Срђа Трифковић: Нисмо сами, имамо себе

Професор Срђа Трифковић, српски и амерички публициста, политичар и историчар, докторске студије завршио је у Саутемптону. Касније је био професор на више америчких универзитета, писао је паралелно за угледне америчке новине попут „Њујорк тајмса“ и „Вашингтон поста“… Израстао је у озбиљног аналитичара геополитичких стремљења Запада, углавном САД на Балкану, првенствено према Србији.

Са господином Трифковићем разговарамо на тему нових односа САД према Србији и Републици Српској после победе демократа на америчким председничким изборима.

Шта нам доноси та политика?

-Одговор се налази, као прво, у континуитету србофобије водећих кадрова Демократске странке, што датира из 90-их година. Дакле, ово није никаква моја параноја, биће врло конкретно да је садашњи државни секретар за спољне послове Ентони Блинкен био млађани функционер Стејт департмента када је дошао на положај спољнополитичког саветника тадашњег председавајућег спољнополитичким одбором тадашњег америчког Сената Џозефа Бајдена, и у том својству је био састављач његових говора који су били препуни расистичке мржње и разулареног говора мржње против Срба, када је Блинкен њему сугерисао, а Бајден прихватио да инсистира, у случају рата у БиХ, на укидању ембарга на испоруке оружја муслиманима и на ваздушним ударима на српске позиције.

То је такозвана стратегија лифтенг страјк, лифтенг – укинути ембарго, страјк – ударити на Србе. Потом је био један од водећих пропагандиста мита о сребреничком геноциду, који наравно не постоји. Јесте злочин, није геноцид, и један од водећих заговорника рата против Србије, агресије НАТО предвођене Клинтоновом Америком у пролеће 1999. године. Дакле, у случају великих сила, када се формира одређени политички став, врло тешко долази до промена, то вам је као када танкер од пола милиона тона треба да мења курс. А поготово у случају тоталитарно либералног естаблишмента, они су контрадикције, либерали су истовремено и тоталитаристи, видимо како спроводе дисциплину кичме према сопственим неистомишљеницима у Америци.

Они су сада узурпатори Беле куће и свих других институција после нелегитимно зграбљених избора, уз низ манипулација, о којима сада немамо простора да детаљно говоримо. Али за које не треба имати сумње да представљају одраз става дубоке државе да се 2016. године са победом Трампа десила грешка која не сме да буде поновљена. Елем, Доналд Трамп није имао склоности ка тој нарцисоидној опсесији вашингтонског естаблишмента о сопственим изузетностима и Богом даном изабраношћу САД да буду предводник наводне међународне заједнице.

Међутим, пошто су узурпирали власт, они сада желе и споља и изнутра да наметну своје узусе и своје принципе, а у случају Срба на невољу, нањушили су један лаган плен који може да им буде врло ефикасна и брза вежба у дискредитацији Русије као велике силе у опадању. Бићу врло конкретан. Ентони Блинкен је пре месец дана рекао да ће први потези нове администрације бити да се супротставе „малигном руском утицају“ у Украјини, у Грузији и на западном Балкану.

А погодите ко ће на тој листи први доћи на ред? Па, наравно, западни Балкан. Из простог разлога, ово одговорно кажем, јер имам прецизне информације да је већ почело разрађивање сценарија за изазивање босанскохерцеговачке кризе која би била решена ликвидацијом Републике Српске, или барем њеним срубљивањем на пуку празну љуштуру без супстанце. Они то виде као могућност да покажу до које мере је заправо Русија немоћна данас на Балкану.

Да ли су по питању Русије заиста у праву?

-Трагична је чињеница да су у праву. Био је Лавров прошлог месеца у БиХ, дао је подстрек Србима у Републици Српској да се надају некој озбиљној руској подршци. После његовог одласка није било више говора о реализацији оног давно обећаног кредита за стабилизацију буџета Републике Српске, који, као што рекох, годинама је обећаван и никада реализован, а представљао би пуку статистичку грешку у свеукупним издацима Руске Федерације.

Рецимо, на субвенционисање јефтиних цена нафте и гаса Белорусији, нити је једна једина цигла, или један једини кубик бетона уграђен у руски храм за који је уз велику помпу требало да крене сада изградња. А истовремено у мешовита предузећа на подручју Републике Српске, Руси упућују најгори могући шљам, трећеразредне квазибизнисмене који само гледају где и колико могу да отму, а који притом чак не задовољавају ни елементарне обавезе пореске и комуналне према земљи домаћину.

Кажете да Русе Република Српска заправо не занима?

-Тако је, стиче се утисак да Русима није чак ни много стало до опстанка РС или, ако и јесте, они то ни једним јединим конкретним потезом до сада нису показали. Ово кажем са тугом, а не са гневом. Али је крајње време да данас, 2021. године, седам година после почетка приче о руском кредиту и више од деценије од почетка приче о неком руском повратку на Балкан, схватимо шта се дешава. Дешава се да су почетком двехиљадитих у Црној Гори, са инвестицијама у алуминијумски комбинат и у некретнине деловали као једна озбиљна велика сила која припрема неки геополитички пројекат ширих размера и онда их је Мило Ђукановић направио будалама.

Ја се овде изражавам колоквијално, зато што је то најадекватнији термин. Направио је идиоте од њих тиме што им је забио нож у леђа, ушао у НАТО, чак и наметнуо санкције. У случају Грчке, Руси су имали јединствену шансу у тренутку када је претходна влада била уцењена од стране тројке, Међународног монетарног фонда, Светске банке и Европске банке и била суочена са ултиматумом који је означио потпуну предају Грка у руке међународних банкара. Дакле, имали су јединствену шансу за коју је и Атина била заинтересована да уз финансијску подршку изађу из еврозоне и да реконституишу драхму и да пруже конкретан пример отпора глобалистичкој хибри.

Ни то нису учинили. И онда су, као што смо видели и у Северној Македонији, проћердали своје позиције са успешно спроведеним шиптарским сценариом довођења на власт актуелног премијера. Али то све скупа тачно не треба да нас превише изненађује јер су очајно лоше одиграли и украјинску партију у свом непосредном суседству.

Другим речима, већ су имали 2004. године јасно упозорење шта се спрема са такозваном наранџастом револуцијом Јушченка, да би допустили деценију касније да се много агресивније и много фокусираније исти сценарио понови са рушењем Виктора Јануковича, при чему је несретни Јанукович, легално изабрани шеф државе, очајнички покушавао да Москву тргне из дремежа и да тражи упутства шта да ради у критичним данима мајданског државног удара. Био је остављен на цедилу. Јако је слаба утеха да ли ће бити сачуван Домбас, не знамо, чак и повратак 2.000 километара од Карпата и Лавова до Ростова на Дону.

Дакле, ако су Руси себи допустили да Украјину која представља поглед ка њиховом рањивом јужном стомаку тако проћердају, зашто се онда чудимо што су на Балкану испали тотални лузери.

Америка се већ две деценије суочава са озбиљним унутрашњим проблемима. И тамошњи аналитичари тврде да те проблеме није могуће решити ни за четири председничка мандата. Да ли то они своје проблеме затрпавају тако што ће свету да покажу да је Америка прва и највећа светска сила?

-И једно и друго. Јер није новост да велике силе у ситуацијама када се суочавају са унутрашњим проблемима изазивају спољне кризе да би створили некакво унутрашње збијање редова. То смо видели у случају краља Шпаније Филипа ИИ, који је истовремено покушавао и да изврши инвазију на Енглеску у време Јелисавета И са својом великом армадом и да помогне католицима против протестаната у Француској и да сузбија побуну у Холандији, то смо видели изразито са Аустроугарском која је са изазивањем царинске кризе у односима са Србима, а потом са анексијом Босне и Херцеговине 1908. покушавала да консолидује унутрашњу политичку сцену услед сталних тежњи Мађара за што већим степеном самосталности. А то смо видели и у кризним тренуцима опадања Совјетског Савеза 1979. године, када је ушао у авганистанску авантуру која је на крају крајева само убрзала распад система.

Међутим, невоља је да је Америка још увек веома моћна. Њен естаблишмент, њена дубока држава коју чине и војно-индустријски комплекс и вашингтонска мочвара, како је сасвим адекватно описао Трамп, а која се састоји и од Конгреса и од лобистичког апарата, и од којекаквих института, такозваних трустова мозгова, затим банкарски сектор Волстрита, а поготову информативно технолошка тврђава либерализма на западној обали у Силиконској долини у Калифорнији и Сијетлу.

Они неће без великог лома и без великог џумбуса прихватити постепено америчко губљење сопственог утицаја и сопствене моћи. Неће као Британци да покушају рационално да се прилагођавају новонасталим приликама у опадању британске империје. Британци су видели после Другог светског рата да више нема много сврхе покушавати да се одржи као први и прави драгуљ у империјалној круни, а то је Индија. После тога је уследило повлачење из Супсахарске Африке, са Кариба…

У америчком случају то не може да се деси зато што читав мит о америчкој изузетности чији су припадници америчке владајуће елите потпуни заробљеници, сваки уступак третира као морални колапс и недопустиву капитулацију. И због тога, насупрот иоле рационалној процени америчких националних и државних интереса који би у овом тренутку изискивали консолидацију и повлачење са пренапрегнутости империјалног глобалног поретка. Напротив, пре ће инсистирати на његовом перпетуирању и на његовом јачању, што ће наравно довести до великих сукоба, пре свега мислим на односе са Кином, јер су покушаји трајног држања Кине у сузбијеном геополитичком оквиру у коме се налази већ деценијама ненормални и неприродни.

Увек је кроз историју јачање пре свега на економском плану једне силе значило и покушај њеног адекватног војно-политичког и геостратешког ширења. Дакле, покушај да се кроз ланац острва од Јужне Кореје и Јапана, преко Окинаве и Формозе, односно Тајвана до Филипина и југоисточне Азије, Кина држи сузбијена, пре или касније ће изазвати рат великих размера. Ја у то уопште немам сумње. То није нека апокалиптична прогноза лудог професора, то је напросто један трезвени и на историјском искуству утемељени став који датира још из Тукидидове историје Пелопонеског рата, када сила у успону – сократска поморска Атина, и сила која тежи очувању статуса кво и своје регионалне супернације – а то је била теократска и аристократска Спарта – напросто нису могле да остваре коегзистенцију без рата.

Исто важи и за Римску републику и Картагину. Није подносио Медитеран, кључно централно море, и географски фокус старога века класичне антике два господара, између Рима и Картагине. Значи, постојао је егзистенцијални сукоб који је морао да буде решен уништењем једне од двеју страна. Ја бих само додао, пре него што дође на тапет тај у суштини структурно мирним средствима нерешив сукоб између Америке и Кине, да ће Американци направити још много зла по Европи, јер Кинези у овом тренутку још нису спремни за ту општу конфронтацију. Они и даље сматрају као што су нагласили на конгресу Комунистичке партије у јесен 2017. године, да од 2035. године остваре паритет, а негде половином овог века, значи на стоту годишњицу победе Мао Цедунга, 2049. да остваре и глобалну супернацију.

Извор: Експрес.нет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: