Срђа Трифковић: Амбасадор Скот, постмодерни бољшевик
1 min read
Срђа Трифковић
Министар иностраних послова Ивица Дачић примио је 19. фебруара заменика министра иностраних послова Венецуеле Иван Хила и поновио познати став Србије о немешању у послове других земаља.
Следећег дана, амерички амбасадор у Београду Кајл Скот је на твитеру узвратио упозорењем да је “Србија на погрешној страни историје” јер није признала “привременог председника Гваида”.
Ово је био скандалозно потцењивачки поступак једног дипломате од каријере према земљи пријема. Тако брутално забадање прста у око домаћинима незамисливо је за било коју земљу са којом САД желе иоле нормалне односе. Међутим, ово није наша тема. Скотове речи указују на једну дубљу патологију савременог америчког естаблишмента, на облик колективне психозе унутар вашингтонског Белтвеја који већ деценијама ствара проблеме и аутентичној Америци и остатку света.
Његова екселенција је у заблуди: Не постоји „исправна” или „погрешна” страна историје. Скотове тврдње одражавају прогресивистичку заблуду условљену идеолошким блинкерима.
Та заблуда подстиче ирационално веровање у историју као чиниоца самог по себи, силу независну од људске воље која води ка једном бољем и моралнијем свету. Логична је последица да поборници таквог става верују да су њихове процене и ставови исправни по дефиницији, коначни, неподложни емпирији и разуму. Тако схваћена “права страна историје” подстиче мегаломанске визије и катастрофалне политичке одлуке.
У беседи приликом своје прве инаугурације јануара 2009. године, Барак Обама је изјавио да су непријатељи слободе на погрешној страни историје. Обама и његов државни секретар Џон Кери потом су више пута оптужили Владимира Путина да је на “погрешној страни историје”, између осталог и због подршке Башару ал Асаду у Дамаску.
Додајмо да би амбасадора Скота требало питати шта се то десило, јер у овом случају “историја” није послушала Обаму: Башар је још увек на власти, јачи него икада.
Обама је само наставио богату традицију својих претходника. Бил Клинтон се током осам година своја два мандата преко двадесет пута позвао на “праву страну историје”. Роналд Реаган је, са своје стране, оживео сећање на Лава Троцког и његов суд о мењшевицима, када је 1982. године рекао да ће “светски марш слободе и демократије бацити марксизам-лењинизам на ђубриште историје”.
Председник Џорџ Буш-млађи је 2002, у годишњем говору о стању нације а у контексту „рата против тероризма”, поносно изјавио да је “историја позвала Америку и њене савезнике на акцију”. У његовој парадигми историја престаје да буде добронамерна али безлична сила.
Она постаје активни саговорник који подстиче своје посвећенике на конкретно деловање, баш као што је Бог позвао Мојсија у Старом завету.
Страшна је заблуда да је “историја” неумитни процес на линеарном маршу. Поборници те заблуде, попут бољшевика, без оклевања су били спремни да ликвидирају све оне за које закључе да су на њеној “погрешној” страни. Карл Маркс је први лансирао тврдњу да неприхватање његовог “научног” дијалектичког конструкта, који води до краја историје у бескласној утопији без експлоатације, није само ирационалан већ и неморалан.
Лењин и његови ученици озбиљно су схватили Марксову формулу и током њене вишедеценијске примене убили десетине милиона људи. “Историја је на нашој страни” била је само атеистичка варијанта крсташког поклича “Бог је на нашој страни” и скорије, нацистичке варијанте, Gott ist mit Uns!
Пре или касније овај начин мишљења – који препознајемо и код амбасадора Скота – доводи до пропасти својих следбеника, али обично тек након што они почине много зла.
Код Американаца постоје два стуба те јереси. Први је у тврдњи о америчкој изузетности, нарцисоидном веровању без икакве основе. Други је у ирационалном убеђењу америчких лидера у своју способност да „стоје вишље и виде даље од других” (Медлин Олбрајт) и лакоћа са којом су сходно томе спремни да суде другима.
Резултат је спремност Америке да у име својих наводних принципа почини ужасне ствари. Изразити пример је неизазван, незаконит и деструктиван рат против Србије започет пре скоро тално две деценије. Било би узалудно објашњавати амбасадору Скоту да је стварност увек сложенија него што мислимо, да што је стварност одаљенија од нашег сопственог искуства, то је мање можемо разумети.
Ово је била и остала морална основа за неинтервенцију, за својевремено одбијање очева-оснивача америчке нације да другима деле лекције како треба да живе, за упозорење да није мисија Америке да „језди светом у потрази за аждајама које треба заклати” (Џон Квински Адамс). То је морална основа и за евентуално, закаснело искупљење Америке кроз прихватање и примену овог принципа сада, и у Венецуели и на Блиском истоку, и на Балкану…и свуда.
Извор: Видовдан.орг
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ФАБИЈАНСКИ И БУНДИСТИЧКО-БОЉШЕВИЧКИ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ ПРОГРАМ ЗА РУСИЈУ
„Лењин и његови ученици озбиљно су схватили Марксову формулу и током њене вишедеценијске примене убили десетине милиона људи“.
Имајући у виду да је Лењин нашао уточиште у Лондону, да је био под заштитом фабијанаца, бундиста и енглеског интелиџенс сервиса, као што су били Херцен и Огарков… Лењин је у Лондону завршио субверзивну и реакционарну комунистичку конференцију, коју је започео у Бриселу 30. јула 1903. године. На конференцији у Лондону дошло је до расцепа и до формирања бољшевичке и мењшевичке групе. Али Лењин је успео да партији наметне свој програм за Устав. И све је то припремио далеко од Русије.
Нарочито је била значајна конференција бундистичко-руске субверзивне, реакционарне и револуционарне странке од 1905, која је одржана у Њујорку у првој половини 1916. године под окриљем америчког мултикорпоративног естаблишмента, тзв. „великих изабраника“ и тзв. „великих кадрова“ (Види: Rev. Denis Fahey, The rulers of Russia, Hawthorne, California, 1975; Victor de Kаyville, Downfall of Russia, Chicago, 1934, стр. 4).
Огромни новац и свемоћна западно-европска и америчка субверзивна, реакционарна, „интелектуална“ и мулитикорпоративна елита била је оријентисана против Русије, која је бачена у ужасе грађанског рата. Фабијанска, бундистичко-бољшевичка револуција у Русији била је остварена.
Све је то режирано у Лондону, Вашингтону и нарочито у Њујорку, који је 1872. године постао седиште Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој:
– не само због устоличавања у Њујорку 1867 године Мациннијевог “Универзалног Демократског Савеза”, успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним, револуционарним, потпаљивачким и подривачким покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже.
– И не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која ће финансирати револуцију 1917. године (Види: Piere Virion, Bientot u gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, 1967, стр. 28 – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада? – једна супер, над или против црква…). Јасно је да је њихов циљ био да изврше агресију на Царску Русију, која је била на путу да у свету постане водећа економска сила и која би да је остала до данас имала преко 500 стотина милиона становника (Види: George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, London, England, 1937, p. 6/8; Исто: A. Goulevitch, Czarism and revolution, Howthorne, Calif., 1962).
На истом програму нашли су се међународни велики финансијери, тзв. “велики изабраници”, тзв. „велики кадрави“ и амерички комунисти-будист, који су се залагали, да се њихов комунистички програм успостави у Русији, а не у западној Европи и Америци где су деловали (Види: Arthur W. Thompson, American socialists and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and reform – Essays in honor of Henry Steele Comager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York, Evanston, and London, 1967, p. 203/227; Исто: George Creel, The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, Calif., 1975; Владимир Павленко, ВЕЛИКИЙ ОКТЯБРЬ: СПАСЕНИЕ ИЛИ «ИНФЕРНО»?…, http://www.iarex.ru/article…
На овом месту цитирали бисмо извесне податке о руским жртвама под лењинизмом и стаљинизмом, који су објављени у јануарском броју париског листа “Exil et Liberte” од 1973. године, не узимајући у обзир жртве у рату 1941-1945; жртве у рату са Финском 1918; жртве у рату са Балтичким земљама 1918-1919 године; жртве у рату са Пољском 1920; жртве у Ђурђијанским погромима 1921-1922; жртве у рату са Кином 1925-1931; жртве у Шанској револуцији 1939, које се пењу на десетине милиона жртава:
Грађански рат 1917 – 4, 500, 000
Глад (1921-1923) – 6, 000,000
Терор (1917-1923): Академика, професора специјалиста, писаца, студената,
уметника – 160.000
Чиновника, грађана, официра, војника – 740,000
Полицијских службеника – 50,000
Свештених лица – 40,000
Сељака и радника – 1, 300,000
Побијено од тајне полиције (1923-1930) – 2,050,000
Глад (1930-1933) – 7,000,000
Стрељано за време колективизације – 750,000
За време појачаног терора (1937-1938): интелектуалаца, радника
и сељака – 635,000
Политичког и командног особља Црвене армије – 30,000
Чланова партије – 340,000
Стрељано од Н.К.В.Д. (1938-1947):
Из разних слојева друштва – 2,720,000
Свештених лица – 5,000
Црвено – армејаца – 23,000
Cкапало у концентрационим логорима и у затворима
(1917-1947) – 21,000,000
Укупно – 48, 943, 000
(Види: “Exil et Liberte”, Paris, France, јануар 1973).
Тако је изгледао фабијански, бундистчко-бољшвички експерименталистички програм у
Русији, који је припреман y деветнаестом и почетком двадесетог столећа у Европи и Америци.