Србија је наше благо

Пише: Батрић Бабовић

Ко прочита ове ријечи на први поглед помишља на култну пјесму Мирослава Илића. Славуј из Мрчајеваца одавно кроз моравска предвечерја и тихе поморавске ноћи призива љубав на Србију. Пјесма је можда једини и најпотребнији лијек кад невјерица и туга обузму умове и срца. Да је зло свуда показују недавни и немили београдски догађаји. Од памтивијека нема играња баскета испред зграда и школа, фудбала на обичним пољанама, сједјељки испред продавница на пивским гајбама… Све је то замијенио тихи сатанизам кроз комуникације са виртуелним свјетовима. Столови младих у кафанама и кафића личе на заједнице интернета и мобилних телефона. Заједнице људи и љубави пресељене су у старија сјећања и давна осјећања.

Замислите колико младих Београђана данас не зна ништа о свом поријеклу или коријенима. Готово све млађе генерације не знају да су им прадеде или деде из Крајине, Лике, Далмације, Босне или Црне Горе. О Косову и Метохији не знају ништа. Живе од других врста знања и искривљених осјећања. Техничка памет брише духовност. Знање није владање, али је пут и карика ка сигурнијој будућности. Од духа и духовности, знања и сазнања, васпитања и образовања, битнији су Парови, Задруге, Станије, Кристијани, фолк свијет, скоројевићке психологије и псеудоелитистичке вредносне конфабулације. По бројним анкетама,огроман број младих не зна ко су били Милутин Миланковић и Слободан Јовановић. Данас су битније приче о вођама навијачких група, шкаљарско-кавачком вредносном систему, нераскидивости мафија и Удби Србије и Црне Горе него шта мисле Милан Ст. Протић, Милош Ковић, Мило Ломпар и Дејан Мировић. Предсједник Србије је шлаг на торти. Објективност захтијева ћутање и то у распону од дана младог радикала и шефа СРС за Црну Гору, па до последњих прес конференција о насиљу у школском Владимиру Рибникару.

Предјсједник има осјећај оца нације, а нација статус незаштићеног чеда. Идентификацијама, деперсонализицајама и дереализацијама никад краја. Од Слободана Милошевића, Војислава Шешеља , Вука Драшковића па до Војислава Коштунице, Зорана Ђинђића, Бориса Тадића, Томислава Николића и Александра Вучића , Србија тражи себе. Стефан Ђорђевић и његови сродници немају простор на насловним странама београдских недељника и водећих телевизијских емисија. Завршити физику и ЕТФ упоредо са просјеком десет није у моди.

Штоф данашње Србије су немеритократије и једноумље непашићевског типа. Мук интелектуализма и храбрости живе на прашњавим полицама давне српске библиографије изворних постојања. Све остало је на респиратору дневне политике, а Србија закопана у ћупу једноумља првог међу једнакима на листи вождова који то нису. А Бог као Бог само ћути и гледа…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: