Српска народносна мисао у списима Св. Петра Цетињског

Пише: Предраг Вукућ

Српску народносну мисао и одраз Косовског завјета налазимо у бројним посланицама, писмима и пјесмама митрополита Петра I Светог. Свети Петар Цетињски тежио је стварању српске државе на Балкану под руским покровитељством. Да је управо тако, говори и његов пројект о стварању тзв. славјаносербског царства намијењен руском цару 1807. Но, кренимо редом.

Уочи похода скадарског везира Махмут-паше Бушатлије на Бјелопавлиће 1796. године, владика Петар I и племенски главари окупљени на централном народном сабору на Цетињу, општим прогласом позивају свој народ у бој против Махмут-паше, који се спрема „како би ову малу искру славено-сербске волности могао угасити.“

Уочи боја у Мартинићима 11/22. јула 1796. митрополит Петар I одржао је окупљеним саборцима бесједу. Поред осталог је рекао: „Зато на оружје и на крваво поље, мили витези! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!“

Бој у Мартинићима свршио се побједом Црногораца и Брђана. У истом боју Радован Стаков Дурковић (Љумовић) из Горњих Црнаца код Спужа ранио је Махмут-пашу. Стога је Махмут-паша припремио нови казнени поход на Црну Гору. Уочи боја на Крусима у Љешанској нахији, митрополит Петар И одржао је својим саборцима бесједу, у којој је поред осталог рекао: „Устремите се на непријатеље наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности… Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.“

Бој на Крусима свршио се 11/22. септембра 1796. општим поразом Турака.

Махмут-паша изгубио је живот на бојном пољу. Према народној традицији, посјекао га је Богдан Вуков Николић из Његуша. Послије побједе на Крусима, брдска племена Бјелопавлићи и Пипери присајединила су се Црној Гори.

Српско народносно осјећање посебно је наглашено у писму митрополита Петра I архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу од 31. августа 1804. У истом писму поред осталог се каже: „Ми смо Сербљи такови, не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која у сербскому народу, како и у греческому, гордост царствует.“

Са почетком руско-турског рата 1806. године, митрополит Петар I стекао је увјерење да ће се темељно промијенити геополитичка карта Балкана. Почетком 1807. он је преко архимандрита Симеона Ивковића главнокомандујућем руске Дунавске армије генералу Михељсону доставио пројект о стварању тзв. славјаносербског царства, са молбом да га Михељсон достави руском цару Александру I Романову. Одиста, пројекат је уручен руском цару, али га царска Русија усљед неповољних спољнополитичких околности и сопствене војнополитичке немоћи није могла спровести у живот. По том пројекту, Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би се на истој територији образовало српско царство. Титулу српског цара узео би руски император. Увело би се и звање „президента“ (предсједника владе), који би морао бити рођени Рус, док би му помоћник био цетињски митрополит са титулом руског кнеза. Дубровник би био престоница царства. Осим цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: которског, требињског и далматинског, са сједиштем у Задру. Овај пројект јасно и недвосмислено указује да је српски национални интегрализам био централна идеја-водиља митрополита Петра И у истрајној борби за свенародно ослобођење и државотворно уједињење.

Када је 1804. у Србији плануо национално-ослободилачки устанак, митрополит Петар I успоставио је интензивну преписку са Карађорђем Петровићем. Преписка је потрајала све до слома устанка 1813. Петар И изузетно је цијенио вођу слободне Србије. Посветио му је и садржајно поетско остварење Пјесма Карађорђу. У току 1809. године Карађорђеве устаничке трупе упале су у Рашку област. На подручју Васојевића спојиле су се са устаничким одредима брдских племена. Заједнички циљ Петра I и Карађорђа био је, по природи ствари, спајање Србије и Црне Горе у јединствену државну цјелину. Усљед турске војне надмоћи овај племенити општенародни циљ није могао бити реализован. У међувремену, турске трупе под командом Хуршид-паше упале су у источну Србију. Да би зауставио њихово наступање, Карађорђе је морао повући устаничке трупе из Рашке области. Тако је пројект државне и националне интеграције српских националних простора остао неостварен све до наших дана.

Владика Петар I знао је да су муслимани са којима су Црногорци и Брђани били у латентном непријатељству, у ствари српског етничког поријекла. Управо зато ће у писму Тахир-бегу Аверићу од 4. маја 1829. поред осталог записати: „…а ми ако смо и од два закона, али смо сви од једнога рода славено-сербскога. Право је да једни другим о добру, а не о злу радимо.“ По свршетку Другог српског устанка 1815. Србија је добила унутрашњу самоуправу на челу са кнезом Милошем Обреновићем. Са кнезом Милошем владика Петар I успоставио је интензивну преписку коју је одржавао до свршетка живота. Српски етнички карактер Црне Горе он је посебно нагласио у писму кнезу Милошу од 27. јуна 1829. у коме поред осталог каже: „…од времена изгубљења србскога царства, између свијех частицах србскога народа, једна се је толко Црна Гора нашла, која је до данас удржала у цјелости глас, свободу и вјеру христијанску.“

Владика Петар I називао је свој матерњи језик словеносрпским. У писму аустријском генералу Томасу Брадију од 3. марта 1798. он поред осталог каже: „Не могући чисто разумјети почтењејше писмо Вашега Превасходитељства 12 числа текућега марта писано, потребно ми бјеше да на наш словеносрбски језик буде преведено. Того ради, оно ја послах у Будву Јакову Стефановићу Подгори, кога сте Ви извољели видјети у мојему дому…“

У епској пјесми „Четврта црногорска“ коју је написао 1813. године опјевао је ослобођење Боке которске од француске окупације и привремено уједињење Црне Горе и Боке. Иста се пјесма свршава владичиним молитвеним покликом:

„Еј, владико, изворе нам среће,
дочекао и радости веће!
Испун’ Боже, вјерна т’ Срба жеље,
дај достојну м’ живот и зачеље!”

Успомена на Косовски бој и његово фатално исходиште у значајној мјери присутна је у списима Петра I. У појединим посланицама али и епским пјесмама које је написао он позива своје сународнике да не сљедују примјеру Вука Бранковића, кога је српска народна традиција жигосала као издајника. Примјера ради, у пјесми „Погибија везира Махмут-паше на село Крусе 1796“ је у стихованој форми описао сопствену бесједу коју је својим саборцима одржао уочи боја, па поред осталог каже:

„Чујете ли, што Турци говоре,
како они вазда Србље коре,
а несрећом боја Косовскога,
кад смо наше царство изгубили
од издаје Бранковића Вука,
њему за то била вјечна мука!”

У посланици Глуходољанима из 1791. године, између осталог пише: „И који ће тамо поћи да Бог да да му тамо буде зли пут и зла срећа да срамотно погине и да га је анатема како и соду предатеља и проклетога Вука Бранковића.“ Иначе село Глухи До налази се у Црмничкој нахији, у широј залеђини Бара.

У посланици Ришњанима од 30. јуна 1806. митрополит драматично опомиње: „Не знам друго рећи, него ви истинито кажем, ако опет убрзо не дођете, да ћете остати у вјечну срамоту мимо свакога народа у свијету и остаће на вас и на ваше потомке клетва Бранковића у вијек… Ко ли не учини тако, он ће себе обличити у дјела Вука Бранковића под вјечном срамотом и проклетством од свега поштенога народа.“

У посланици Глуходољанима од 12. марта 1808. Петар I ће поред осталог записати: „…и ви ћете тада остати хајини росијскому цару и издајници својега отечества, како Вук Бранковић.“

У посланици Дробњацима и Пивљанима од 5. јуна 1809. позива у општи устанак против Турака, па поред осталог каже: „… да јуначко оружје у деснице ваше скоро и весело прифатите, за избавит себе и своје посљедње од тешкога јарма и невоље, у које сте по издаји проклетога Вука Бранковића четири стотине и двадесет годиштах сваке руке подносили и ви ћете на тај начин не само избављени бити, него што више своје отечество и славу добити…“

У посланици Бјелопавлићима и Пјешивцима од 2. фебруара 1822. резигнирано поручује: „Ја се у Бога крепко и несумњено уздам, да неће Пипери за дуго вријеме под турску заповијед стојати, али ми остаје жалост на поменуте самовољнике бјелопавлићке, не мање, него ли на пиперске главаре, који су се Турцима, како Вук Бранковић, предали, да сва Брда и Црну Гору под турски јарам подложе.“

А у новој посланици Бјелопавлићима и Пјешивцима од 13. фебруара 1828. између осталог пише: „…докле видимо што ћемо учинит с домаћијема издајницима и душманима који кликују Турке на нас и који раде да сва Брда и сву Черну Гору под турски јарам подложе, како што је проклети Вук Бранко(вић) све сербско царство подложио.“

Наводно издајство Вука Бранковића владика Петар I посебно осуђује у својој несумњиво најљепшој пјесми „Поучење y стиховима“. Пјесма се свршава владичиним покликом:

„Ево како Бранковићу Вуче
тешки јарам на Србе навуче;
Србе Турци газе под копита,
рад његовог проклетога лита,
те га свако и куне и псује,
Боже, вјечна мука нека му је!“

Али у истој пјесми он с наглашеним поштовањем велича одважност, смјелост и незаборавни хероизам Милоша Обилића кога својим сународницима препоручује као узор и примјер на који се ваља угледати. Ево како Св. Петар Чудотворац Цетињски узноси лик и дјело великог Обилића:

„Ко је добар јунак од искона
за обрану вјере и закона
и слободе миле нам и драге,
отачаства, ђе ‘но нам се граде.
И таки се јунак нека фали,
фалиће га свако и остали;
од јунаштва има име право,
доби сабљом на поље крваво,
ка ‘но Милош који уби цара,
и у боју још многе побара,
с њим Косанчић Иван и Топлица,
ти с Милошем бјеху обојица,
те Мурата уби и погази
на Косову, ђе се и сад пази,
саграђен је ступац каменити
за вјечити спомен вјековити.“

Спомен Косовског боја и Вука Бранковића наћи ћемо у још неким његовим посланицама и пјесмама. Нема сумње да је он извршио снажан утицај на синовца Рада Томова кога је наименовао за свог насљедника на трону Цетињске митрополије. Млади Његош усвојио је управо од Петра I два кључна духовна и национална принципа: косовску завјетну традицију, коју је владика Раде у свом богатом књижевном створалаштву уздигао на знатно већи литерарни и мистички ниво и српски народносни интегрализам, чији је исходишни циљ био и остао стварање јединствене и недјељиве српске државе на Балкану.

Осјећајући да му се ближи свршетак живота, владика Петар I позвао је Сима Милутиновића и издиктирао му тестамент. У њему ће поред осталог напоменути да је новац упућен из Русије трошио искључиво на „ползу свега народа србскога“. Упокојио се на Лучиндан 18/31. октобра 1830. у својој скромној испосници у Цетињском манастиру.

Српски национални интегрализам остао је недосањани сан и неостварен циљ све до наших дана. Ипак, и поред неповољног односа европских и прекоморских велесила према српском интегрализму, остаје вјера у Господа и нада у повољнија времена да ће се у неком будућем раздобљу стећи реалне могућности за територијално уједињење српске популације на Балкану у јединствену државу. Неопходно је вјеровати у Господа и у милост Господњу. А при том никад не заборавимо да је један од утемељитеља српског националног интегрализма био и митрополит Петар I Петровић Његош. Садржај посланица чије смо фрагменте цитирали и пројекат Петра I о тзв. славјаносербском царству наше становиште чини оправданим и на вјеродостојним чињеницама утемељним.

Нека је вјечна слава и спомен Светом Петру Чудотворцу Цетињском!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: