Србија на путу ка ЕУ мора да отвори врата „Владарима света“

Пише: Мира Канкараш Тркља

Семе је симбол слободе једне државе, а ГМО је парадигма глобалног уређења друштва, јер десетак мултинационалних компанија би да контролише свет, тако што би једини производили семе.

Сада је и дефинитивно јасно зашто Скупштина Србије отеже са стављањем на дневни ред допуне Декларације о генетски модификованим организмима (ГМО) и производима од ГМО, којом се тражи расписивање референдума на којем би народ одлучио да ли Србија треба да дозволи узгој и промет ГМО производа.

Професор на Пољопривредном факултету у Београду посланик Миладин Шеварлић за Спутњик каже да је допуну Декларације предложио у мају на основу једногласних одлука четири петине општина у Србији, тачније њих 135, да не треба дозволити ГМО производњу, ни промет ГМО производа. Допуна није стављена на дневни ред скупштинског разматрања.

Од мишљења четири петине житеља Србије, очигледно, јаче је оно мишљење које заговара ЕУ у поглављу 30, које морамо да испунимо да бисмо наставили наш европски пут. А оно гласи да нам без пристанка на промет ГМО производа на српском тржишту нема уласка у Светску трговинску организацију (СТО), а без чланства у СТО, нема уласка у ЕУ.

То је и данас поновио министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић, који је пре две недеље подсетио да је Србија једна од 13 земаља у свету које нису чланице СТО.

Србија већ 11 година покушава да постане чланица СТО и да се нађе у друштву више од 160 земаља. Захтев СТО јесте да се измени Закон о ГМО и дозволи промет, прецизирао је Љајић, напомињући да ми још нисмо ушли у процедуру измене тог закона, јер постоји отпор јавности. Српски закон о ГМО донет је 2009. године и он забрањује и производњу и промет ГМО производа.

Генетичар Миодраг Димитријевић, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, за Спутњик каже да је а

„Познато је да ко је независан у производњи хране, тај је и политички независан и то представља важан сегмент личне, националне и популационе слободе“, каже Димитријевић.

Овако би, додаје он, десетак мултинационалних компанија да контролише свет, тако што би једини производили семе.

Миладин Шеварлић, уз то, указује да ГМО храна представља експлоатацију на чак три нивоа.

„Експлоатишу се пољопривредни произвођачи продајом семена ГМО чија цена расте неупоредиво више од цене конвенционалног семена. Такође, реч је о везаној продаји тоталног хербицида базираног на канцерогеном лифосату који оставља врло штетне последице по биљке, животиње, земљиште, дакле угрожава се екосистем. На крају, коришћење ГМО хране штетно утиче и на њене конзументе“, каже Шеварлић.

Он подсећа да се ГМО добијају укрштањем гена животиња са генима биљака или гена бактерија са генима биљака. То су потпуно атипичне врсте и нема говора ни о каквом природном складу, а Димитријевић напомиње да та храна на човека утиче и на генском нивоу, па оно што једемо може да мења нашу наследну основу.

Међутим, Љајић сматра да би се препрека у вези са прометом ГМО могла превазићи тако што би он био одобрен законом, али и практично онемогућен увођењем ригорозних правила о контроли производа који улазе у земљу.

„Ја сам сигуран да не би било промета ГМО и ако се измени закон, јер можемо да донесемо стриктна правила за тај промет која ће га учинити тешким“, објаснио је он.

Међутим, Шеварлић не верује у ту причу. Подсећа да је сам Љајић у августу прошле године признао да у Србији постоји промет ГМО, иако имамо закон који забрањује и промет и производњу. Дакле, закон није поштован.

Татјана Бранков, доцент Економског факултета у Суботици, која је докторирала на тему ГМО, каже да је семе симбол слободе једне државе, а да су студије које тврде да је ГМО храна безбедна, углавном наручена истраживања која су спонзорисале мултинационалне компаније.

„Ја бих волела да престану да нам понављају мантру да је на слободном тржишту забрањено интервенисати, јер то апсолутно није тачно. Све развијене земље на неки начин штите своје произвођаче“, каже Татјана Бранков.

Она указује да је један од основних циљева управљања агропривредом неке земље достизање одређеног нивоа самодовољности у производњи хране. Подсећа како је било страшно у Србији под санкцијама, али би, каже, било много горе да нисмо били у високој мери самодовољни у производњи хране.

„Са нама нешто заиста није у реду, уколико ми наше тржиште препустимо страним компанијама, а то је процес који се већ дешава. Од 2000. године на овамо, наши светски познати институти — Институт за кукуруз из Београда и Институт за ратарство и повртарство из Новог Сада губе тржишну позицију. У последњих неколико година на тржишту семена кукуруза доминира мултинационална компанија ’Пионир‘. За двадесетак година ће потпуно нестати домаћа семенска индустрија“, упозорава она.

И Димитријевић се пита зар треба да дезавуишемо сопствену производњу класичног семена која је светски позната и призната, да бисмо узели туђи производ без технологије.

Шеварлић, као и агроекономиста Милан Простран, сматра да Србија управо треба да очува „злата вредан статус генетски немодификоване земље“, пре свега соје и кукуруза и њихових прерађевина које имају јако добре референце и великим делом их извозимо, најчешће у ЕУ.

Свега 2,1 одсто соје и око 20 одсто кукуруза потиче из држава које нису произвођачи ГМО-а. То значи да земље као што су Русија, Мађарска, Украјина, Србија све што произведу могу да продају без проблема.

Шеварлић сматра да ће са дозволом промета производа ГМО странци дампишким ценама освојити 60 одсто тржишта пољопривредно-прехрамбених производа. Тржиште ћемо, како каже, не продати, него предати.

„Моја процена је да ће релативно ’плитко‘ тржиште пољопривредно-прехрамбених производа у Србији са око три милијарде евра бити заузето увозним производима ГМО, чиме ћемо погоршати спољно-трговински биланс Србије, а и здравствену сигурност потрошача“, каже он.

Као и Простран и он објашњава да су наши потрошачи углавном слабије платежне моћи и да нису довољно информисани, тако да ће куповати јефтиније, не водећи рачуна о последицама. А дугорочно оне доносе конфронтације произвођача и потрошача. Произвођачи ће се питати зашто се дозвољава увоз јефтиних ГМО производа у Србију, а њима није дозвољено да их гаје, објашњава Шеварлић.

Димитријевић, уз то, напомиње да је велико питање у којој мери СТО уопште има кредибилитет да тражи да се у нашој земљи обавља промет ГМО хране, када на пример Мађарска, која је чланица СТО, у Уставу има баријере за улазак ГМО хране у ту земљу. И није једина. То што Русија није дозволила ГМО није било препрека да ипак уђе у СТО.

Штавише, руски председник Владимир Путин почетком јула прошле године потписао је закон који забрањује ГМО производе, осим у експерименталне сврхе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: