Срео сам синоћ у сну Милицу. Дјевојка је велика…

Пише: Марко Ковачевић

Срео сам синоћ у сну Милицу. Дјевојка је велика… Изгледа онако како свако од нас Лазареву царицу Милицу замишља. Није као друге, носи мало краћу косу. ,,То ми је навика из дјетињства“ – рече када је видјела да сам примјетио. ,,Ког дјетињства Милице?“ – питао сам. ,,Оног ког нисам имала…“ – рече једра цура и очи јој се напунише сузама. Устрептао и дирнут кренух да јој сузе бришем ал и ја заплаках. У магновењу док смо једно другом сузе брисали прошапутала је ,,Није мени жао мене. Ја сам отишла тамо гдје се расте и цвијета, гдје уздаха и боли нема.“
,,Па зашто онда плачеш, Милице?“
,,Плачем јер ме сузе мајчине свако вече дозивају. Јер ме туга очева што је пред свијетом ћути на сузе нагони. Братова ме молитва тјеши. Молим те реци им …“ бризну у плач опет.
,,Шта да им кажем?“
,,Реци им да сам анђео. Не милосрдни него прави анђео. Да сам порасла велика. И да их чувам…“
Огромна свјетлост засија око дивног анђела и она се узнесе на небо махајући ми.
Пробудих се сав ознојен. Изађох на балкон да ухватим ваздуха. Загледан у облачно небо изнад никшићког бедема видјех један ведри прозорчић на тој сивкастој фасади кроз који ухватих задњи трачак оне свјетлости којом је Милица отишла.

Напомена: Текст је написан 2016. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: