Србијо, пробуди се

Пише: Чедомир Антић

Шта треба да се догоди да неко у Србији или Европској унији примијети дешавања у Црној Гори?

Једна Влада, током протеклих двадесет година, није имала значајнијих привредних и ли политичких успјеха. Све што је постигла може да захвали бесомучној злоупотреби геостратешког положаја земље.

Он, међутим, није био довољан за очување те владе. Режим ДПС-а пронашао је прави начин да се одржи. Тирани су у прошлости полазили у рат како би учврстили своју власт. Сукобљавајући народе који живе у Црној Гори, дијелећи грађане и свађајући породице, режим је друштво довео у стање сталног ванредног стања и необјављеног грађанског рата.

Током протеклих година бројне су очигледне повреде колективних и личних права грађана Срба. Само од набрајања свих промишљених подлости и неподопштина могло би се саставити десетак текстова ове дужине. За то вријеме Република Србија, матица српског народа, остајала је нијема. Било је оправдања за такво држање. Србија је била под непрекидним уцјенама. Десет година је трајало малтретирање једне земље око „сарадње са Хашким трибуналом. Више од десет година мучили су и уназађивали Србију, само како би показали да ће свака одбрана права, која другима нико не спори, у српском случају бити сурово кажњена.

После су наставили са уцјенама око Косова и Метохије. Од Србије траже да безусловно призна како милион и по Албанаца имају она права која нико други, укључујући и два милиона Срба, данас у свијету нема. Јасно је, после ће на ред доћи стварање унитарне, великобошњачке државе. Касније, отцјепљења Војводине. То знамо одавно. Бранили смо се, понекад успјешно. Нажалост, захваљујући тиранима какав је био Милошевић и какав је данас Вучић, као и недораслим политичарима типа Коштунице и Тадића, нисмо успјели да дамо све од себе да се одбранимо.

Други разлог је криминал. Моћни мафијашки и шверцерски кланови држе Балкан у својој мрежи. Тешко је разумјети све што се дешавало ако немамо у виду сатнице и календаре суђења опскурним личностима, које су у сјенци, али сједе на милијардама.

Колико год била под притисцима, без великих савезника, дугорочно уништена комунистичком диктатуром, Србија ипак има снаге и може да се одупре. Зато је морала поново да изабере државнике достојне Гарашанина и Пашића. Такве, нажалост, до сада нисмо пронашли.

Гарашанин је знао да се супротстави Русији онда када је била најмоћнија, њега су са чела владе малене српске књежевине смијенили исти они који су уочи Кримског рата свргли великог везира у Цариграду. То га, међутим, није учинило послушником и креатуром Француза и Британаца. Напротив. Када му је британски конзул, његов пријатељ, рекао да ће савезници окупирати Србију (баш као и Влашку, Молдавију и Грчку), поносни српски министар му је одговорио да ће се у том случају и он одметнути и постати „гериљеро“. Пашић је знао да уочи великих криза, 1908. и 1914. године, створи велике, концентрационе владе свих парламентраних странака. Чак и по цијену да се одрекне власти. Данас то није случај.

Милошевић и Тадић су се према Црној Гори понашали као да је ријеч о дједовој кући на селу. Нису се враћали тамо да живе, али су мислили да могу о томе да одлучују сами, узгред и уз савјет фамилије. Данас је на власти група људи која дугује Ђукановићу за долазак на власт. Вријеме је да ти лични дугови и интереси буду поништени. Имају ли Вучић и Дачић образа када данас критикују политику црногорског режима? Да ли је Дачић спреман да поднесе одговорност „ресетовања односа“ које је најављивао прије неколико година? Дачић није аналитичар па да може да гријеши без последица.

Шта ће бити са нереаговањем Србије на нападе на српске држављане, тортуру и утамничење десетина наших пензионера, прогон малољетника, отимање имовине Православној цркви, монтирани процес политичким представницима Срба и вођама демократске опозиције, кампање асимилације, мржње, лажи…?

Да ли је Александар Вучић, тај непокајани радикалски силеџија, спреман да објасни зашто је јавно тврдио да је измишљени и лажирани пуч, за који нема доказа, ипак био стварни терористички преврат? Гдје је стварна политика иза кочоперних изјава Николе Селаковића, генералног секретара предсједника републике, према којој је Црна Гора „класична српска држава? У истој емисији критикује демократске странке зато што су заједно са Хавијером Соланом потписале Београдски споразум којим је СР Југославија претворена у државну заједницу Србија и Црна Гора. Како га није срамота?! То говори онај чији је шеф дао Хилари и Билу Клинтону милионе за кампању!? Да ли су радикали некада имали бољу идеју и подршкуу Црној Гори за нешто друго? Да ли су питали својих милион бирача када су, умјесто за Шешељеву југославолику и мегаломанску „Велику Србију“, у замјену за новац и положаје, прихватили и омогућили СР Југославију коју је изгласао једнопартијски, крњи парламент?

Вријеме је за промјене. Ако не могу јавно да помажу одбрану људских, грађанских и националних права, нека то чине тајно. Гдје је новац за наше установе? Није то само сликање и кампања. Како да одбране цркву у Црној Гори, када исту подмићују и руше како би Косову дали независност коју су већ наплатили? Гдје је међународно дјеловање због насиља над Србима у Црној Гори? Гдје реакција на пресуде Мандићу, Кнежевићу и Чађеновићу? Нас је у Србији 2000. та Српска народна странка спасила одбијајући да гласа за закон о наводној борби против тероризма који је требало да Милошевићу да могућност да нас све поубија? Вријеме је да се Србија пробуди и настави своју борбу.

(Аутор је историчар и предсједник Напредног клуба)

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: