Српска књига уздрмала хрватску јавност
1 min read
Осврћући се на књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“, предсједник Владе Хрватске Зоран Милановић, желећи да оповргне да су Дубровчани себе сматрали Србима од најдавнијих времена, казао је како су Дубровчани Хрвати, јер говоре чакавским дијалектом.
Међутим, чакавштина је само дијалекат српског језика.
Сви ми из бивше Југославије робујемо кривотворењу, да је чакавски дијалекат најтипичнији израз „хрватског језика“. Међутим, то не одговара истини, јер се хрватским „дијалектом“ може сматрати онај којим говори хрватско становништво у Загорју (у Загребу и околини).
Ако постоји хрватски језик, онда је то тај из Загорја. А овај чакавски је удаљенији од тог кајкавског више него од штокавског дијалекта.
Дугогодишћи председник Српске академије наука и уметности, академик Александар Белић, написао је (1905), да се српски језик састоји из два дијалекта – штокавског и чакавског, додајући да они немају никакве везе с хрватским језиком у Загорју. Такав закључак је изнео и Хрват Ватрослав Јагић у 19. вијеку.
Међутим, кад је створена Југославија – 1918., академик Белић више није спомињао свој рад о српском језику с два дијалекта, него је преузео подвалу из 19. вијека и уверавао је, да се „народни језик“, односно „српско-хрватски“ састоји из три дијалекта: штокавског, чакавског и кајкавског.
Наши језикословци нису превели ово дело академика Александра Белића – писано је на руском: „Дијалектологическаја карта сербского јазика“, 1905, Санктпетербург, Академија наука, Русија.
САНУ би била обавезна да ово дело преведе на српски језик и да приреди о њему научну расправу.
Аутор текста је члан Удружења књижевника Србије Слободан Јарчевић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Колико смо ми немоћни – у појимању чињеница. Ето, мој један рођак је узео ислам, други католицизам – и? Сад, 90% људи у бившој Југославији су уверени, да су они припадници три различита нрода. Боже, па то не би прихватило ни дете из основне школе. А то прихвата европска друштвена наука. Размислимо мало!
Нисам погрешио. Вардарска Бановина је основана 1929 – за време владавине краља Александра Карађорђевића. А кнез Павле ће учинити још тежи ударац Српству. Далмацију, Крајину и Дубровник ће укључити у Хрватску Бановину. Васо Чубриловић ће то „научно“ подржати, објављујући књигу у којој је написао да је хрватска земља од Драве до Јадрана.
Поштовани господине Јарчевићу,веома цијеним и пратим Ваш рад.Међутим у Вашем коментару се поткрала надам се ненамјерна грешка.Откуд вам то да је краљ Александар издвојио Стару Србију из Србије и почео стварање нове нације-,,македонске,,.Зашто би то урадио човјек који је те крајеве повратио Српству.Ако пак алудирате на стварање Вардарске бановине то нема никакве везе са ,,македонском,, нацијом.У краљевини СХС и послије краљевини Југославији тзв македонске нације,језика и цркве није било.Опште познато је да је те ,,изуме,, спровела титова комунистичка држава.
Много грешимо. И овде прочитах – Србија заузела Македонију. Не, она ју је само ослободила. То је српска земља и ослобођена је од Источног Римског Царства (Византије). 1300 година пре Нове ере, она се звала Старом Србијом, а становници данашње Македоније су себе звали Старосрбима, или Старосрбијанцима. Тад се Моравска Србија звала – Медија. У Македонији је Српство гајено више него у Црној Гори, а онда је Краљ Александар Карађорђевић издвојио Стру Србију из Србије и почело је стварање нове несрпске нације – македонске.
Порфирогенит је био владар византијске државе а становнике те државе из области данашње Далмације је, у својој књизи Администрадо де империо, називао Срби. Како оне из Травуније у чијем је саставу био Дубровник, тако и оне из западног сусједа Паганије.
Хрвати као народ не постоје, хрват је топоним.
Позивати се на ауторитет власти место на ауторитет
аргумената, бедно је то и недостојно научника. То је у
исто време доказ признања да се боји огледања у орби-
ту науке. То је tеstimonium paupertatis; сведочанство (на-
учног) сиромаштва. То је налик на оно предратно: Ко-
9
ме ти Краља, али су то шатровци а не научници употре-
бљавали. Овима не доликује ништа друго већ убеђива-
ње противника снагом научних аргумената.
Још давно су стари казали (не знам ко ни кад, али
је пословица стара): Ne Caesar supra grammaticos. Српски
то значи: Нека (не покуша) ни цар изнад граматика,
нека се не меша у њихова посла, нека им не заповеда
у њиховој области, нека их пусти да сами расправљају.
Граматици, то су писци. Грама је у грчком свако
писмено, а граматикос онај који је „вешт читању и пи-
сању, учитељ, научник“. У њихове ствари нека се власт
не меша. Под речју Цезар разуме се свака власт, чак и
највиша. Кад не може и не сме да се меша Цезар, још
мање ће моћи неко други у његово име или иначе, неки
цезарчић.
Стари су се тога строго држали, држала се чак и
цела светска наука, до сад у комунистичкој Југославији
почињу да заобилазе то правило, да га игноришу. На-
рочито Црногорци, Хрвати и Македонци. Црногорци су
тражили чак од суда да утврди да Његош није Србин ни
српски писац, Македонци траже да се сви српски мана-
стири признају као њини, да се у историји Срба не спо-
миње заузеће Македоније и крунисање Душаново итд.
Хрвати, ево шта раде са дубровачком литературом. А
то није све. Али се данас ми на томе заустављамо и по-
нављамо да је жалосно од претставника науке да се они
овим аргументима служе.
Ми Срби нећемо. Ми ћемо покушати стварним и одр-
живим аргументима да утврдимо националну припад-
ност старе дубровачке књижевности, не бежећи од кри-
тике и противаргумената.
V.
Ја овде обрађујем ствари које не спадају у мој „фах“,
за које се нисам спремао и којима се нисам махсуз ба-
вио. Има наш народ првокласних рагузолога мада су
најбољи помрли: Милан Решетар, Петар Коленић, Јорје
Тадић (та два последња скоро умрла), Павле Попо-
вић и Драгољуб Павловић (овај последњи такође ско-
ро умро). Има их још живих. Неке бих могао и да спо-
менем, али нећу да им не шкодим. Међутим, свима њи-
ма су уста завезана, не смеју противсловити званичном
курсу и вређати „устав“ СНРХ!
Ја верујем да су бар неки од њих оставили које делце
10
за штампање у погоднија времена. И верујем да ће се
наћи још Срба, далеко приправнијих и спремнијих од
мене, да се појаве на поприпггу. Али и сад се мора Хрва-
тима одговарати. Не сме се оставити утисак да Срби,
иако ћуте, то присвајање Дубровника, ту отимачину на-
силу аминују. Зато сам се решио да обрадим колико-то-
лико овај предмет и издам га тамо где је једино
НАСИЛНО ПРИСВАЈАЊЕ
ДУБРОВАЧКЕ КУЛТУРЕ
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКА И
ЕТНОПОЛИТИЧКА СТУДИЈА
ПРИВАТНО ИЗДАЊЕ
МЕЛБУРН, 1975
ПРОФ. Л А З О М. КОСТИЋ
(као што су чинили и
остали ходочасници из разних хрватских крајева). Упра-
во те јубиларне године Држић је био заређен за свеће-
ника; познато је да је сваки хрватски свећеник морао
одсјести у том хрватском народном гостињцу.“
Нека само просуде читаоци овај начин „доказива-
ња“ етничке припадности Марина Држића: Ако је он
заиста био у Риму (што је само претпоставка), онда је
он „вјероватно одсјео“ у Јеронимском заводу, јер ту од-
сједају сви хрватски свећеници. Али, ако он ту није
отсео (његов је матерњи и школски језик био итали-
јански и није му требао „Завод св. Јеронима), онда он
ваљда не би био Хрват?
III.
Други хрватски писци просто износе данашњу ста-
тистику становништва Дубровника, према којој се не
може и не сме ништа даље тврдити ни о прошлости Ду-
бровника.
Тако нпр. пише још у овој години неки Драго Товић
у њиховом поносном листу „Вијесник у сриједу“ и жали
се како Срби Дубровника „кликтају“: „На врх Срђа
вила кличе — здраво српски Дубровниче!“ Онда на
крају каже: „У таквој атмосфери опћинско политичко
руководство морало је разбијати те бесмислице, па се
морало објашњавати — и то у опћини која по попису из
1961 године, од 53.592 становника има 48.600 грађа-
на хрватске националности — да Дубровник припада
Хрватској. Јер, било је и покушаја нијекања његове
етничке припадности…“ Те статистике се, пре свега,
односе на садашњост а не прошлост. Затим, оне су дале-
ко од веродостојности нпр. аустријских статистика. По
њима нема нпр. ни у Боки Срба, а сви су Срби. (О то-
ме смо ми писали на другим местима). Напослетку бро-
јеви Товића нису тачни: Дубровник град је тада имао
32.649 становника а срез 69.423. Откуда Товићу ти бро-
јеви? Проценат Хрвата у граду је ипак мањи него он
износи.
Али и да је тачан, зар из тога закључивати да је
Дубровник био вазда хрватски, да су то били Конавли,
да је био Стон итд. ?
Онамо устав, опет даље фиктивно становништво,
овамо Крлежине и сличне енциклопедије, ко сме да про-
8
тивуречи? Ето, такве су аргументације Хрвата уопште,
данас у држави којом диктирају нарочито.
Кад би се све ово тврдило без залеђа власти, са на-
учним аргументима, — пеки! Нико не би смео ништа да
замери. Али власт повлађује такве ставове, а забрањује,
формално забрањује, српске протуставове. Исто као у
нацистичкој Немачкој или Совјетској Русији! Њихови
аргументи почивају на сили, а не на истини и логици.
Како то изгледа у пракси показаће један сасвим ско-
рашњи случај са једном књигом о Босанској Крајини.
И овде ћемо цитирати директно изворе. Тако стоји у
једном београдском листу од априла о.г. следеће (3):
„Окружни суд у Београду расправљаће сутра о томе
да ли ће књигу издавача Јована Зубовића, под насловом
„Крајина и Крајишници“, трајно забранити за расту-
рање. Предлог Окружном суду да се ова књига трајно
забрани упутило је Окружно јавно тужилаштво, које je,
засад, изрекло привремену забрану продаје ове књиге.
Књига „Крајина и Крајишници“, како је нашло
Окружно јавно тужилаштво, представља покушај да се
нашој јавности наметну теме о којима су се југословен-
ски народи изјаснили у току нарадноослободилачког ра-
та и после њега. То су теме с националистичким и шови-
нистичким приступом у третирању Босанске крајине,
што је изазвало и оправдано реаговање народа овог
к р а ј а . . . “
То је истоветно као у случају „Дубровника“. Не сме-
ју се третирати („наметати“) тезе супротне онима „о ко-
јима су се југословенски народи изјаснили у току рата
и после њега“. Пре свега je лаж да су се југословенски
народи о томе изашњавали, најмање слободно изјашња-
вали. У нашем случају они се нису могли изјашњавати о
припадности старе дубровачке литературе. То бар не спа-
да у делокруг одлучивања масе. Али хрватско-комуни-
стички властодршци Југославије постављају принципе
који њима годе, прогласе их за народну вољу и чикамо
оног ко сме да им се супротстави.
IV.
Позивати се на ауторитет власти место на ауторитет
аргумената, бедно је то и недостојно научника. То је у
исто време доказ признања да се боји огледања у орби-
ту науке. То је tеstimonium paupertatis; сведочанство (на-
учног) сиромаштва. То је налик на оно предратно: Ко-
9
ПРЕТХОДНЕ НАПОМЕНЕ О САДРЖАЈУ
И ЗАДАТКУ ОВОГ ДЕЛА
I.
Ову је књигу изазвала нужда, велика нужда, љута
нужда, не лична већ општа, национална, српска. Позна-
то је да су декретима у комунистичко-хрватској Југосла-
вији отцепили Дубровник од српског стабла и прикљу-
ли га нечесовој „Социјалистичкој републици Хрват-
ској“. Срби, којима су уста затворена, прешли су пре-
ко тога ћутке.
Онда је дошао низ изазива са хрватске стране, фал-
сификовања и посувраћења свега истинитог. Срби су и
ту ћутали, јер су им уста запушена. Ми смо у емигра-
цији млако реагирали, јер ми имамо пречих послова.
Најзад је превршила дара меру. То се десило крајем
1967. А ево како.
Катедра за југословенску литературу (један чудан
назив, јер те литературе нема, већ има литературе неко-
лико народа југословенских) одредила је уџбенике и
помоћна средства за изучавање историје те литературе.
Том приликом је препоручила, у оскудици свега бољега
у српској књижевној историји, познати Преглед српске
књижевности од бившег редовног професора Југосло-
венске књижевности на Универзитету у Београду (од
њега потиче и назив катедре) и дугогодишњег акаде-
мика Павла Поповића. Али Павле Поповић, који је био
и један од наших највећих рагузолога (истаживача Ду-
бровника, Рагузе) уврстио је у српску литературу и ли-
тературу древног Дубровника. Он је то учинио по својој
научничкој савести и нико озбиљан му то није приметио,
најмање Ватрослав Јагић или Милан Решетар. Хрвати
су ту књижевност сматрали својом, а Срби својом. И по
том „уџбенику“ учило се деценијама на Београдском
универзитету.
Али онда није било хрватске супрематије и хрватске
владавине у Београду. Данас је има и она се осетила.
3
Настадоше протести и приговори са свих страна. Нај-
више са инструисаних и плаћених страна. Настаде бука
и тресак, поновни напади на српску незајажљивост и же-
љу за хегемонијом, на српску импертиненцију итд. Хрва-
ти су викали, а Срби, плаћени Срби, им секундирали. Ка-
ко је то изгледало, ево делова једног написа из „Полити-
ке“ тога времена из пера неког Милојка Друловића, кога
нема нигде у никаквим лексиконима да би се знао ко је.
Мизеран је у сваком погледу, као што ће се видети (из
малог дела његовог написа).
Ево шта тамо стоји (1):
„Полемика која се разгорела на новинским ступцима
последњих недеља и која је почела критиком Катедре
за југословенску књижевност у Београду, што је у про-
грам обавезне литературе укључила и преглед српске
књижевности Павла Поповића, штампан 1909. године,
добија у неким тренуцима боју и тон који нас не оставља
равнодушним.
Избор и препорука уџбеника, или помоћне литера-
туре, може бити ствар унутрашњих критеријума Кате-
дре и не мора аутоматски значити слагање са шовини-
стичким тезама Павла Поповића. Ипак је у најмању ру-
ку чудно да се тек ове године дошло на тај избор после
низа политичких епизода последње године, на плану ме-
ђунационалних односа које нису остале незапажене.
Чудно је, исто тако, да толике године после рата није
било, у часописима и другде, јавне критике тих шовини-
стичких и ненаучних ставова. Макар то била и поли-
тичка немарност у форми академске ширине, она заслу-
жује критику. Истина, без етикетирања и насилног свр-
ставања појединих личности у кругове и национали-
стичка схватања где им није место.
У појединим ставовима у расправи која се тим по-
водом водила, каткад у грозничавој клими васкрслих,
бесмислених и штетних оновременских распри: чија је
дубровачка књижевност — српска или хрватска —
дошла су до изражаја и извесна националистичка гле-
дања. Нарочито су груби и падају у очи они изражени
ставови, који оспоравају право културног наслеђа Ду-
бровника хрватској нацији и култури, или то на посре-
дан начин доводе у питање . . . Таква теза је неисторијска
и анахронична, у најмању руку, и не може а да не иза-
зива оправдана и оштра негативна реаговања. Реч је баш
о потреби и нужности да се, не транспонујући просто да-
4
нашње критеријуме нације и националне свести и про-
шлост, нужно узме у обзир, у једном дијалектичком исто-
ријском смислу, читава сума историјских чињеница и
развитка, која је довела до стварања нација и национал-
них култура у одређеним просторима, што никоме не
допушта вештачко и насилно оспоравање културног
наслеђа нацији у тим просторима, без обзира на вре-
менске распоне“.
Све то није било довољно: Мада је овај новинар ко-
муниста, мада су све новине званични органи режима,
овде се чак умешао и највиши партијски орган Србије,
најмоћнији гремијум „републике“ да осуди својатање
Дубровачке књижевности од стране Срба и даје вердикт:
она је „аутентично хрватска“, Roma locuta, causa finita.
Ko сме сад томе да се противи? Ево како о томе пише
„Хрватска Зора“ у Минхену, број за јули-август 1971:
– „Чланови Комисије Централног комитета СК Србије
за идејна питања науке, просвјете и културе позабавили
су се на проширеној сједници 22. VI. у Београду темом
— национална култура и традиција. У уводној ријечи
Доброслав Бјелетић инзистирао је на потреби пуне толе-
ранције, сурадње и комуницирања између стваралаца,
наводећи да то захтијева и вишенационални карактер
заједнице. Осуђујући упоришта појединих писаца и кри-
тичара што се увелике баве Немањићима, Карађорђеви-
ћима и Обреновићима, он је у наставку одбацио и нери-
јетко својатање дубровачке књижевности, која је аутен-
тично хрватска.“
Као што ће се видети из мериторног излагања у II
поглављу ове књиге нико мањи него Ватрослав Јагић
је замерио др Ђури Шурмину због „анексије“ дубро-
вачке књижевности, коју је био уврстио у хрватску
књижевну повјест. Јагић му замера: „Чему те једностра-
не анексије модерног времена силом терати у прошлост“.
За тадашње време то је била „једнострана анексија“ јед-
не посебне књижевности, а онда је дупли грех што се њој
даје ретроактивна снага. Тако велики научник и чисти
Хрват Јагић. А сад прогласе његови бедни епигони и
и коннационали свакога ко друкчије мисли ненаучни-
ком, лоповом, шовинистом.
II.
Нису Хрвати анектирали само књижевност ста-
рог Дубровника, већ цео његов културни и политички
5
живот, све његове јавне манифестације, као и живот но-
вог Дубровника, не дрзнувши се најсрамнијих фалси-
фиката.
У Енциклопедији Југославије, србождерској Крле-
жиној едицији (2) на више места се фуртимашки даје
хрватско обележје лицима, установама, језику, лично-
стима, културним продуктима Дубровника. Све без до-
каза, све без убеђивања, све само гола тврдња.
Тако у II тому пише неки Јосип Нађ, свеучилишни
професор, при речи „Бунић“: „Хрватско презиме старе
дубровачке породице које се латински и италијански на-
зивала Де Бона …“ Спомиње њихова имена на тој вер-
зији, да опет уствари: „Тада се сусреће (у XIV веку!!)
и хрватски облик презимена Бунић (Буник)“.
Никад није нико био Хрват у тој породици. Послед-
њи знатнији њен изданак био је Луко маркиз Бона,
један од вођа Српске странке на Приморју почетком
овог века.
У истом тому (2, страна 334) стоји уз реч Цавтат да
је то „кроатизирани“ облик од Цивитас! У Цавтату пре
првог рата није било уопште Хрвата. Они се спомињу у
виду питалица: Знаш ли један град где нема ниједног
православца, а сви су Срби ? То је био Цавтат.
На страни 296 каже за Влаха Буковца, рођеног Фа-
ђони, да је „један од најплоднијих хрватских сликара
уопће“, мада Буковац никад за себе не рече да је
Хрват. Итд.
Оваквих примера у „Крлежиној Енциклопедији“ мо-
гло би се наћи још на стотину. Али и у страним енцикло-
педијама које су изашле после преузимања хрватско-ко-
мунистичке власти у Југославији налазе се сличне, па
још и горе „дезинформације“. Тако у Великој совјетској
енциклопедији (и првом и другом издању) стоји за Вал-
тазара Богишића да је „Хрват“, а он је сам на стотине
места себе опредељивао као Србина и то је важила као
утврђена научна истина коју су прихватили најкомпе-
тентнији познаваоци Богишића (види, нашу књигу „Ка-
толички Срби“, 1963, стр. 81). У Брокхаусу стоји да је
Гундулић био Хрват, што ја на неколико места у књизи
расправљам. Итд. Те су енциклопедије принуђене да та-
ко пишу.
Један од веома симптоматичних као и симболичних
примера те постхумне и накнадне националне крађе
књижевника који нису ни сањали о томе, нека послужи
6
ова вест београдске Политике од 17. априла 1972. под
насловом „Надгробна плоча за Марина Држића“. Са-
општава из Загреба стални дописник Стево Остојић. Та-
мо стоји да је, као што је познато, Марин Држић умро
у Венецији 1567. године и био сахрањен у базилици За-
ниполо, чији је био капелан. Сад преносимо извештај
из Политике:
„Најновија вест говори сада да ће на томе месту бити
подигнута надгробна плоча са натписом на италијан-
ском и хрватском језику: ‘Овдје лежи Марин Држић
1508(?) — 1567. највећи хрватски комедиограф рене-
сансе’. Иницијатор овог подухвата, значајног за хрват-
ску и југословенску културну историју, је редакција
‘Вјесника у сриједу’ „.
Никад га Италијани нису ни означавали ни сматра-
ли Хрватом. Италијани су један образован народ, па
неће да се противе да се ода умрлом песнику пошта
са репарацијом гробнице. Они неће да контролишу ни
текст; њима није много стало до народности Марина
Држића, кад имају такве песнике као што су Данте, Пе-
трарка, Тасо итд. А хрватско-комунистичка власт Југо-
славије то искоришћава да прошири домен „своје“
културе.
Да је хрватски емигрантски „тисак“ још сочнији у
наглашавању хрватства Дубровника, не треба наглаша-
вати. Ипак један интересантан доказ неће бити на од-
мет. Неки хрватски интелектуалац емигрант Анте Ка-
дић писао је у канадском „Хрватском Гласу“, броју од
Божића 1958, једну лепу студију о Марину Држићу (108).
Али она сва врви именом „хрватски“, бар на десет места.
Он почиње овим речима: „Рано шеснаесто стољеће je
дало Хрватима богату ренесансу књижевности, не само
на латинском већ и на народном језику. Скоро сви зна-
чајнији хрватски књижевници тога доба били су пје-
сници . . .“
Одмах прелази на Дубровчанина Марина Држића и
каже: “ . . . Марин Држић је прије свега драмски писац
и као такав он заузима важно мјесто у хрватској књижев-
ности; заједно с Марком Марулићем и Иваном Гундули-
ћем он је један од највећих хрватских ренесансних књи-
жевника…“
Још на десет места истиче његово и његовог места
хрватство. Негде у средини стоји:
„Ако је Држић збиља дошао у Рим, он је вјеројатно
7
одсјео у Заводу Св. Јеронима (као што су чинили