Сребреница као највећа подвала Србима

Пише: Јован Лакићевић

Само помињање Сребренице изазива код нормалног свијета  осећање  дубоке  непријатности и мучнине, да не кажем гађења.  Наравно не због стварних жртава (чији тачан број, изгледа, никад неће бити утврђен), колико због упорног настојања протагониста „српског геноцида“, страних и домаћих,  да се та оптужујућа бројка из године у годину – увећава!

Зна се одавно, захваљујући муслиманским изворима из Сарајева,  да је између Алије и Клинтона била договорена цифра од 5.000  „ жртава Сребренице“ , како би се могли бомбардовати      циљеви и положаји прекодринских Срба, што је, кобајаги, одрађено.  И НАТО се укључио,  сад већ нескривено, у операције муслимана против Срба.  Баш као што ће, мало касније припомоћи у „Олуји“ усташким фалангама  у Крајини. Па потом шиптарским терористима на КОСМЕТу… терори

Пролазиле су године а да ова бројка  на спомен гробљу у Поточарима никако није могла бити намирена. Онда се неко досјетио ( вјероватно инвентивни савјетници из Лондона) да се „жртве Сребренице“ потраже по читавој Босни.  И почела је потрага за будућим жртвама. Ко је год од рахметли Бошњака у  потоње двије деценије изразио жељу да буде сахрањен у Поточарима, била му је испуњена.  Пошто је таквих бивало све мање, почела је морбидна трговина са фамилијама упокојених.  Дуго је у оптицају била цифра од 1.000 марака за покојника.

Тако је сваке године у Поточаре стизало по неколико шлепера са новим жртвама „геноцида“! Са овом „досјетком“ расле су и амбиције ових монструозних мртвозорника  мрачне Сребренице. Првобитно задата бројка од 6.000 мезара, порашће ускоро на 8.300 колико их  данас има. Лично мислим да ту неће бити крај овој идиотској, аморалној и злокобној (за српски народ)   лицитацији.

Прије двије године, послије једног инцидента  у Хан Пијеску  на муслиманској телевизији у Сарајеву поткрала се  дилетантска омашка. Ова ТВ је извијестила како су тамошњи хулигани напали каменицама шлепер на коме је било 120 сандука са Бошњацима који су за живота изразили жељу да се сахране у Поточарима!

Нашим вајним аналитичарима , ова наивна погрешка извјештача је једноставно промакла. Као, нажалост, и много чега другог у грађењу епохалне службене лажи о збивањима око Сребренице. Рецимо да у мучним преговорима у Дејтону, о судбини  Федерације и Српске, четири мјесеца касније, нико од домаћина, који су, наравно, држали страну муслиманима и Хрватима,  није поменуо Сребреницу. Ни као злочин, ни као масакр,  а поготово не као геноцид!

У накнадној обради англосаксонских „вјештака“  Сребреница ће постати синоним страдања  невољника којима је потребна „заштита“ злочиначке, сатанистичке НАТО фаланге… Од Косова и Метохије, па до Ирака, Авганистана, Либије, Либана, Сирије … кад су многе напредне, просперитетне земље разорене и опљачкане,  а милиони људи побијени и расељени. Све под изговором превентиве „како се Сребреница не би поновила“!

Управо због тога, глобалистички Запад тешко може да прихвати било какву трезвену расправу о  Сребреници.  Да се, забога, не би нарушио мит о злочиначким и геноцидним Србима, у који су толико много сатанистичког напора уложили, а који и  до данас траје. И  да би се оправдале већ споменуте „интервенције“.

Али, Српска и Србија од тога не могу и не смију одустати. Не само због одавно спремљене омче Српској, већ  да би се скинуо жиг геноцидног срама са српског народа, који нам Енлези и још понеки из Европе у њиховој сјенци, упорно  на чело ударају.

Тешко ми пада да се и сам упуштам у ову  заиста морбидну лицитацију – да ли је у Сребреници било 470, 700, или нешто више од 1.200 стријељаних Бошњака( В. Шешељ), односно  жртава Сребренице.  Или, како по наговору извана тврде „мајке“, „жене“, „сестре“ Сребренице, или не знам све које темељно  инструисане и финансијски добро подупрте  организације, 8.300,  које, заправо, обесмишљавају пијетет према стварним жртвама.

Тешко ми паде, јер имам поштовање према свим, невино пострадалим жртвама било којег ратног сукоба.  Рецимо, према Србима, који су из воза у Штрпцима извели неколико десетина Бошњака а потом их ликвидирали, без обзира на мотиве, не бих имао милости!

Тешко ми пада, јер сам као гимназијалац у Сарајеву имао више другара међу муслиманима, него међу Србима и Црногорцима!

Можда управо због тога стало ми је  да се стварна истина о Сребреници што прије објелодани. А она је, по мојим сазнањима, далеко од онога што актуелне босанске власти  упорно потурају.  Добро, они то чине да би због измишљеног геноцида једног дана укинули Српску.  Али та и таква  пропаганда  оставља трајне резове у срцима Бошњака у читавој бившој Југи и ствара  отровне  набоје србомржње и у новим генерацијама.

Коме то треба? И је ли то пут до помирења? Само истина може довести до стварног и трајног помирења. А оно, све се чини да се истина закопа!

Но, да се за час вратим „ лицитацији“ о жртвама Сребренице. Помно сам пратио, колико се могло, сва суђења у Хагу. Не  само због новинарске радозналости, већ због тога што сам у Хагу, у једном часу,  имао више пријатеља,  него у тада антисрпском  Београду.

Познате су ми све бројке и  о убиству  муслиманских  заробљеника у Поточарима, када је један муслиман отео аутомат српском стражару и убио га, а ранио још двојицу. Тада је патрола Полицији, у чијој су надлежности били заробљеници, кад је видјела шта се десило, запуцала и побила све који су се нашли у Задружном дому.  Било је, вјероватно, међу њима и осветника због Кравице и дугих српских стратишта, али то је злочин, који се није смио десити. Тада је изгинуло око 300 заробљених муслиманских бораца из Сребренице.  Тај злочин иде на душу локалне српске полиције.

Други регистрован злочин јесте стријељане муслиманских заробљеника у Пилицама, које су спровели  плаћеници из контраверзног 10. диверзантског одреда, Хрвати, Словенци, Срби и муслимани, њих 9 на челу са Хрватом Драженом Ердемовићем, крунским свједоком Хашког трибунала.  Остало је непознато и ко је наредио и  због чега је изведено ово стријељање муслиманских заробљеника.  Дражен Ерденовић се похвалио да је сам, у једном дану, побио 1.200 муслимана.  У форензичкој истрази испоставиеће се касније да је откопано 157 лешева, од којих су 70 имали повезе на рукама.  Др Шешељ ће у свом тродомном дјелу „У Сребреници није било геноцида“ објавити да је ту било 315 муслиманских жртава.

Мени је познато, а и читавој свјетској јавности, захваљујући госпођи Наташи Кандић,  да су, након освајана Сребренице, убијена још петорица  „цивила“ из Сребренице у изведби паравојне проблематичне формације „Кобри“ из Крајине,  која је потресла Планету и тзв. Суд у Хагу. „Извођачи“ овог монструозног злочина су добили вишедеценијске казне пред судом у Београду. Мени, је, међутим, остала у сјећању епизода, у којој мајка двојице малољетних „цивила“ показује фотографије њених синова у маскирним униформама војске БиХ! Уз  саосјећање у болу мајке, не могу да не кажем да су и овдје режисери – оманули.

И, то је то.

Умјесто личних опсервација о овој теми, цитираћу исказ највишег представника Уједињених нација на терену у јулу 1995. године, американца Филипа Корвина, који је непрекидно, све до своје смрти 1010. године тврдио, да је тада, у Сребреници,  убијено „око 700 босанских муслимана и да је разлика између тог броја и 8.000, који се стално пропагира – политичка.  Сребреница је очигледно исполитизована, да би се српски народ неосновано оптужио и трајно завадио са својим сусједимна“

Да би  се на простору Југославије завршило оно што је у злочиначкој војничкој  акцији НАТО банде започето, направњен је њихов Суд у Хагу.

У силним судским процесима у Хагу, који је био и данас је суд Нато пакта, –  они су први дали паре да „суд“ профункциониеше – и све пресуде су биле , наравно, на рачун оних који су се усудили да му се супроставе.

И ко ми данас помиње Суд у Хагу као некакву  правну институцију, пљунућу му у лице. Јер, или је нототорна будала, или је плаћеник вриједан презира.  Искрено се надам  да ће у новим геополитичким приликама,  наши хашки заточници ускоро бити ослобођењни  и да ће се српски народ са њима поносити.

У овој причи о Сребреници, остала су ми два важна, да не кажем кључна детаља. Први је – улога пуковника Љубише Беара , начелника  за безбједност  у Главном  штабу војске Репубике Српске.

Он се помиње у свим стријељанима муслиманских заробљеника.  И на више мјеста од ова три које сам помнуо.

Овај рођени Сарајлија, неутврђене националности, био ј е, прије рата,  шеф Бриона,  Брозовог Феуда  са посебним  овлашћењима, чак 15 година. Откуд он у формацијама војске РС? И каква је његова улога заправо била у догађајима око Сребренице?  Остала  је прича да се он појављивао у свим згодама гдје су ликвидирани муслимански заробљеници у околини Зворника и другдје…

Ако се зна да су  догађаји и на другим теренима у режији „безбедњака“, рецимо на Овчари, гдје је стријељано тачно двјеста особа,  остали у сјенци догвоора „ двије стране“.  Можда је нешто слично било примијењено и у случају Сребренице?

Остаје, такође, под великом загонетком и прича В. Шешеља, да су  тих јулских дана , по свједочењу Холандског батаљона, који је био формална заштита Сребренице,  војници енглеског САСа на терену Сребренице, после обиласка терене, чистили увече  упрљане униформе, али и – оружје?! Откуд они ту и је ли то, можда, учињено у сарадњи са пуковником Беаром? И, да ли ће се икад утврдити да је њихова активност, тијех дана, била у функцијији  васпостављања „српског геноцида“?

Неће се то, нараво, никад сазнати, пошто је Беара покојни већ годину дана. Али нам претпоставке указују на могућност таквих комбинациа… Шта су САСовци тада  радили на терену Сребренице? Нијесу ли и они, попут 10. легионарског  одреда, били „извођачи радова?

Ако се има у виду да су Енлези покушали да  у Савјету безбједности прије неку годину прогурају Резолуцију о  српском  геноциду у Сребреници,  јасно је да то није било без неких  дугорочних планова. Они сигурно стоје иза ове потоње намјере Федерације БиХ, да се озакони непризнавање геноцида и да се санкционишу сви који то не повлађују!

Зашто то Енглези чине – другом приликом. Али зашто ту мантру прихватају муслимани у БиХ, и ван БиХ, рекао бих да ће им се то, брзих дана вратити као историјски бумеранг!

До сада су двојица Срба из Америке, Стефан Каргановић и Александар Павић , уз још неколико ентузијаста, настојали да освијетле друго лице Сребренице.  Било би нормално да ту штафету коначно преузму Република Српска и Србија.

Прочитајте ЈОШ:

”Основи црногорског национализма“ Савића Марковића Штедимлије или монтенегринство на климавим ногама

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: