поднијета намјерно у периоду када се наша земља
припрема за обиљежавање јубиларне двадесетогодишњице отпора NATO
агресији?

Уз наведена питања, подносиоце Иницијативе подсјећамо и на неколико
битних чињеница, у вези са овом темом:

Од оснивања NATO савеза до данас земље чланице савеза извеле су 317 ратних операција широм свијета, ради „успостављања мира и изградње
демократије“ и то искључиво у регионима који су од стратешки интереса
NATO земаља.

У регионима у којима NATO земље имају стратешке циљеве скоро никад нема мира;

Све ратне операције које је NATO савез извео без одобрења СБ УН представљају ратни злочин (злочин агресије), за који је предвиђена одговорност пред Међународним кривичним судом, која не застаријева,

Током 78 дана агресије NATO савеза на нашу земљу 1999. године погинуло је 2.482 и повријеђено више од 6.000 људи, уништено и тешко оштећено око 25.000 објеката невојне намјене, нанијети материјални губици од око сто милијарди долара.

У току агресије NATO савез је употријебио већи број убојних средстава, чија је употреба изричито забрањена многим међународним докуметима. Између осталих средстава, употребио је и око 15 тона авио бомби са осиромашеним уранијумом, чије ће се посљедице на овим просторима осјећати вијековима;

Сви споразуми о сарадњи наше земље и NATO савеза, који су ступили на снагу у периоду од 18. јула 2005. до 2. фебруара 2016. године, су у супротности са одредбама Устава Србије, усвајани су без претходне јавне расправе и у потпуном одсуству јавности.

Посебно је интересантан ИПАП споразум из 2015, јер ,,регулише“ многе сфере јавног живота у нашој земљи, које немају никакве везе са војном тематиком и које се, иначе, уређују законима, а не споразумима.

Као разлоге због којих Србија треба да уђе у NATO, покретачи ове иницијативе
нуде сљедеће констатације (наравно, без потребних објашњења):

„Све земље у окружењу Србије су у NATO савезу, осим Србије – то је
опасност по њу“

НЕТАЧНО!

То би могла бити опасност само уколико Србија планира да ратује
против неке од тих земаља. Али, пошто се NATO савез представља као
,,мирољубиви савез за заштиту мира и демократије, који никога не угрожава и
не пријети“, онда Србији такво окружење не представља опасност, већ чак и
позитивну околност.

„Србија треба да уђе у NATO савез да не би опет ратовала“

НЕТАЧНО!

У NATO савез ни једна држава не улази да не би више ратовала, већ супротно – да би ратовала за NATO. Прецизније речено, за интересе великих западних корпорација и мултинационалних компанија. Стратешки циљеви војски земаља NATO (осим неколико водећих земаља у NATO савезу) су припреме за учешће у међународним операцијама, док у својим земљама имају све више протоколарне улоге. 

„NATO савез је гарант мира и безбиједности у свијету“

НЕТАЧНО!

Историјске чињенице и догађаји наводе на закључак: тешко земљи коју NATO брани. Примјера је безброј, почевши од Кореје (1951.) и Вијетнама (1964), преко Авганистана (1979.) и Ирака (1991), па до Либије (2011) и Сирије и Венецуеле данас. NATO савез је показао и доказао да је он највећа опасност за мир и безбиједност у свијету. Интересантно је да у обнови инфраструктуре ратом разорених земаља доминантан утицај имају управо водеће земље NATO савеза.

„NATO стандарди су најбољи на свијету“

НЕТАЧНО!

Изузетно скупа опрема и материјално-техничка средства којима располажу војске NATO савеза, нису обезбиједили да NATO савез успјешно заврши ни један рат који је започео. Захтјеви водећих земаља NATO савеза за увођењем тако скупе војне опреме у наоружање армија осталих земаља NATO савеза доводи до све већих војних буџета у тим земљама, што је са друге стране и добар мамац за разне облике корупције и криминала у одбрамбеном сектору. Ипак, суштина је преузимање свих полуга управљања одбрамбеним секторима од стране водећих земаља NATO савеза.

„NATO савез помаже економском развоју земаља“

НЕТАЧНО!

Основни циљ NATO савеза је обезбјеђивање монополског положаја за пажљиво одабране и унапријед одређене корпорације западног војно- индустријског комплекса на тржиштима под NATO заштитом. Са друге стране, циљ му је и да за водеће земље NATO савеза обезбиједи сигурне изворе енергије и потребне сировине, у дужим временским периодима и по најповољнијим цијенама. Очигледан примјер остваривања таквих циљева је подјела ,,надлежности“ између водећих NATO земаља на простору Косова и Метохије, након агресије 1999. године: област енергетике преузеле су САД, област инфраструктуре преузеле су САД и Француска, област телекомуникација преузела је Њемачка, а област финансија преузела је В. Британија. 

„NATO савез чува Србе на Косову и Метохији“ .

НЕТАЧНО!

По Резолуцији 1244 и Кумановском споразуму за то су надлежне снаге КФОР, а не NATO савез. А како их, ико, чува најбоље говоре подаци о 250.000 протјераних Срба, око 2.700 уништених и оштећених објеката чији су власници Срби, СПЦ и држава Србија као и неоткривени починиоци за више од 650 извршених напада на Србе и њихову имовину. Водеће земље NATO савеза створиле су услове за проглашење независности тзв. државе Косова*, коју је одмах признало 25 чланица NATO савеза, оне су обучавале, опремале и организовале војску тзв. државе Косова*, оне раде све у циљу што скоријег уласка тзв. државе Косово* у NATO савез. Уосталом, о томе свједочи и одлука предсједника тзв. државе Косова* Хашима Тачија о проглашењу 2019. за ,,годину NATO на Косову“.

„Отпор грађана Србије према NATO савезу је ствар емоција и он ће постепено нестајати“.

НЕТАЧНО!

Однос грађана наше земље према NATO савезу никако није ствар емоција, већ ствар историјског искуства и моралних принципа наших грађана – ствар њиховог разума, а то не нестаје тако брзо, па ни код нашег народа који је иначе традиционално склон праштању и забораву. Тешке злочине које је 13 земаља NATO савеза извршило над нашом земљом – Бог ће можда опростити, али наш народ их неће никад ни опростити ни заборавити, јер је те 1999. године NATO радио све са јасним планом и намјером да га уништи.

Умјесто закључка:

Односи наше земље и NATO савеза су у много чему специфични и резултат су
историјских околности, догађаја из недавне прошлости и многобројних отворених питања, а карактеришу се веома ниским угледом NATO у нашем јавном мњењу. Све чешће поруке, које нашим грађанима упућују они који су исти са подносиоцима ове Иницијативе, о благодетима што чекају нашу земљу ,,чим раскрсти са прошлошћу“ и ,,када се чврсто опредијели за евроатланске интеграције“, не дају очекиване промјене нашег јавног мњења. Напротив!

Да није таквог става наших грађана можда би се и могло десити да неко из српске власти одустане од прокламоване војне неутралности и прогласи намјеру да се учланимо у NATO савез.

На срећу, наши грађани не мисле као предлагачи ове Иницијативе! Зато се све
више протура теза да „народ није компетентан да доноси комплексне политичке оцјене о стратешким питањима“ и да је у том смислу потпуно непотребан народни референдум о евентуалном приступању NATO савезу.

Таква теза, коју на врло суптилан начин промовишу и подносиоци ове Иницијативе, представља лош покушај поништавања свих демократских тековина модерне српске историје, демагошки потез који је супротан свим историјским вриједностима и стремљењима српског друштва, драстичан примјер одсуства политичке културе и националне свијести, те је као таква дугорочно осуђена на ПРОПАСТ!

Пише : Миодраг Вукмировић, предсједник Управног одбора Удружења грађана „Народна слога“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: