Србија мора стати на страну Македоније и Македонаца јер тиме брани и своје виталне интересе

Пише: др Стеван Гајић, Институт за европске студије (Београд)

Како кризу у Македонији виде њени грађани, како оцењују рад Специјалног јавног тужилаштва (СЈТ, македонска скраћеница СЈО) и рејтинг политичара?

Резултати најновије сондаже Института за политичка истраживања из Скопља (ИПИС) доста говоре и „збирно“, али још више рашчлањени према етничкој припадности испитаника, па вреди размотрити закључке које из њих можемо извући.

Према истраживању ИПИС, којим је између 10. и 13. марта 2017. године обухваћено 1.100 пунолетних грађана широм Македоније, безмало три пута више испитаних сматра да за македонску политичку кризу решење нису избори од оних који мисле да јесу (65,5 наспрам 23,2 одсто).

Ипак, на питање које решење је најбоље, 45,8 процената анкетираних одговорило је: нови парламентарни избори, заједно са локалним. Тек нешто мало више од трећине (35,5 одсто) мисли да би мандат требало дати лидеру Социјалдемократског савеза Македоније (СДСМ) Зорану Заеву.

При томе је 55,6 одсто етничких Македонаца за нове изборе (према само 9,2 процента Албанаца), док 55,5 одсто Албанаца сматра да би председник Ђорђе Иванов требало да додели мандат Заеву. Ово говори о дубокој политичкој подели која се у доброј мери поклапа са етничком.

Истраживање је направљено после појаве „Тиранске платформе“ коју је прихватио Заев, а која практично крчи директан и брз пут ка цепању Македоније које ова држава не би могла да преживи чак и уколико би се са тиме сагласила.

Не треба да чуди страх Заева од нових избора имајући у виду да се мишљење многих етничких Македонаца драматично променило на његову штету кад је објављено да је прихватио „Тиранску платформу“. Овоме у прилог говори и податак да потез Иванова (да не додели мандат Заеву уколико он не одбаци платформу из Тиране) подржава 56,5 одсто етничких Македонаца а не подржава 29,8.

Само трећина испитаних верује да СЈТ и његов челник Катица Јанева раде независно и професионално, наспрам 50 одсто оних који су уверени да је то тужилаштво под утицајем СДСМ или странаца (што је у свести већине етничких Македонаца практично једно те исто).

Треба подсетити да је СЈТ формирано под енормним притиском из седишта Европске уније, као и из америчке амбасаде у Скопљу која до данашњега дана, без обзира на недавно писмо шест сенатора шефу Стејт департмента Рексу Тилерсону, и даље држи страну Заевљевог СДСМ и албанских мањинских партија.

На питање да ли СЈТ треба продужити мандат, тесна већина (41,7 наспрам 40,6 одсто) сматра да не треба, али „етничко“ осветљење на одговоре открива сасвим друкчију слику. Јер, 52 процента етничких Македонаца сматра да СЈТ не заслужује продужење мандата (према 29,7 одсто оних који су за продужење), а чак је 80,7 процената Албанаца за продужење мандата СЈТ (према само пет одсто њихових сународника који нису за продужење). Ове бројке чак и не остављају места за коментар.

Само 18,9 одсто анкетираних сматра да се стање у Македонији полако нормализује, док је 54,5 процената уверено да је оно додатно погоршано.

У светлу злослутних изјава председника Европске комисије Жан Клода Јункера и бившег премијера и министра спољних послова Шведске Карла Билта како би у Македонији могао да избије нови ратни сукоб, ово осећање повишене несигурности међу грађанима Македоније никако не би требало схватити олако.

На питање – који политичар вам улива највеће поверење – 32,9 одсто етничких Македонаца одговорило је да је то доскорашњи премијер Никола Груевски, а 15 процената предност даје Заеву. Албанци, пак, највише верују Алију Ахметију (20,2 одсто), док је међу њима на другом месту Заев (8,4 процента) а за Груевског се према овој анкети није изјаснио ни један Албанац.

Генерално, Албанци су показали мање поверење у политичаре него етнички Македонци, пошто је 46,2 процента њих рекло да не верује ниједном политичару (међу Македонцима тако је одговорило 27 одсто).

Подршка Груевском, међутим, међу етничким Македонцима више је него дупло већа у односу на Заева за чији мандат се тако горљиво боре представници ЕУ.

Шта ово истраживање говори?

Показује да грађани Македоније верују да су некакве спољне силе снажније од македонске демократије.

Уколико према мишљењу грађана од нових избора ништа не зависи, поставља се логично питање: од чега онда зависи?

Очигледно је, према грађанима, да је мишљење такозваног „међународног фактора“, односно политичког Запада који већ деценијама себе назива „међународна заједница“, итекако релевантно.

За Македонију ова криза је бити или не бити. Уколико би Иванов попустио пред притисцима, Македонија би се без сумње нашла на самој ивици распада, с великим изгледима да је брзо и прекорачи. Ово су и грађани савршено добро разумели због чега свакога дана у Скопљу и другим градовима Македоније мирно али без и најмање намере да одступе протестују против захтева Тиране, Брисела, албанских партија и македонске опозиције. А посета европског комесара за проширење и суседску политику, Аустријанца Јоханеса Хана, показала је сву импотенцију Брисела.

Импотенцију и саме „европске идеје“ и могућности за успешно притискање локалних елита.

Хан и ЕУ су се показали слабима пред грађанима који су у рекордном броју изашли на улице и извршили притисак на бриселске изасланике који су дошли у намери да изврше притисак на Иванова који „није имао времена“ за Хана и одлучио да баш у то време посети Будимпешту где је добио подршку мађарског премијера Виктора Орбана.

Овом демонстрацијом Македонци су (поред тога што су суседима одржали лекцију из одбране суверенитета, макар на симболичком нивоу) суштински раскрстили са митом о спасоносним интеграцијама у Европску унију која се распада на наше очи. Заправо, у Скопљу се 2017. дискурзивно догодило нешто сасвим супротно од онога што смо имали прилику да видимо на кијевском Мајдану где је (необавештени и крајње наивни) народ дао безрезервну подршку ЕУ.

Алтернатива оличена у новим изборима за СДСМ Зорана Заева не долази у обзир јер су многи бирачи који су му дали поверење то учинили пре појаве „Тиранске платформе“ која између осталог осуђује Србе за „геноцид“ над Албанцима од 1912. до 1956. године.

Интересантно је да се овај „геноцид“ не односи на 1910. када је најчувенији предводник арнаутских качака са простора Косова и Метохије – Иса Бољетинац – у организацији Аустроугарске монархије којој се, после анексије БиХ, отворио апетит и за овладавање простором до Солуна, чему ће добро послужити стварање албанске државе за шта је Беч одлучно припремао терен – подигао побуну коју је Отоманско царство једва угушило, и то више обећањима него војском. А вероватно ни на другу Бољетинчеву побуну у рано пролеће 1912. – опет у организацији Аустроугарске – на територији Вардарске Македоније (у то време још под Османском окупацијом) са циљем да се пробије и заузме све до Солуна за рачун Беча, главног креатора албанске нације и албанског национализма.

Ваља подсетити да је Бољетинац један од два лика (други је Исмаил Ћемали) чије фотографије су могле да се виде на застави велике Албаније коју је донео дрон на београдски стадион током фудбалске утакмице Србија-Албанија.

Да није било српског комитског војводе Василија Трбића (Васил Велешки), који је присебношћу и умешношћу организовао дезоријентисану турску војску у одлучној одбрани Велеса, после чега се арнаутска побуна распала, чему је допринело и турско подмићивање арнаутских првака, овај покушај Бољетинца (који је био заузео Скопље и чинило се да је неминован пад не само Велеса) и црно-жуте монархије која је иза њега стајала, вероватно би и успео.

Мало потом Србија је ослободила браћу Македонце од вековне турске окупације. А сам Бољетинац је, иако богато обдарен, бојећи се освете побегао у Подгорицу где је касније и убијен.

Као и 1912. године, догађаји у Македонији морају бити у фокусу Београда, јер од преживљавања Македоније као државе зависи и излаз Србије на луку Солун ка којој је Србија стратешки оријентисана.

Као и Аустроугарска 1912., и данашњи Брисел се у сваком политичком питању показао као савезник непријатеља Срба. Тако данас Брисел подржава Албанце и против Македонаца и македонске државе.

Преживљавање Македоније као целовите државе због тога је од животне важности за Србију, не само због скандалозне декларације из Тиране, која Србију и Србе оптужује за наводни геноцид а Македонији ставља омчу око врата, већ и због путне и железничке везе са Егејским морем. Зато – као и 1912. али и 2001. и 2015. – и данас Београд мора имати у виду интерес Македонаца чијом одбраном се бране витални интереси Србије.

И Македонци и Срби су у самој Македонији једни друге препознали као исту угрожену страну и стога не треба да чуди што је највећа српска партија у Македонији чврсто на позицијама које заступа председник Иванов.

Ако је веровати истраживањима ИПИС, али и дебелом историјском искуству овога простора, Македонију и православно становништво неће одбранити демократија, коју узгред речено Брисел директно поткопава, већ одлучна воља њених грађана да је на сваки начин одбране. А Македонци су до сада показали да поседују такву вољу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: