Србија и Република Српска: Историја и духовност као темељ јединства (2. део)

Ауторски текст проф. др Горана Васина за сајт КЦНС:

Када је вољом Порте укинута Пећка патријаршија 1766, Српска црква није престала да постоји. Она је и после тога остала најважнија српска институција на територији Хабзбуршке монархије и Османске царевине. У Монархији она остаје да функционише кроз Карловачку митрополију, у Црној Гори кроз Цетињску митрополију, а у Турској са низом епархија које су биле под јурисдикцијом Цариградског патријарха. Духовно јединство, саслуживање и међусобне везе никада нису прекинуте, што ће после бурних дешавања у 19. веку и током Великог рата 1914–1918. довести до обнове Српске патријаршије 1920. године. Области су се поново ујединиле на темељима канонског и историјског права које је постојало много пре 1766. године.

Велики број примера сведочи о духовној и канонској повезаности Срба који живе на поменутим територијама. Петар Први Петровић Његош, српски владар Црне Горе, који је канонизован као Свети Петар Цетињски, хиротонисан је 1784. у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника. На тај начин је јединство наследница Пећке патријаршије потврђено, као што ће бити случај у значајном броју примера сарадње током 19 века. Из Карловаца ће на Цетиње стизати црквене књиге, образовани свештеници да помажу развој богословља у Црној Гори. Књиге ће из Карловаца стизати и у српске цркве и манастире у епархијама под влашћу Цариградске патријаршије.

Током 19. века Црква је била чувар традиција, српског идентитета и духовности, успомена на време српске средњовековне државе. Српска црква у 19. веку сусретала се са великим бројем тешкоћа и изазова. Спољна политика Великих сила значајно је утицала на положај Срба, самим тим и Цркве. Поглед на целину Српске цркве јасно сведочи да је у очима Беча, Цариграда или Москве потпуно јединство Срба остварено под окриљем најзначајније духовне институције и упоришне тачке српског идентитета. Стога је у ери решавња српског питања у дугом 19. веку Црква била вишеструко повезана с овим процесима. Велике силе нису често штеделе ни време ни средства да се уплићу у решавање црквеног а самим тим и националног питања на Балкану и југоистоку Европе. У временима сарадње Хабзбуршке монархије и Русије, до Кримског рата, значајан утицај међу православцима долазио је из руске средине. Од Париског мира 1856. Хабзбуршка монархија је кренула у ширење свог интереса и другачијег погледа на своје место у геополитици тог времена.

Посебан интерес дела бечких елита огледао се у геополитичком раздвајању области које су била под јурисдикцијом српске цркве, због утицаја који су стизали из Карловаца, Цетиња, Београда, али и све више из Мостара и Сарајева. Од почетка Српског устанка, подсетимо, Митрополит Стефан Стратимировић има важну улогу у координирању устаничке дипломатије до 1807. Кнез Милош је касније током своје прве владавине 1815–1839. тражио подршку од Стратимировића и добио на препоруку из Карловаца Петра Јовановића да у организационом смислу реформише аутономну Цркву у Кнежевини Србији. Митрополит Јосиф Рајачић је извикан и проглашен за Српског патријарха на Мајској скупштини 1848, али његово звање нису признале помесне Цркве. Ипак, у политици Двојне монархије било је покушаја да се звање патријарха употреби да се Црна Гора и Срби у Босни и Херецоговини јаче доведу под утицај Беча. Патријарх Рајачић је вешто избегао овај озбиљан проблем.

Главни правци политике Беча према Српској цркви били су видљиви у периоду 1864–1885. Најпре је Румунска митрпополија 1864. издвојена из састава Карловачке митрополије, потом су Далмација и Буковина (1870–1871) састављене у једну епархију са средиштем у Бечу. Од свог формирања Карловачка митрополија била је надлежна за све православце у Монархији, чиме се јасно ишло на сужење њеног утицаја. Током Велике Источне кризе 1875–1878, поред сагласности Синода Карловачке митрополије, Сарајевска митрополија није укључена у њен састав. Поред дугих и тешких разговора, Двор је одлучио да српске епархије у Босни и Херцеговини буду под духовном јурисдикцијом Цариграда а не Карловаца, што је озваничено Уговором из 1881. Недуго затим, под притиском Угарске владе, за Карловачког митрополита је именован против одлуке Српског сабора Герман Анђелић 1882. Следеће године, неканонском сменом митрополита Михаила у Краљевини Србији покушао се истиснути утицај Русије из црквених послова у Краљевини Србији. Током 1885. сарајевско-дабробосански митрополит, чувени Хаџи Сава Косановић, смењен је вољом Бењамина Калаја због својих веза са Русијом и Србијом. Тако се питање положаја  Српске цркве решавало у склопу надметања и закулисних игара Великих сила. Идеја Бењамина Калаја да спречи јачање и ширење култа Светог Василија Острошког и Тврдошког посебно је сигнификантна у том смеру. На тај начин се од 1890-их српски архијереји и свештеници у Босни и Херцеговини налазе у још важнијој улози подизања велелепних Саборних храмова у Мостару (овај храм срушен је 1992, са владичанским двором и библиотеком; тренутно је у фази обнове, прим. аут.), Сарајеву, Тузли и десетинама других цркава које су заживеле после османске владавине.

У времену од анексије Босне и Херцеговине 1908. положај српске цркве није био лак. Под присмотром полиције, осумњичена за великосрпску пропаганду, увек се налазила на мети потенцијалних политичких напада. Слично је било стање и у Карловачкој митрополији где је укидањем аутономије 1912. године и смрћу патријарха Лукијана 1913. године стање било такође лоше и незавидно. Велики рат донео је прогоне, хапшења и интернације свештеника посебно у Босни и Херецговини. До 1918. према попису у дабробосанској епархији је убијен један свештеник, а девет је умрло. У захумско-херцеговачкој је било четворица убијених, девет умрлих, у тузланској тројица убијена, четрнаест умрлих, у бањалучкој тридесет и три умрла свештеника, односно укупно 73 умрлих/убијених свештеника. После атентата, од 343 свештеника у логорима је завршило чак 165.  Материјална разарања цркава у окупираној Србији такође су била велика. Још на почетку ратних операција аустроугарска војска је 1914. рушила храмове и отимала драгоцености па чак и воштане свеће, о чему постоје материјални извори.

У временима 20. века Црква је прошла велико страдање у оба светска рата и трагедијама 90-их година. Погроми над Српском црквом настављени су и у 21. веку, често наочиглед Великих сила. Геноцид над Србима у НДХ, посебно на територији Босне и Херцеговине, довео је до уништавања великог броја храмова, убистава епископа и свештеника на најсвирепији могући начин, а некада славне српске црквене општине у Сарајеву и Мостару биле су посебно на удару. Срушен је Саборни Храм у Бањој Луци (обновљен 2004, прим. аут.). Паљења црквених архива посебно су требала да униште сећање на српско постојање на просторима Босне и Херцеговине, што се унеколико поновило и приликом распада Југославије, посебно са српским црквама и манастирима у западној Херцеговини и централној Босни. Велики број свештеника и њихових породица налази уточиште на територији Србије, баш као и током Другог рата. Управо страдања Српске цркве 1914–1918, 1941–1945, 1991–1995, 1999–2004 показују колико је духовно јединство кључни симбол и обједињујућа снага на свим просторима где живе Срби. Историја Срба кроз историју Цркве показала је много пута у сваком храму, манастиру, црквишту да може да се пронађе разумевање, реч, разговор, подршка, што је свакако један од главних разлога покушаја значајног уништвања СПЦ у 20. веку.

Србија и Република Српска, које се налазе у духовном јединству и историји СПЦ, посебно у последњој деценији, показале су колико у свакодневном животу симболички значи обнова храмова, манастира, потом литургијска сабрања, али и сећања на заједничко страдање као нераскидиви део историје СПЦ. Управо поменута страдања у два светска рата и током распада Југославије додатно појачавају духовне везе и осећај јединства. Велелепне литије, окупљања око празника које подсећају на прошла времена и дане када се страдало због вере посебно у НДХ, сведоче назначену чињеницу. Данас су отпор окупацији али и борба за виши идеал слободе такође повезница са делом црквених манифестација, што је до пре коју деценију било незамисливо или строго забрањено. Србија и Република Српска у својој историји и духовности имају заједнички подсетник да је темељ јединства у самим основама постојања Срба као народа на овим просторима у историји СПЦ, уз поруку мира и позива на братско и пријатељско уважавање и постојање толеранције, позив на поштовање сваког човека добре воље и свих оних који живе заједно (вековима) са Србима. Култ Светог Василија Острошког и Тврдошког један је од примера обједињавања, не само у оквирима СПЦ, већ и место поштовања од стране римокатолика и муслимана. Много је таквих места које могу да окупе и уједине на мосту духовности. У том смислу треба градити међусобне односе, јер кроз темељ духовног јединства постоји и темељ заједништва, мира, просперитета, сарадње и уважавања у читавом региону.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: