Србија има механизме за борбу против ГМО, питање је да ли жели у њу да уђе искрено

Одлука “да или не ГМО” у Србији је истовремено и одлука који модел пољопривреде желимо да доминира у будућности: модел агроиндустријског бизниса вођен технолошким иновацијама под патронатом мултинационалних компанија, или породични модел пољопривреде, вођен еколошким принципима у сагласју са расположивим ресурсима – природним, људским, производним, финансијским и локалним.

Овако прекретницу пред којом ће се наћи Србија за „Новости“ објашњава др Татјaна Бранков, доцент Економског факултета у Суботици, додајући да питање ГМО, укључујући и новостворене генетски едитоване организме, не смије да се разматра само у склопу политике безбједности хране, или еколошке политике.

Генетски модификована храна која је присутна на тржишту представља ризик по здравствену безбједност људи и проузрокује бројне нежељене еколошке последице. Међутим, то је један аспект, други је питање: да ли желимо да будемо вазална или суверена држава? Прижељкујемо ли банкрот српског сељака којег ћемо у својеврсној фаустовској нагодби присилно укључити у токове нефер бизниса, у којем ће највећи дио добити морати да преда снабдјевачима ГМ технологије?

Или желимо ревитализацију српских села и обнову задругарства – истиче професорка Бранков за „Новости“

Иако су Законом о генетички модификованим организмима из 2009. године производња и промет ГМ хране код нас званично забрањени, реално, ни Србија није остала имуна на производе који садрже ГМО испод 0,9 одсто, нарочито када је ријеч о увозу таквих производа.

Због тога сада када се говори о ГМО, ријеч је, заправо, о храни која прелази тај лимит. Иако се у јавности може чути да у Србији постоје на хиљаде хектара под ГМ сојом, коју и наши користе, то су све непоуздани подаци.

ГМ храна се највјероватније налази на нашим трпезама, а највише у прерађеној храни страног поријекла. Наравно, наведено не искључује ни домаће компаније које су дио месне (и другe) индустрије, a које увозе јефтине сировине. Трансгена соја пронађена је у траговима, чак и у продавницама здраве хране, о чему су објављени научни радови – наглашава наша саговорница. – Ипак, прецизан одговор на дато питање могу да дају само надлежни органи.

Србија има механизме за борбу против ГМО, али је, по ријечима саговорнице „Новости“, питање да ли жели да у њу уђе искрено и “до краја”, јер је она нераскидиво везана за борбу против криминала и корупције.

Треба затворити врата тајкунизацији аграра и дозволити институцијама да раде свој посао без притисака. У тој борби држава може да рачуна на подршку више од четири петине грађана – поручује Бранков. –

Став “наша баштица наша слободица”, уз успостављање адекватног система контроле хране, у свим фазама производње, прераде и дистрибуције, заштитио би како државне интересе, тако и интересе грађана.

Професорка Бранков наводи и пример покушаја једног крагујевачког портала да добије одговоре о начину контроле присуства ГМО у Србији.

Одговоре везане за контролу пошиљака примарних пољопривредних производа на граничним прелазима и контролу усева на присуство ГМО, добили су од Министарства пољопривреде.

Зато је, међутим, каже професорка, Министарство здравља у потпуности игнорисало питање да ли је ГМО присутан у дјечјој храни. Надлежни органи су, такође, пренебрегли питања о контроли прехрамбених производа у малопродаји.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: