Срећа и лепота су у малом: Кајоко Јамасаки о Јапанцима и Србима у време пандемије

Песникиња, преводилац и професор на Катедри за јапански језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, Кајоко Јамасаки, са супругом Хирошијем и „источњачким“ миром подноси време изолације и пандемије. Са нашим сународницима готово четири деценије дели добро и зло: овде је родила три сина (Бранка, Небојшу и Михајла), издржала седамдесет осам дана НАТО бомбардовања, обилазила невољнике избегле са кућног огњишта, објавила десетак збирки поезије. И ове, априлске дане проводи пишући за јапанске читаоце о тамничком искуству (па и својевољној изолацији) Иве Андрића…

За студенте омиљена професорка, за пријатеље Каја, 2015. године и „званично“ се крстила у Православној цркви, а много пре тога упознала је овдашњу веру, обичаје и навике. Како се носи са новим искушењем?

– Ја сам „дежурни кривац“ за куповину, пошто Хироши због година не сме да излази напоље. Али, не шетам се. Човек данас не треба да осећа страх, ипак, мора да има опрезност и здрав разум. Јер, и одлазак у продавницу постао је нека врста ризика – каже на почетку разговора, за „Новости“, Кајоко Јамасаки. – Чини ми се да се Србија доста озбиљно, систематски организовала. Има ту и доброг социјалистичког наслеђа. Јапанци, са пуно приватних клиника, немају јединствен здравствени систем. Свако мора да плати, ако жели да се тестира на корону. Нема ни одвојених улаза за „сумњиве“ пацијенте. Чини ми се да је доста хаотично. Превелики је систем Токија… Проглашено је ванредно стање, па ко год може да ради од куће не долази на посао. Али, немогуће је „сачувати“ два метра растојања у возовима и метроима. Многи путују и по сат и по, пошто су у самом центру Токија станови веома скупи.

* Да ли Јапанци поштују све остале мере предострожности?

– Лична хигијена је део наслеђеног, шинтоистичког духа. Одвајкада се о томе води рачуна. Можда за Европљане чудно изгледа – прање руку је део тамошњег духа. У школама, подељена по групама, деца под надзором наставника сама чисте своје учионице и ходнике. Чишћење је основа животног стила и то што има мање умрлих него другде, верујем да је је због ове хигијенске навике која је на високом нивоу.

* Ваши земљаци имају и веома здраве животне навике?

– Храна је веома посна. Много мање људи него у другим крајевима света има проблеме са повишеним холестеролом или срцем. Јапанци не једу масно, а ни слатко. Наравно, има дијабетичара, али колико знам смртност од вируса корона засада је прилично ниска… Разлог лежи и у чињеници да азијски народи немају обичај да се грле и љубе, увек одржавају социјалну дистанцу. Уместо тога, дубоким клањањем изражавају поштовање и присност. Пошто је монсунска клима влажна и топла, погодна за размножавање вируса, људи избегавају телесне контакте чак и са најближима. Под утицајем европске културе почело је понегде да се практикује руковање, љубљење и грљење, али се тај обичај није много развио. Будисти га, углавном, избегавају. Осим политичара, заиста се мало ко рукује.

* Кажу да ће депресија и анксиозност уследити тек кад све ово прође. Како се начин живота и источњачка филозофија одражавају на осећај усамљености у тешким временима?

– Све зависи од дела земље. У Токију и другим великим градовима људи су прилично отуђени. Нема пријатељске присности, за разлику од мањих места у којима се још негује топлина и блискост. Јапанци су, као и Срби, емотивни људи. И даље се држи патријархална породица, мада се и то мења. Ипак, себичност није део културе. Јапанци не јуре само новац, умеју да се радују природи. И даље чувају традиционалне навике: да посматрају и на ритуалан начин уживају у цветању трешњиног цвета, на пример. У томе се разликују од европског, поготово америчког друштва… Иначе, веома су смирени људи. Не вичу, не говоре гласно, не протестују без великог повода. С друге стране, наталитет је пао и популација је прилично стара. Данас људи све више живе сами, а не као раније, у заједници.

* Јесу ли азијски народи „отпорнији“ на изолацију?

– Током средњег века вођени су најтежи ратови између племена и управо у том бурном периоду развиле су се испосничка култура и књижевност. Смисао се не тражи у овоземаљском животу већ у схватању да је овај свет пролазан. Многи замонашени писци изоловали су се, сами направили мале колибе да би у њима стварали поезију и есејистичку књижевност. Дакле, самоћа и самоизолација део су јапанског друштва. Често кажемо да се лепота и срећа налазе у малом. Зен будистичка идеја је бити задовољан оним што ти је дато. И православље слично проповеда.

* У чему је највећа сличност између наше две традиције и религије?

– Из средњовековног искуства које су културолошки наследили, Јапанци су изградили посебну естетику коју данас читав свет препознаје као минимализам. Та естетика је настала у време изолација. Самоћа може да буде и добро искушење – да човек схвати да је свет полазан и да смисао није у материјалним вредностима. У православљу, такође, бити скроман и захвалан значи бити близу Богу. Наравно, основа хришћанства је љубав.

* Мислите ли да ће се после овога људи, бар накратко, вратити неким духовним постулатима?

– Како да не! Ратови (као најкрвавији апсурд човечанства), немаштина и епидемије, колективна су искушења и уверавају нас да није све у новцу. Ова ситуација нам је показала да смо живели раскошно, похлепно, бахато, пребрзо… Нема везе да ли си будиста, муслиман, хришћанин – сви смо били слуге бога новца. Уместо лепог разговора и топлих речи, преко интернета смо се вредновали по томе ко колико има лајкова или посетилаца сајта. Све кроз неке бројке и статистику. Свака невоља током прошлости нас опомиње шта је живот и његов смисао. Римска империја, Турско царство, Аустроугарска, све је пало. Све што је овоземаљска сила пролазног је типа, нема везе са суштином. Уместо страховања, изолацију треба искористити за размишљање шта нам је најважније – здравље и љубав.

* Тек сад, када су нам ускраћени блискост и физички додир, схватамо колико су важни?

– Управо то. Средњовековни хаику песник Башо развио је зенбудистичку естетику и поимање лепог. Он и његови савременици намерно су се самоизоловали да би осетили одсуство љубави: Јер, тек кад си у потпуној самоћи, схватиш колико је сваки сусрет важан. Велика је срећа што се ово дешава за време великог, ускршњег поста. Можда ни то није случајно. И то је нека врста искушења… У православљу најлепши су, заправо, додири. Тренуци када целивамо икону, причешћујемо се. Заљубљени, пак, пред највећим су испитом: да сачувају праву, суштинску љубав, сад кад су им ускраћени сви додири.

* Чиме испуњавате ове дане?

– Пишем нову збирку поезије, шаљем студентима задатке. Завршавам текст о Иви Андрићу за јапанско издање. Реч је о поговору за његове изабране приче, које је превео Хироши. Посебно волим „Аску и вука“, па сам једино ову причу ја превела. Уживам пишући, јер се бавим Андрићевим тамничким искуством, које му је помогло да напише Ex ponto и „Немире“. Мислим да без тамновања и изоловања, оваква литература и не би ни могла да се роди. Нама, млађим генерацијама, такво искуство није ни угодно ни удобно, али даје велику шансу да размишљамо дубље него што смо до сада радили. Да подсетим, Иво Андрић се у неколико наврата налазио у сличној ситуацији. Прво у сплитском и мариборском затвору, а потом и за време Другог светског рата када је био у добровољној изолацији. Тада је и највише стварао. Уметност, па и сам живот, морају после овога да постану бољи. Овакав доживљај даје нам нови поглед на свет.

У ИСТОЈ КРОШЊИ

Византијски дух и православна вера проповедају радост, а то је веома важно. Јуче сам отишла да подигнем лекове за мог мужа Хирошија. Код Дома здравља, у Блоку 45, чула сам цвркут неке необичне птице. Први пут сам је у животу видела. А на другој грани био је млад голуб. Одушевила сам се! Дрво је раширило гране, „дозивајући“ различите птице у исту крошњу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: