Српска култура као основа за политику српског народа

Пише: Урош Николић

Поставимо питање: да ли је могуће остварити потребе и тежње једног народа, а да при том користимо идеје, појмове и системе вредности који нису део културе тог народа, већ неких мање или више другачијих народа, са другачијом културом и системима вредности? Ради поједностављења, можемо то поставити и овако: да ли можемо разумети, а онда и играти игру која се зове фудбал, а да при том примењујемо појмове и правила кошарке?

Неки појмови и правила су слични, али се већина никако не може пренети са једне игре на другу. Да даље развијемо ово поређење, ако бисмо ипак покушали да по сваку цену фудбал одредимо правилима кошарке, убрзо бисмо морали да игру фудбала почнемо да мењамо и кројимо по кошарци и почели би да добијамо неку нову игру, која није ни фудбал, ни кошарка и која би била бесмислена. А ако бисмо били довољно темељни у томе, на крају би и фудбал постао кошарка.
Ако сада ову логику применимо на један народ и друштво које тај народ твори и да тај народ кројимо по, као што смо рекли, идејама, појмовима и системима вредности неког другог народа, прво би имали хаос који није карактеристичан ни за један од та два народа, и ако би у томе ишли до краја, коначно би дошло и до нестајања народа који мењамо.

Српски народ је већ деценијама управо у таквој ситуацији, он бива кројен по идејама и вредностима западноевропских народа. У 21. веку је то очигледно, међутим исти случај је био од друге половине 19. века на овамо. Српска држава се развијала под утицајем просветитељства у модерну европску државу тог времена прихватајући све идеје коју су оданде долазиле као несумњиву истину и велико цивилизацијско достигнуће. Ипак те идеје су биле скројене по народима другачијег погледа на свет, и тај поглед на свет је био стваран под утицајем другачије религије, етике и културе, а самим тим и другачијих људских и животних вредности. Тај углавном протестантски, а делимично и римокатолички поглед на свет и човека је био и остао веома другачији од православног којим је живео српски народ, чак и онда кад он није ни знао да га формулише као таквог, услед сиромаштва и недостатка образовања које је било последица турског ропства.
Иако се често сматра да су православље, римокатолицизам и протестантизам различите варијанте једне религије, једног погледа на свет и човека, у стварности су то потпуно другачије религије са понекад чак и супротним схватањима Бога, човека и света.
Главна разлика између православља са једне стране, и римокатолицизма и протестантизма са друге, јесте то што православна вера није заснована на људском разуму као врхунском критеријуму за одређење Бога, човека и света, док римокатолицизам и протестантизам јесу. У православној вери, врхунски критеријум за одређење Бога, човека и света јесте оно што је Бог открио људима о себи кроз личност Исуса Христа и кроз конкретне историјске догађаје. Другим речима, полази се од конкретне личности и догађаја везаних за ту личност, док се људски разум онда користи за објашњење тог догађаја, уз обавезну ограду да тај догађај и личност превазилазе могућности поимања људског разума У православљу, основа за закључивање јесте оно што је Бог открио о себи, а не оно што човеков разум може да смисли.
За разлику од овакве поставке, у римокатолицизму је људски разум тај, који користећи чисто људске појмове и логику, одређује шта је Бог, одакле онда следи и одређење самог човека и света у коме живимо. И тек пошто се прво одреди та људска идеја о Богу, онда се личност Исуса Христа и догађаји везани за његов живот објашњавају по правилима тих чисто људских идеја о Богу. Што се тиче протестантизма, ту је главни критеријум писана реч, односно Свето Писмо, али не треба много анализирати да би се схватило да свака писана реч значи само оно што особа која је чита одлучи да протумачи из те писане речи. Управо ту, у тумачењу, лежи одговор и на питање како је могуће да су се нека од највећих зверстава у људској историји заснивала на речима Светог писма. И због чињенице да све зависи од тога ко и како тумачи писану реч, до данас се у протестантизму стигло до броја од неколико стотина деноминација, где свака има своје тумачење једне исте књиге. Видимо да ова појава указује да је и у протестантизму управо људски разум, и то разум појединца, врхунски критеријум за поимање Бога, човека и света.
Ова поставка, у којој је људски разум главни критеријум за одређење целокупне стварности, јесте разлог зашто је у западној цивилизацији све полази од рационалног мишљења, а самим тим се објашњава и склоност западно-европских народа ка конструисању различитих идеологија. Можда нам ово може зазвучати као да је то нешто нормално и да тако треба да буде и код нас, али то схватање је само последица утицаја који ми као народ трпимо већ вековима. Довољно је погледати на друге цивилизације широм света и кроз историју да би схватили да конструисање идеологија уопште није карактеристично за велику већину народа у свету, како некад, тако и сад. Погледи на свет афричких народа, народа далеког истока, као и несталих цивилизација јужне и северне америке (Инке и Маје, као и Индијанци – тачније, северно-амерички урођеници) уопште нису давали превасходство људском разуму у објашњењу стварности у којој човек живи. Чак и данас када су достигнућа људског разума свугде прихваћена и коришћена, можемо видети да се, на пример цивилизације попут кинеске и индијске, и поред убрзаног модерног развоја, и даље руководе пре свега по својим старим виђењима света која су се кроз њихову културу пренела до данас.
И сва актуелна геополитичка трвења се одвијају управо на релацији ова два приступа, између глобализма, који је заснован на западно-европским достигнућима утемељених на људском разуму и различитим идеологијама која из њега произлазе, и суверених култура широм света које, иако прихватају достигнућа људског разума, не желе да сведу човека и његов живот само на рационалну основу, већ хоће да задрже своје аутентично виђење света и човека које подразумева много шта осим рационалности. Основни проблем са глобализмом је то што он не дозвољава постојање култура које нису засноване на рационалистичким претпоставкама западне цивилизације, а у модерним идеологијама које су изашле из те рационалности управо и лежи тоталитарност глобализма.
То нас враћа до оног проблема тумачења који је карактеристичан за протестантско виђење света, које се може изразити речима – стварност је онаква како је људски разум тумачи да јесте. Али, ако је у питању људски разум некога ко има вољу да отима, израбљује и доминира над другима, јасно је до каквих рационалних закључака ће тај разум доћи. И онда видимо где је проблем са рационалношћу – проблем је у томе какву вољу има онај који нам представља шта је рационално, а шта није. А историја је показала какву вољу су имале западно-европске државе док су вековима шириле своје виђење света по својим колонијама у Африци, Јужној и Северној Америци – доминација, израбљивање и геноцид су неке од речи које описују ту вољу. Од доба просветитељства ове колоније су се полако претварале у економске колоније, што је такође у много чему било врло рационално за колонизаторе. На тај начин су имали још бољи ефекат, нису морали да тамо држе своју војску и администрацију и да изграђују и одржавају функционалним те колоније, него су само убирали зараду без ангажовања на терену. Потребно је било само убедити колонизоване народе да је то добро за њих, и то се остваривало путем различитих идеологија, политичких, економских и других, што су опет достигнућа људског разума, карактеристичних за западну цивилизацију.
Дакле, главна разлика између српског и западно-европских народа јесте у томе што српски народ има православно виђење света које, како смо рекли, није засновано на људском разуму, него на стварном животу, то јест, на конкретним личностима и историјским догађајима. Због тога српски народ никад није имао неку идеологију, некакав рационални концепт по коме би кројио свој начин живота. Уместо тога, чак и ако често није познавао детаље своје православне вере, српски народ је живео по њој, и у томе су помагали народно предање, култура, епска поезија и сећање на догађаје коју су одређивали идентитет српског народа, пре свих Косовска битка и песме и поуке везане за њу. На жалост, тешке историјске околности, пре свега турско ропство, довеле су до тога да се српски народ страдајући од турака, окрене ка западно-европским народима и, трпећи многе различите утицаје од њих, временом помисли да је сличан народима са којима суштински није сличан, као и да пожели да себе изграђује по вредностима ових народа. Оваква ситуација у којој се српски народ нашао неодољиво подсећа на причу о ружном пачету, које је тужно што није као они којима мисли да припада, а у истини, оно је једно изузетно створење потпуно другачије од онога што мисли за себе да јесте.
Чак и у време комунизма, српски народ је био под утицајем једног у основи протестантског погледа на свет, који је формулисао Карл Маркс, човек са одличним познавањем протестанске теологије, која је увелико примењена на његову философију. Због тога је комунизам наизглед имао неке сличне ствари са православним хришћанством, као на пример једнакост свих људи, код нас формулисану као братсво и јединство, али се до те једнакости долазило, не слободним опредељењем, као што је то у православљу, већ силом која је резултирала убиствима десетина хиљада (у Русији и Кини милиона) људи који се једноставно нису уклапали у те узвишене идеје. Нема бољег примера доминације идеологије над реалним животом од комунизма, и у том смислу, и комунизам је по својим логичким претпоставкама типичан плод западне цивилизације.

Иако би из историје о деловањима западно-европских народа требало да буде очигледно да и оно што се српском народу нуди последњих деценија није ништа друго него статус модерне колоније, на жалост, добар део српског народа данас ово не прихвата као реалност. Главни разлог томе је схватање да смо ми део Европе, део европске цивилизације. Иако је то тачно у географском смислу, видели смо зашто у скоро свему осталом није. Ово разлику је међу првима разумео Свети Сава који будући свестан да српски народ живи на граници између римокатолицизма и православља одлучује да прво добро истражи обе вере, а онда и изабере православље за свој народ, видећи га као непрекинуту, истиниту верзију хришћанства. Тако да од тада српски народ не иде путем те европске или западно-европске цивилизације. А осам векова, колико је од тада прошло, је превише времена да би оно што је пре тога можда било заједничко између српског и западно-европских народа и даље могло да остави икакав траг на стваран живот.
Интересантно је да, кроз све ове периоде, обичан народ у већини није подлегао западном утицају, већ су углавном српске елите биле те које су оберучке прихватале све што је долазило са запада (у шта убрајамо и комунизам), и то је, као што смо рекли на почетку, нарочито случај од 19. века на овамо. Наравно, и западно-европске државе су саме желеле да шире овај утицај из геополитичких, економских и стратешких разлога. Једина разлика је што се тај утицај до скоро искључиво спроводио кроз ширење одређених идеја и погледа на свет у српском друштву, док се у последње две деценије то најчешће ради једноставном куповином елита српског друштва.
Ипак, не може се потплатити цео један народ, и због тога утицај ових идеја и даље остаје пресудан на размишљање и вредности једног народа. Принцип који се данас продаје српском народу се може свести на став – погледајте каква све материјална богатства ми имамо, у својој кући, граду или држави, и то је све због тога што спроводимо одређене политичке и економске идеје, и зато и ви треба да их спроводите. Наравно, неће вам никако рећи да је већина тог материјалног богатства последица зноја и крви гореспоменутих народа Африке, Јужне и Северне Америке. Неће вам рећи да су њихове политичке и економске идеје биле и остале засноване на израбљивању и несрећи других (довољно је погледати порекло онога што је изложено у Лувру и Британском музеју). Али постоји још један, можда важнији разлог зашто вам то неће рећи, а то је због чињенице да српски народ никад у својој историји није учествовао у израбљивању других народа и паразитирању на туђој несрећи и никако не би прихватио да на томе базира своје благостање.

И управо је то главна цивилизацијска разлика између српског и западно-европских народа. А та разлика извире из претпоставки које су утемељене на православној вери, оној коју је још Свети Сава видео као различиту од њене западне варијанте и која не води ка зверствима почињеним од стране држава у којима су доминантни били римокатолицизам, а касније и протестантизам (који је настао од римокатолицизма).
Пред српским народом је да, имајући у виду ове историјске чињенице, схвати да не може кроз западно-европске политичке и економске идеје (што укључује и многе појмове на којима су ове идеје засноване) доћи до решења за своје друштвене и економске проблеме. Решења која су адекватна за српски народ треба да буду заснована на цивилизацији коју српски народ баштини. Највећи проблем је у томе што је много времена прошло од кад је српски народ размишљао у неким другим категоријама осим западно-европских, па се стиче утисак да му оне и припадају. Али видели смо да историја демантује такав закључак. Због свега реченог, пред српским народом је задатак да формулише своју политику и друштвено уређење које одговара погледу на свет и култури српског народа.
Било је пуно, и још увек има неуспешних покушаја да се створи нека специфично српска идеологија, и они нису успели зато што је тако нешто потпуно страно начину како живи и размишља српски народ. За традицију и културу нашег народа је увек било карактеристично да своје проблеме решава на основу закључака базираних на конкретном животу, на начину на који међуљудски односи функционишу у српском народу, на основу тога шта ми као народ сматрамо моралним и исправним, како за појединца, тако и за заједницу. Такав приступ је повезан са оним што смо рекли да је виђење човека и света заснованог на православној вери, наиме, на превасходству конкретних личности и догађаја над идејама и идеологијама, као плодовима голе рационалности. Стога су, на пример, идеолошке супротстављености типа индивидуализам и колективизам, либерализам и конзерватизам потпуно стране основним погледима на свет просечног србина и српкиње (овде изузимамо ону мањину која је већ прихватили ове западне појмове као своје тј. која је постала део страних култура иако живи у Србији).

Укратко, решења која су адекватна за овај народ (а вероватно и за сваки други) су само она која су заснована на практичном животу и етици тог народа, или тачније, на његовој култури. Појам културе има јако пуно дефиниција, али се из свих њих може закључити да је култура начин на који се одвија свакодневни живот једне групе људи, да је она контекст у коме живи један народ. Једну културу одређују виђење света, етика, вредности, обичаји и веровања, начин исхране и облачења, начин одношења међу људима, уметност и друго. А на исте ове аспекте људског живота велики утицај има и религија једног народа. Због тога постоји тесна повезаност између културе и религије једног народа, где је религија та која у многоме усмерава кулуру тог народа. Чак и ако неки народ прође кроз фазу борбеног атеизма, као што је био случај са српским народом, ипак су се и у том периоду, кроз културу, која одређује конкретни свакодневни живот, у доброј мери сачувале вредности православне вере. Тако да је и тада српски народ и поред наметнуте идеологије и даље ипак делимично наставио да живи по вредностима које је наследио кроз векове.
С обзиром да је политика нешто што утиче на све области људског живота на које утиче и култура, онда једино има смисла заснивати политику на култури једног народа. И ова појава је нешто што се тренутно одвија широм света, где долази до одупирања идеолошким поставкама глобализма који се намеће са запада и покушава се очувати сопствено виђење света и човека и аутентичност културе која извире из тог виђења света.
Да би се у пракси и политика српског народа везала за његову културу, не може се политичко управљање дати у руке такозваним елитама које су отуђене од свог народа и у културном и у сваком другом смислу.

Само људи из народа могу да остваре решења које су погодна за тај народ. То јесте висок идеал за постићи, али с обзиром на дуготрајно пропадање које понекад изгледа као да нема краја, биће да је тај висок идеал једноставно неопходан и да нам је то једина преостала могућност, ако мислимо да се избавимо из онога у чему се налазимо као народ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: