Срце га је откуцало

Пише: Мишо Вујовић

Отишао је аутор серијa о Вуку Караџићу, Шешир професора Вујића, Лајање на звезде, Јајдук Вељко…
Један је од ретких сатиричара чија је збирка афоризама “Срце ме је откуцало”, забрањена чак и спаљивана. Отишао је без помпе посебних почасти на починак међу обичне смртнике човек који је одавно ушао у школске уџбенике, у историју српске књижевност, али га нису пустили у српску академију наука и уметности.
Великим звездама је и небо тесно, парафразирам његов афоризам.
Све се на кантару Божјем мери. Од рођења до судњег часа, каже народ. И та три ипо писца, на испраћају покојника и представници службе у има УКС и у сопствено име и незаобилазни деценијама свеприсутан друг Секретар разних заједница. И невидљиви званичници чији венци су дотурени на врата цркве.
Пардон, примећена је једна песникиња и времешни лектор. Довољно да држава одумре од стида, како гласи један Покојников афоризам.
Сећам се сведочења Бранислава Ловренског о сиромашном испраћају великог Бране Петровића.
“Било нас је јако мало, још смо дозволили да се нека амбициозна будала наматне за опроштајни говор. Те глупости се чак не могу парафразирати”, говорио је Ловро.
Опроштајно слово нисам сачекао због испраћаја двоје Експресоваца Миње Челар Марјановић и Зорана Плавшића. Три сахране у једном дану. Малтене као Украјина.
Председник је имао изасланика, док је венац послао новопечени Писац због кога ће се Покојник додатно замерити културној чаршији и увек историјски затеченим академицима, који су јавно Покојника подржавали али тајно трајно и доследно гласали против њега.
Није прошао међу академике, а изричито је опозвао могућност да га сахране у Алеји заслужних грађана.
На томе је инсистирано, поменути Писац алфа и омега града, дужник покојников.
Покојник је, за разлику од сада живих и живуцкајућих скулптура наше књижевности својим стваралаштвом као сценариста, драмски писац, песник, афористичар, књижевник оставио импресивно дело у српској култури. И то српско дело. Преко 40 књига разних жанрова изашло је из пера овог плодоносног ствараоца.
Но то га је управо дисквалификовало у матичном оделењу САНУ које га је предлагало номинално али је приликом гласања за пријем у САНУ-у, затајило.
Покојник ми је причао да се још у младости замерио актуелном Гуруу српске поезије због љубавне афере коју је Гуру имао са супругом високог функционера САП Војводине друга Старог.
Афера ко афера, запостављена жена времешног и занемоглог функционера и млади песник !? Ништа неприродно!? И то не би била нека вест, да песниково љубависање није организовала Удба како би дискредитовала љубавничиног супруга.
“Шта мени моји другови приређују. Нисам знао да овако дубоко газе”, говорио је друг Стари гледајући голишаву супругу у наручју младог песника – “добровољца”.
Остаће актуелни његови афоризми : “ Партијска књижица се најчешће носи у новчанику”, “ Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме”, “ У лажи су краке ноге али се не виде иза говорнице”, “ Не вреди преврнути лист. Књига је иста”…
Дуг је списак његових дела али један људски гест се мора упамтити:
Када је од руководства РТС-а деведесетих година прошлог века, добио налог да у својој редакцији прави списак запослених за принудни одмор, читај отказ, овај тихи човек је написао само једно име:
Милован Витезовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: