Сретењски сусрет са иконописцем: Ђунисијевић за ИН4С о Канону, Литургији, Кинотеци…

Мијалко Ђунисијевић један је од најутицајнијих српских иконописаца данашњице.

Снагом свог израза испуњава Божију заповијест Исусу Навину: „Буди храбар и слободан“.

Изузетно теолошки поткован, у овом разговору одвео нас је од Канона до Кинотеке.

1. Овај разовор ће изаћи на Сретење. Сретење је празник Господњи, дан за Литургију. Колико је активан литургијски живот важан за једног иконописца?

Икона је неодвојива од Литургије, она свој пун смисао добија у Литургији као Симбол, а то је у Литургији сама Стварност онога што представља, то јест Божије присуство.

Без тог искуства не бисмо знали на унутарњем плану шта је то што се слика.

Искуство иконе је искуство Цркве. Литургија нас учи да треба да станемо пред лице оног другог, и да га не поништимо већ да афирмишемо његове потенцијале и обрнуто, и да  је унутар тог односа Христос присутан својим енергијама, јер „Где је двоје или троје у име моје ту сам ја“, каже Христос, а та спознаја је јако важна за иконописца који тада зна  како треба да приступи сликању светог лика.

2. Јесу ли мотиви књижевних дјела инспиративни за сликара, и колико Вам у раду помаже познавање Светог Писма? Рецимо Ваше „Бекство у Египат“ дословно осликава оно што сам доживјела читајући о томе у Јеванђељу.

Сликање Икона је везано за Свето Писмо јер се сликају јеванђелски догађаји, тако да је ту читање доста важно због детаља везаних за догађаје који се сликају.

Књижевност је инспиративна на један други начин, а то је више неко стање у које улазите читајући, из ког се догоде неке нове идеје за даље сликање .

Што се тиче овог дела питања у вези са Иконом бекства у Египат,  и тај Ваш утисак који по мени уноси смисао на један дубљи ниво, јер се остварило то препознавање са Ваше стране да је то Икона – на шта те слика уводи у стање које је нека врста молитвеног стања.

Што би требало да буде „канон“ или у преводу са старогрчког мера, а мера у овом случају је мера унутарњих ствари, које су нека врста тихе светлости као онај старозаветни, благи, тихи ветрић у ком није Бог, али најављује Његов долазак, и сусрет са нама за сад у Икони, али као залог за онај истински сусрет пред лицем Божијим у Његовом Царству.

3. Да заокружимо тему осталих умјетности прије него што пређемо на Вашу. Слушате ли музику док стварате?

Не слушам музику док сликам јер ми ритам музике нарушава ритам који ми производи процес сликања.

Више волим да ослушкујем звук четкице  по сликарској подлози у тишини и ток лепих мисли које су благослов и дар као производ иконописања.

Али ми је музика у животу доста важна, слушам пуно музику разних жанрова, доста експериментишем што свакако има утицај на иконопис.

4. Мене је нарочито дирнуо Ваш Сава Шумановић, па бих вољела да објасните његов „допринос“ Вашој умјетности. Ово питање за собом вуче и наредно: који је моменат када знате да је икона „успјела“, и попут дјетета се отиснула самостално у свијет?

Први хришћански светитељи су невине жртве или мученици,ти мученици за веру су идеал који долази са хришћанством, антика је имала тог хероја, ратника, док хришћанство тог хероја као део античког света не види у тој служби цару, у којој су углавном били ти хероји, војници – већ у одбијању службе цару, и окретање ка Богу, што је неретко било најстроже кажњавано.

Та страдања су углавном била праћена чудима Божијим која су многе присутне приводиле вери и углавном на тај начин су се успостављале те прве хришћанске заједнице. Жртве тих људи, то јест пројава те луде љубави за Бога је иконизовање Христовог страдања, без ког не би било ни вечног живота, а такве жртве су вероватно посебно драге Богу, јер су имали да тако кажем, сличан карактер Христовом карактеру, кроз жртву за друге и Бога.

Вероватно  у вези са светим мученицима постоји и Божија воља, јер се све, на крају крајева, догађа по Божијем допуштењу, па вероватно да је и Сава Шумановић на неки нама непознат начин био мио Богу па га је Христос изабрао да буде пред њим одређен Симбол кроз који ћемо се ми сећањем на Савину жртву и жртву многих који су пострадали на исти начин као Сава приближити Богу.

Сава је приближавање Богу тражио кроз своју уметност и лепоту којој је служио,а нас као посматраче његовог дела  приближавао том извору или Творцу лепоте.

Сава је између осталог значајан јер је увео нашу уметност у највише културне кругове тог времена, био је уметник окренут модерним токовима у уметности.

Можемо рећи да његов допринос нашој култури није много мање значајан од Његошевог који своја дела пише на новом српском језику, а Сава нашу традицију опет открива али у једном новом интернационалном језику слике.

 Што се тиче другог дела питања, дође тај тренутак кад више ништа не можете да додате на слику, све би било сувишно, тај тренутак када доживите да је то мера која не треба да се наруши, ту стајете са сликањем.

5. Пошто би лаици рекли да мало „излазите из канона“ – шта је за вас Канон? Је ли за Вас бреме одударати у иконопису?

За увод бих парафразирао део из Ороса Вере Седмог Васељенског Сабора о поштовању светих икона.

 Да се паралелно са знаком Часног и Животворног Крста постављају часне и свете иконе -које су одговарајуће урађене од боје мозаика и другог материјала – у светим Божијим Црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, по кућама и по путевима, и то; икону Бога и Спаса нашега Исуса Христа и пречисте Владичице наше Пресвете Богородице, и Чесних Анђела, и свих Светих и Преподобних Људи.

Јер уколико се ове стално посматрају у ликовним изображењима, утолико се они који их гледају покрећу на подражавање оригинала. И да се овима одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него као да Часном и животворног Крсту, светом Јеванђељу и осталим свештеним посветама, тако и у част оних чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај у време древних Хришћана.

Јер част која се одаје Икони прелази на оригинал, прволик, и ко се поклања икони, поклања се личности која је на њој насликана.

Седми Васељенски Сабор нигде не помиње како да се сликају свете Иконе већ шта оне представљају и какво поштовање треба да им се указује у  Цркви.

Иконе су пре свега богослужбени предмети , кађењем на црквеним службама икона, читање молитви и созерцање насликаног Лика успоставља се  веза са есхатолошком стварношћу коју Икона у ширем смислу сведочи и објављује кроз светотајински живот Цркве.

Кад кажем у ширем смислу мислим на то да је и Литургија Икона Царства Небеског, Епископ икона Христа у Литургији, народ на служби Икона Царства Божијег, сам човек је створен по Лику Божијем, дакле Икона Божија итд. и у вези са свим овим наведеним то јест са литургијским животом можемо говорити о канонима; то јест какве се одежде кад носе, које се песме певају у одредђеном делу службе, које се Јеванђеље чита у одређени дан, како се пости и томе слично, али када говоримо о насликаним иконама, сликама, ми не говоримо о канону већ о стилу сликања или техници.

 Када у школи учимо да сликамо „канонску“ икону за пример се углавном узима поступак сликња Андреја Рубљова а то је да се насликани Лик гради од таме ка светлу користећи маслинасто зелени подслик, па окер карнат, светло окер осветљења, руменила и белих оживака испод очију, на челу, око уста и на бради али то није „канон“ већ поступак сликања или  стил.

То би пре требали да назовемо језиком иконе него „каноном“.

Црквено предање има више стилова који се деле по епохама па тако имамо златно или класично доба од 527. до 726.  године, која доживљава врхунац у Јустинијановој епохи где су још увек присутна ранохришћанска симболика и ослањање на античке моделе, па епоха иконоборства од 726. до 842. године то је време борбе против античког антропоморфизма и кроз то почиње да се формира Канон.

Класични период од 842. до 1204. или период Македонаца и Комнина, који можемо поделити на рани и класични период. Рани период траје до десетог века и тада уметност бива обојена елементом антике,светлост има реалнији карактер ,присутна је сенка, простор је дубљи итд. док се у другом периоду или Комнинском стилу јавља тананија фигура и наглашенији аскетски изглед, гест је далеко смиренији, облик је сведенији,а простор се не представља у перспективи.

За период Комнина можемо рећи да је најдубље представио хришћанске идеале направивши потпуни отклон од Античке уметности, па затим Монументални стил, у Србији су најпознатији примери тог сликарства у манастиру Студеница и манастиру Сопоћани.

Сликарство манастира Сопоћани опет оживљава античке идеале кроз пропорције фигура, правилне црте лица али без природног извора светлости, већ је светлост представљена на византијски начин то јест светлост извире из фигуре, и можемо рећи за тај приступ живопису да је то почетак ренесансе, јер се враћа кроз форму античким идеалима а православним доживљајем светлости ствара садржај слике, онда је ту и последнја епоха у Византији, а то је ренесанса Палеолога која је владала од 1261 до1453 и у њој видимо повратак античким идеалима, у уметност улази идеја хуманизма, доста је утицајан неоплатонизам итд.

Унутар ових периода постоји доста различитих школа иконописа, на ример у Русији постоји Новгородска школа настала на идеалима византијске уметности па сликарство Теофана Грка и Андреја Рублјова па у 16. веку  московска школа, а ту је Јерменски  и Коптски иконопис на који се ослања доста савремених аутора.

Код нас постоји сликарство обновљене Пећке Патријаршије из 16. века и српско византијски стил, па све до иконописа бококоторске школе после ког настаје прекид са традицијом услед уплива барокног сликарства.

Прекид траје до краја двадесетог века код нас, док је у Русији и Грчкој тај континуитет успостављен почетком двадесетог века. То ново сликарство у Србији називају Неовизантијска уметност. То сликарство се ослања и углавном се држи на копирању идеала ренесансе Палеолога, и то сликарство поједини аутори називају савремена Црквена уметност. 

Мислим да је тај појам погрешан јер икона не може бити савремена уметност. Наравно она као уметничко дело настало у овом времену јесте савремена као и слика мртве природе реалистично насликане за коју нећемо рећи да је савремена, јер је јасно да не припада традицији савремене уметности.

Појам савремена уметност ако се не варам уводи теоретичар уметности Данто који је при сусрету са осликаним Ворхоловим брило кутијама установио да је то крај уметности.

Можемо рећи да је тај моменат краја високог модернизма, и настанак онога што зовемо постмодернизам или савремена уметност која је синкретичка и интелектуалистичка, скептична према великим наративима, доста се ослања на теориске текстове, концептуална, слика је углавном колажирана, користи се цитат, не постоји идеја целине могуће је да се на једној слици насликају Хитлер и Христос како пију кока колу и славе први мај, небитан је смисао, већ је важан језик слике .

Тај савремени приступ се коси са наведеним одломком из Ороса Седмог Васељенског сабора јер је на икони важно шта је насликано, а то је личност Сина Божијег а мање је важно како је насликана уколико се верник који се пред њом моли, препозна да је то лик Христов, а око тога се сложи заједница верних и то је оно што икону чини „канонском.

Дакле, препознавање Исуса Христа као Бога је то унутрашње, мистично искуство при молитви за које нису потребна никаква даља идеолошка тумачења.

Икона као слика која говори о есхатолошким истинама не може бити савремена уметност јер се не позива на идеологију која је важна унутар савремене уметности, већ те културне моделе у којима живи чисти од идеолошког контекста и ставља на један виши ниво а то је враћање достојанства уметности и уметнику у служби, култу и грађење култа кроз одређену врсту молитвеног надахнућа и стања у коју човек улази кроз однос са иконом.

Што се тиче другог дела питања не видим то као бреме већ као благослов помоћу ког успевам да преживим контаминирану стварност унутар које живимо.

6. За крај нашег разговора – постоји ли фрескопис из неке цркве који је за Вас важан, и који бисте препоручили нашим читаоцима да погледају у неком од својих обилазака Светиња?

Па има пуно тога, рецимо доста ми је значајан руски сликар, Рубљовљев савременик, Дионисије и његово „Распеће“, онда сликарство из Македонских Цркава Курбинова и Нерези.

То је тај Комнински стил, па „Распеће“ из Студенице, сликарство из Сопоћана, Грачаница, Дечани, сликар Лонгин, Георгије Митрофановић, Јован и Радул, сликари бококоторске школе  иконописа итд.

Мада има баш пуно тога, то је један велик свет.

7. У једном од наших ранијих разговора дотакли смо се Кинотеке. Не остаје ми ништа друго него да Вас замолим да препоручите неки филм.

Па ево по мени филмови који имају неке везе са овим о чему причамо, а да су снимљени оригиналним филмским језиком .

То би били под један: „Braking the waves” Ларс фон Трира, филм који говори управо о моћи жртвене или луде Христове љубави.

На крају филма сцена која по мени филмским језиком потпуно иконизује Вазнесење, наравно у традицији народа из ког је редитељ.

Други филм би био „Боја нара“ , јерменског редитеља Парађанова, који је о животном путу једног јерменског песника. По мени филм највише визуелно укорењен у нашу православну традицију.

И трећи филм је „Ordet“ или у преводу „Слово“ Теодора Драјера.

Радња овог филма се догађа у једном селу у ком Живе Католици и Протестанти, једни поред других, и догоди се љубав између сина протестантског свешеника и ћерке католичког вође заједнице, што је било забрањено, јер је по убеђењу обадве стране она друга је недостојна такве везе.

Пред крај филма  имамо тај тренутак где се у радњи филма пројављује Благодат божија и твори Чудо на потпуно неочекиваном месту.

Чудо твори лудак ког су све време радње филма понижавали, дакле дух дише где му је воља и ми Његове путеве не знамо, не можемо га институционализовати или идеологизовати, пројава је Његова воља о којој не знамо ништа.

Тако је и са иконама, пројава благодати Светог Духа може да се догоди кроз неку крајње неуко и наивно насликану икону док се кроз неку савршено мајсторски изведену икону такво Чудо не догађа.

Шта је сад ту „канон“? Да ли испоштована правила на савршено насликаној икони или нешто друго?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: