Srbin je taj koji, pored svega, živi, živjeće i nadživjeti

Piše: Nenad Blagojević

Srbija ne može napred dok god ubijamo duh i slobodu, zabranjujemo i proterujemo istinu, pamet, pravdu. Mnogi su mislili da se sa Titom i komunističkom partijom završilo to razdoblje kada je sve što je srpsko proglašavano za nazadno i opasno. Da li je tako? Ne govorimo sada o tome u šta NATO, Zapad ili EU želi da nas ubedi. Ne, govorimo o nečem mnogo gorem, o onima među nama koji rade protiv nas. O onim izrodima srpskim koje je Zapad ili kupio ili ubedio u svoju antisrpsku politiku, u svoju borbu protiv svega pravoslavnog. Znamo da su njihove duše jadne, ali ne smemo dozvoliti da njihov jad ubije nas.

Danas ne mogu srpsku decu da pošalju na Sremski front. Zato nas valjda ubeđuju kako srpski vojnici treba da učestvuju u nekakvim mirovnim misijama. Misijama onog dela zapada koji nas je ne tako davno nemilosrdno bombardovao. Sem ironije da pomažemo neprijatelju, to je i neprihvatljivo poniženje za svakog ko sebe smatra Srbinom. Ko sme da gazi po grobovima srpske nejači? Ko sme nekažnjeno da se igra sa srpskom zemljom natopljenom krvlju rodoljuba? Ko to ponovno rizikuje srpsku decu i to opet tamo gde nije potrebno? To je u stvari jedan od najpogodnijih načina kako da domaće sluge iznova izađu u susret neprijateljima Srba. Vremena im danas ne dozvoljavaju da prave neke nove Gole Otoke. Nažalost, to ne sprečava one izvitoperene monstrume među nama da prave neke druge pokvarene igre za svoje EU gazde.

U tome prednjači nekakav epidemiolog dr Zoran Radović sa svojim bolesnim teorijama. Što je još tužnije, taj je predsednik etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva.(1) On je u stanju da drži predavanja o tome kako osiromašeni uranijum nije štetan. Naravno, to je bio poziv da mu se pridruže i drugi izdajnici. Prvi u pomoć mu je stigao već dokazani slugan NATO interesa. Ko bi drugi do bivši ministar vojske, a sada predsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac (2). Inače poznat po svojim „inovacijama i pronalazaštvu“. Najpoznatija inovacija je njegov pronalazak pašnjaka nasred Vračara. Verovatno za one ovce koje su oduvek bile za šišanje. Osilio se taj slugan, zaboravljajući da svetosavci jesu dobri, ali nisu ni jaganjci, ni ovce, već vukovi.

U svakom slučaju, kako to da nismo odmah shvatili: po njihovom zapadni „prijatelji“ su nas bombardovali zato što su humanisti. Još malo pa će ispasti da su žrtve koje je to bombardovanje izazvalo mnogo manje nego što bi bile da oni Srbiju nisu „preventivno lečili“ osiromašenim uranijumom. Neće nas iznenaditi ako uskoro budu tražili da se NATO-u kolektivno zahvalimo za zdravlje. Možda će naši vlastodršci da im spreme i neki orden zahvalnosti.

Kako ovakvi monstrumi smeju da uđu u Srbiju? Kako ovi naši izrodi imaju bilo kakva građanska prava u Srbiji? Srpski narode, dokle možeš ovo još da trpiš?

One prave Srbe neće nikad moći da ubede u te gluposti. Nikad svetosavce neće moći da kupe. Mogu oni da nas zrače osiromašenim uranijumom ali pravi Srbi neće kao Radović, Šutanovac i njima slični vršiti genocid nad samim sobom. Znaju oni pravi da je ovo samo nastavak vekovne politike koja se vodi protiv svega što je srpsko. Nastavak vekovne nepoštene i nehumane borbe protiv svega pravoslavnog, svega što ima dušu.

Koliko treba pa da se shvati da je Zapad svaku priliku, svaki sukob, svaki rat koristio da se sa Srbima obračuna po svim osnovama? Nisu oni gledali samo da nas istrebe. To im jeste oduvek bio konačni cilj, ali su radili i sve druge pripremne radnje da, ako preživimo, što manje o sebi znamo. Što manje verujemo u sebe. Modernim „genocidom“ su nas stalno slabili.

Nisu zaboravljali ni jednu priliku da nam menjaju jezik, pismo, istoriju… Sve ono što nas čini narodom. Sve ono zbog čega i jesmo superiorni. Naravno da ima onih koji ne veruju koliko su nam izmenili jezik i dali ga drugima. A to su činili kako bi od tih drugih pravili nekakve narode. Njima je najbolje postaviti pitanje da li im stvarno zvuče srpski – januar, februar, mart, april, maj… Ili ipak možda razumljivije i srpskije zvuče – siječanj, veljača, ožujak, travanj, svibanj, lipanj, srpanj…

Ili neka pokušaju, recimo, da pročitaju originalnu verziju Sretenjskog ustava iz 1835. god. Naravno, teško da će uspeti, ili će razumeti tek po nešto. Kako je moguće da Srbin ne razume svog dedu ili pradedu? Pa prošlo je jedva nešto više od 180 godina. A to je bio prvi ustav koji govori o građanskim slobodama i pravima. Ne znamo da pročitamo nešto što je štampano u našoj Otadžbini i pisano na srpskom!?

Ono što nisu uspeli da promene gledali su da spale i unište. Nisu slučajno arhive i biblioteke za „demokratski“ zapad oduvek bile legalan ratni cilj. Nisu slučajno koristili svoje saveznike da pale, ruše, pljačkaju, skrnave srpske grobove, svetinje, crkve, univerzitete, škole… Srbin je oduvek po svaku cenu morao biti zaustavljen.

Koristili su svaki rat ali i mir. Tako je posle Drugog svetskog rata u Srbiji stradala i progonjena srpska inteligencija. Naravno ne prvi put, i ne zato što je sarađivala sa okupatorom, jer nije. Morala je da strada zato što je bila srpska i podržala JVuO (Jugoslovensku vojsku u otadžbini). Kao takva uvek je predstavljala opasnost od onog čega se naš neprijatelj najviše plašio – istine. Mogli bi se kroz istoriju vratiti i unazad i videti da to nije ni slučajan ni izdvojen primer kada je u pitanju srpska inteligencija. Jer je to oduvek bio onaj deo Srba koji je trebalo i želeo da nas povuče napred, a to Srbima nije dozvoljeno. Zato je morao biti sputan, zaustavljen, odstranjen, uništen. Od Nemanjića preko Osmanlija, Balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata – uvek ista kob.

Zadržimo se ipak na onom periodu koji nam je najsvežiji. Čistki srpskih umova posle Drugog svetskog rata. Umesto da se ponosimo umovima i naprednim intelektualcima nacionalno opredeljenim, umesto da oni budu stub i oslonac koji će pomoći napredak razrušene i izmučene zemlje, što bi svako na svetu učinio – Srbiji je od strane komunističke vlasti dirigovana čistka. Valjda je bilo potrebno da se Srbi ni po broju ali ni po inteligenciji ne osete snažnijim, boljim od drugih.

Tako je nalagalo to njihovo „bratstvo i jedinstvo“ dirigovano sa Zapada. Negde sam davno pročitao šaljivu krilaticu: „kada ne možeš da ga pobediš ti mu se pridruži“. Za Srbe su tu krilaticu bitno izmenili, pa ona verovatno glasi: „pošto ih ne možemo pobediti ni nadvladati moramo ih sistematski menjati“.

Posle izjednačavanja JVuO, tj. četnika, kako su ih partizani zvali, sa ustašama – iako to nije imalo nijedan moguć ili logičan razlog, nastavila se antisrpska politika. Nisu nam dali ni vazduh da udahnemo iako smo bili na strani pravde i pobednici. Svugde u svetu pobednici su slavili kraj jednog mračnog razdoblja. Samo su u našoj Otadžbini oni koji su izgubili postajali preko noći pobednici. Samo u Jugoslaviji je bilo moguće da ustaše uskaču uz odobrenje u uniforme partizana. (3) Samo su ovde poraženi zločinci postajali pobednici sa privilegijama. Samo je naša voljena domovina dozvolila da regularna, časna, antifašistička vojska JVuO bude proglašena neprijateljskom i izdajničkom. Nije se naravno zadržalo samo na proglašenju, morala je da bude i potpuno uništena.

Naravno, sve je to pod već pripremljinim krilaticama protiv svega srpskog bio samo deo. Krajem 1944. godine, dok rat još nije bio svuda ni završen, u Srbiji se krenulo sa progonom intelektualaca. Na udaru su se našli akademici, doktori, sveštenici, naučnici, profesori Beogradskog univerziteta…

Među prvima koji su osetili progon svega što bi Srbe moglo da uzdigne našli su se: direktor Balkanološkog instituta u Beogradu Henrik Barić, germanista Pero Slijepčević i njegov brat istoričar Srpske Pravoslavne Crkve Đoko Slijepčević, istaknuti lingvista Branko Miletić, više od 60 asistenata, docenata, vanrednih i redovnih profesora, direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju Srpske akademije nauka dr. Borivoje D. Milojević, akademik Miodrag Tomić, osnivač primenjene entomologije u Srbiji prof. dr. Mihailo Gradojević, poznati profesor dr. Relja Z. Popović, istaknuti internista prof. dr. Lazo Stanojević…

Tako je tada bilo u Srbiji teško, tužno i za nepoverovati. Nažalost, kao i svako zlo kada se pokrene, teško ga je zaustaviti. Taj požar zla širio se Srbijom, podržan iznutra neprijateljima DŽrpstva i onim zavedenim, ali uvek fino dirigovan spolja. Kao i svaki nekontrolisani požar odnosio je neselektivno sve pred sobom. Sa njim je gorelo ono najumnije u našoj Otadžbini, ostavljajući od svega što je trebalo da bude oslonac našeg društva samo pepeo. Tu, pred našim očima, gorela je naša Otadžbina a mi nismo bili sposobni taj požar da ugasimo.

„Vode svih reka ne mogu isprati ruke krvave od zločina.“

(Eshil, 525 p. n. e. – 456 p. n. e.)

Nažalost, opet smo svojom neopreznošću dozvolili da nas satru. Sada opet moramo da im pokažemo i dokažemo da su svetosavci jedini narod koji je zaista sposoban da se iz pepela ponovo rodi. Srbin je taj koji i pored svega živi, živeće i sve nepravde nadživeće.

(1) www.blic.rs/vesti/drustvo/da-li-nas-ubijaju-rak-i-nato-uranijum-ugledni-lekar-pokrece-temu-koja-ce-prodrmati/7g1dsyd

(2) www.informer.rs/vesti/politika/96148/STA-MOZGOM-SUTANOVAC-Osiromaseni-uranijum-NATO-bombi-nije-stetan-zdravlje-ljudi

(3) Dr Životije Đorđević: Oko 80.000 ustaša bilo u Titovim uniformama, Hrvati su prodavali iskopane oči Srba! // www.novosti.rs/vesti/naslovna/društvo.395.html:602114-Dr-Životije-Đorđević-Oko-80-000-ustaša-bilo-u-Titovim-uniformama-Hrvati-su-prodavali-iskopane-oči-Srba

(Izvor: Fond strateške kulture)