Србија и „нови пут свиле“: Убрзани економски развој у функцији националног интереса земље

Пише: Јован Н. Шиповац,

Удружење „Част отаџбине“

Ако је двадесети век у сваком погледу припадао Западу, па тако и у економском (што је чињеница не само за век иза нас већ и за последњих 500-600 година) – онда је исто тако неспорно да гравитационо клатно цивилизације данас у сваком случају вуче ка истоку и да нема сумње да ће 21. век припасти државама са источне земљине хемисфере. На првом месту добитника и нових креатора светског економског поретка биће Кина , делом и други „азијски тигрови“ са Далеког истока а уз Кину свакако и Русија. Задржаћемо се у овом тексту код Кине и Русије за Србију посебно битних пријатељских земаља и најважнијих стратешких партнера у источном геополитичком и геоекономском делу света.

Процес глобалног мултиполаризма одавно је у току где су главни нови полови света и носиоци прерасподеле светске моћи од запада ка истоку Русија и Кина. И друге јаке државе које проналазе своје место на глобалној мапи као носиоци мултиполаризма (Бразил, Индија, Јужна Африка и др.) стратешки су повезане управо са Русијом и Кином кроз озбиљне облике интеграционих организација са наглашеном економском компонентом, попут БРИКС-а али и ШОС-а (Шангајска организација за сарадњу) где су придружени чланови и земље у диалогу с организацијом између осталих и гиганти попут Индије, Пакистана, Турске… Ту су и за Србију посебно важни интеграциони процеси на постсовјестском простору (Евроазијски савез и Евроазијска економска унија, ОДКБ савез итд.)

Пацифик је већ дужи период место где се сучељавају глобални економски интереси (тако се нпр. Малачким мореузом реализује већина светске трговине морским транспортом роба) а главни разлог је што се и највећа производња и највећа потрошња роба одвија управом у том басену. Како би Кина успела да обнови историјски пут свиле и да њени производи из земље највећег светског произвођача стигну до својих највећих купаца у Европи, Азији и Африци и то на лакши и бржи начин – кренула је са реализацијом мега пројекта вредног билион долара (за сада у почетној фази) названог: „Један појас један пут“. Пројекат подразумева унапређење и проширење постојећих као и изградњу потпуно нових друмских и морских коридора и логистике на том путу (путни, водени и вазушни коридори, луке, терминали, индустријски паркови, енергетски пројекти, куповина стратешких предузећа итд. ).

Место Србије је изузетно важно јер је на кључној траси тог новог пута повезујући својом позицијом и улогом јужна врата Европе у коју улази један крак кинеског пута који спаја Грчку са својим лукама Пиреј и Солун и железничко-друмским коридорима са северозападном Европом (преко Србије до Мађарске и даље ка Аустрији и Немачкој) али и Источну Европу у коју такође улази други крак новог кинеског пута преко Русије, Турске и Бугарске користећи црноморски басен и луке у тој регији па даље преко Дунава као европске речне кичме каналом Рајна-Мајна-Дунав све до великих лука Ротердама и Хамбурга и уједно до свих потрошача из Западне Европе – гладних роба са истока.

Истовремено, пољопривредне сировине и полупроизводи прерађивачке индустрије као и производи металске, металуршке, хемијске индустрије, рударства али и дрвне и прерађивачке индустрије, као и финални производи високе технологије који су у власништву домаћих, још више западних (а све више кинеских и руских корпорација) проналазе свој пут ка полазним источним дестинацијама користећи исти тај „нови појас свиле“ (као двосмерни коридор) који служи поред допреме и за извоз и отпрему роба из овог региона и целе Европе ка Далеком истоку.

Русија и ми

Русија као највећа и сировински најбогатија земља света и главни снабдевач енергентима Европе и Кине (увек жељних њених ресурса) својим природним положајем и позицијом кључна је земља на новим-старим маршутама, како оним енерегетским (нафтним и гасним коридорима), тако и путним (железница и ауто-путеви), ваздушним (путнички и карго авио-саобраћај) и морским моридорима (од њених лука на Далеком истоку и северу државе преко каспијског и црноморског басена укључујући и централноазијски басен, Блиски исток и Средоземље). Када знамо данашњу позицију Русије и раст њене глобалне моћи и утицаја лакше можемо да разумемо битку великих сила за преузимање утицаја над разним деловима света које у Русији виде супраника (од Прибалтика и Украјине преко источне Европе и Блакана све до Блиског истока и Централне Азије) и потребе пре свега евроатлантских сила за обезбеђивањем контроле како над саобраћајним и енергетским коридорима (који управо пролазе кроз поменуте делове света) тако и над кључним сировинским ресурсима, омогућујући управом том контролом и несметану експлоатацију и несметани транспорт роба, али и контролу земаља и народа.

Нафтно-гасни комплекс, металопрерађивачка и хемијска индустрија, наменска индустрија, пољопривреда, железнички саобраћај, инфраструктурни пројекти, гасоводи, нафтоводи, складишта и др. су области у које је руска федерација уложила највише средстава и у које ће и даље улагати највише новца у целом региону па тако и у Србији. Стратешки споразум између Руске федерације али и Евроазијске уније (Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргистан) са Србијом, укључујући и споразум о слободној трговини омогућује бесцарински пласман роба произведених у нашој земљи на ово велико тржиште од 170 милиона потрошача што је огромна економска и развојна шанса коју су препознале (добрим делом лицемерне) западне компаније уводећи с једне стране економске санкције Русији и критикујући сарадњу Србије са њом, а с друге стране хрлећи у Србију и отварајући (подржане силним локалним и државним стимулацијама) тзв. „шрафцигер фабрике“ (лака индустрија – монтажа) управо дуж коридора 7 и 10 (део новог пута свиле) не би ли са статусом српског домаћег произвођача (?) тој истој Русији ослобођени царине продавали робу и зарађивали велики профит!

Оно што је важно напоменути, без неке суштинске измене историјског обрасца Запада (осим модерних метода специјалног и хибридног рата) да мултинационалне компаније све то чине с циљем обезбеђивања јефтине радне снаге и јефтиних домаћих сировина што је управо био и остао главни мотив вековне Западне колонијалне економске политике. Међутим, Русија 21. века није само најмоћнија нуклерана и војна сила већ и једна од најачих економских и привредних држава света која је подижући своју привреду (и мењајући основни сировински модел прихода базиран на експолатацији и продаји сопствених енергетских ресурса) своју стратешку политику такође окреће ка истоку и Кини али и Индији и пацифичком басену (земљама АСЕАН-а) односно Турској и Блиском истоку.

Русија је свесна да је „Стара дама“ у рукама атлантистичких сила које управљају Европом (иако је она природни део Евроазије по свим економским, географским, историјским и цивилизацијским аспектима и тиме нераскидиво повезана са Русијом) на начин да преко ње обуздавају руски енергетски и други економски и политички утицај. Србија је на том путу најважнији историјски, садашњи и будући руски савезник у југоисточној Европи па ће мера, тип, области, обим и динамика проширења постојеће сарадње зависити само од српске стране тј. спремности, храбрости и мудрости садашњих и будућих српских власти да се понуђена и искрена прилика без ограничења Русије а са ограничењима Запада искористи на најбољи могући начин у српском националном интересу где је економска компонента данас најважнији елеменат.

Српско-кинеска веза

У новом кинеском мега пројекту „Један појас – један пут“ што је у правом смислу светски мега пројекат (јер обухвата својом реализацијом и позитивно утиче на највећи део светске популације) Србија је добила изузетно важно и високо место – може се слободно рећи – стратешко место – захваљујући својој географској позицији али још више историјски одличним савезничким и стратешким односима са Кином. То је резултирало и практичним потезима обзиром да је Србија прва земља у Европи која нема визе за кинеске држављане (и обрнуто) и која у посебној економској организацији 16 земаља које чини Кина и земље југоисточне Европе (као једне од кључних регија на глобалној рути новог широког пута) има кључно место и по броју одобрених пројеката за реализацију, и по висини планираних инвестиција, и што је најважније – по брзини конкретне реализације и извођења самих пројеката на терену.

Сарадња Србије са Кином на започетим и најављеним пројектима је широко распрострањена и креће се у области енергетике (Т.Е. Костолац се већ ради + нови енергетски пројекти), инфраструктура (мостови, обилазнице, коридори, ауто-путеви), рударства (реализација РТБ-а Бор), металопрерађивачког комплекса (Хестил – железара Смедерево), хемијског комплекса (најављена куповина државних фирми), затим грађевинарства и посебно саобраћајне инфраструктуре (најаве за аеродром Никола Тесла, Моравски коридор, Луке на Дунаву и Сави, терминале итд.) што је све у складу повезивања роба, људи и капитала на новом кинеском путу за 21. век. Логично је да ће Кина изградњом инфраструктурних и саобраћајних пројеката (углавном финансираних кроз кредите највећих кинеских банака под државном контролом) пласирати своје високо акумулиране девизне резерве (неколико билијарди долара) и упослити своја велика предузећа, али и уз директне инвестиције у оне секторе (металопрерађивачки и хемијски комплекс, пољопривреда, рударство и енергетика као и област индустрије високих технологија и екологије) у којима Кина има светски примат у пласману или потребе за сировинама и производима за сопствено тржиште.

Имајући поменуто у виду поред упошљавања домаће радне снаге и великог ангажовања домаћих произвођача у разним областима потребно је стратешки с једне стране дугорочно везати развој привредних капацитета Србије односно спровести реиндустрализацију земље, а с друге стране, градећи саобраћајну инфраструктуру развијати снажно и терцијални сектор услуга што је захаваљујући позицији (путнички, морски, ваздушни и железнички коридори) идеална прилика за транспорт и услуге логистике.

Управо у свобухватној реиндустрализацији земље подизању нивоа прераде у пољопривредној производњи, правилном коришћењу и валоризацији рудног богатстава и сектору транспорта и логистике, Србија треба да развија своју дугорочну стратегију везујући се за Кину. Сигурно је да ће у годинама и деценијама пред нама југоисточни правац (басеном Црног мора – лука Констанца и др. као и Босфора – турске луке, односно према грчким лукама Пиреј и Солун) полако али сигурно преузимати примат од тренутно доминатног западног правца и превоза роба ка Кини западним лукама (Копар, Трст, Ријека итд.) што ће смањити зависност од западног утицаја и видљиве и невидљиве евроатлантске притиске на Србију. Због централне позиције Србије на пловном путу Дунава потребно је управо развијати, услуге, флоту и позицију превоза и логистике највише за потребе кинеских компанија за које ће само расти обим пословања кроз контејнерски, речно-морски, железнички и авио превоз различитих роба у областима пољопривреде (житарице, разне прерађевине), металопрерађивачког комплекса (лимови, руде железа), хемијског комплекса (вештачко ђубриво и др. производи), рударстава, дрвопрерађивачког комплекса итд.

Изградњом лука на Дунаву и другим рекама и контејнерских терминала, затим изградњом индустријских паркова (пример стратешке локације на Дунаву код панчевачког моста) додатно ће се оснажити развој речног превоза (тренутно два и по пута јефтинији од железничког и шест пута јефтинији од камионског) што ће бити један од два важна крака пута и ка Русији и Кини (из Србије преко Дунава до Црног мора и даље прекоокеанским транспортом кроз Босфор па Средоземним морем и Суецким каналом ка индијском океану и ка кинеским лукама, односно од региона Црног мора преко Русије железницом до кинеских градова.

Закључак

Шанса српске економије и свеопштег развоја земље а тиме и будућности читавих генерација је у умешности и способности државног руководства како да на најбољи могући начин искористи ову прилику, која се пружа вероватно једном у 1000 година, да први пут српска геостратешка позиција не буде место сукоба Истока и Запада већ место спајања истих на реалним економским основама уважавајући при томе пуни национални интерес сопствене земље и народа. Досадашња географска позиција (како је још Андрић говорио – јер смо кућу изградили на сред пута) доносила је Србији историјски гледано знатно мање периоде благостања а знатно веће временске периоде патње и страдања изражених кроз сукобе, ратове, санкције, економско израбљивање, класичну и модерну колонизацију, генерално велику нестабилност и тешко економско стање целе нације. То је довело до катастрофалних последица и демографског суноврата кроз катаклизмичне губитке становништва посебно у последњих 200 година – у војном погледу (од Првог и Другог српског устанка преко Српско-турских ратова до Првог и Другог светског рата и ратова деведесетих година), затим преко геноцида над нашим народом у Првом, посебно у Другом светском рату (Јасеновац и друга стратишта), последица бомбардовања осиромашеним уранијом (велики развој малигних болести), последица сиромаштва и нездравог живота, све до одрицања од историје, традиције, националне културе, промена друштвеног и социјалног обрасца, промене идентитета, замена теза и ревизије историјских чињеница, смањења утицаја и вредности значаја породице и породичних вредности итд.

Географска стратешка позиција наше земље и нашег народа на овом Богом даном делу света који поседује изузетне ресурсе, поднебље и услове за живот и рад, уместо свеопштег просперитета и напретка довела је до тога да је српски народ у целини чак и биолошки угрожен и да му прети нестанак што додатно компликује чињеница да смо једини народ на овом простору (иако и даље бројчано највећи у региону и са највећим историјским и будућим потенцијалом у свим пољима) без решеног националног питања и да живимо расцепкани и подељени у више држава. Тужно је али истинито да у оним некада матичним српским земљама и историјским просторима полако али сигурно нестаје српски народ који губи национални идентитет, што ће временом сигурно (под утицајем агресивне већине и уз небригу сопствене матице), довести до асимилације у нове нације које су највећим делом управо постале од српског народа, што је и својеврстан историјски апсурд.

Пред нама је историјска прилика да се економски заостатак од неколико деценија надокнади и то у перспективи чак и неколико векова заостајања Србије за Западом (коме толико тежимо а чији смо интегрални део колико и део Истока) на начин да Србија (али и Република Српска и Црна Гора) постану југоисточна европска кичма новог појаса са Далеког истока повезујући Кину и Русију али и друге земље из пацифичког басена као и Турску и Блиски исток, и север Африке – све њих заједно са Западном Европом. На том путу чија је градња увелико у току и где су сви велики светски играчи одавно кренули са позиционирањем последњи је моменат да се препознајући ситуацију и будуће догађаје од стране сваке озбиљне земље ангажују они најбољи кадрови које држава има, уради озбиљна анализа и још озбиљнија припрема за узимање своје позиције и места у будућој размени добара и услуга са Истоком.

Србија без обзира на све проблеме и отворена питања, бер обзира на тренутну економску позицију и економске могућности има историјску шансу да захваљујући својим позицијама, политичким, пословним и војним везама са Кином и Русијом, својом правилном спознајом историјског тренутка, стратегије и начина реализације циљева, и пре свега својим људима као најважнијим ресурсом – да у кратком року постане кључна држава у југоисточној Европи и главни ослонац наших источних партнера што ће омогућити огроман економски просперитет нашој земљи да стигне а можда и престигне некадашњи статус и славу коју је имала велика Југославија у времену кад је деценијама била препознатљива не само у регионалним оквирима.

Оно што је важније од делом носталгичног а делом разочаравајућег погледа на „Титова времена“ ново–старо савезништво за 21. век биће засновано овај пут на реалној моћи и интересима што праћено огромним улагањима наших партнера са истока може довести до убрзаног економског раста, видљивог и значајаног опоравка нације, јачања војне и свеобухватне производне моћи праћене већим политичким утицајем земље. Тај немерљиво већи и континуирани раст значаја српске државе у годинама и деценијама пред нама, довешће до раста самопоуздања самог народа и повећања националног консензуса што ће временом (наравно ако будемо имали праве државнике на челу и косензус и фокус елита и народа) сигурно омогућити да се бар делом исправе историјске грешке и неправде над нашим народом и на правилан и коначан начин реши српско национално питање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: