Српска православна црква у борби за очување Његошеве капеле на Ловћену

Пише: Протојереј-ставрофор др Велибор В. Џомић

Након завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на дневни ред је стављено и питање обнове Цркве Светог Петра Цетињског на Језерском врху на Ловћену која је гранатама са аустро-угарског разарача, усидреног у Боки, била готово порушена, а Његошеве кости су претходно, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, од стране црквене комисије извађене из гроба и похрањене у Цетињски Манастир (Џомић, 1996, 217). Иницијативу за обнову порушене капеле је покренуо Митрополит Црногорско-Приморски др Гаврило (Дожић), а Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је 19. новембра 1920. године донео и одлуку о обнови капеле. Међутим, Краљ Александар Карађорђевић је имао намеру да се, уместо обнове порушеног храма, изгради маузолеј. Из тог разлога, ступио је у контакт са хрватским вајаром Иваном Мештровићем. Међутим, Српска Православна Црква се успротивила тој идеји сматрајући да нико нема право да прекраја завештање Митрополита Петра II Петровића Његоша. Краљ Александар је, после вишемесечног размењивања мишљења и сучељавања ставова, одустао од своје идеје. На тај начин су створени услови да се приступи извођењу радова на обнови Ловћенске капеле.

После вишегодишњих радова, председник Комисије за изградњу Капеле на Ловћену пуковник Пантелија В. Ђукић је 2. септембра 1925. године известио Митрополита Гаврила да ће ”капела на Ловћену бити завршена до 10. септембра” и тражио да се одреди датум његог освећења како би, сходно црквеним правилима, Његошеве кости биле свечано пренете. Митрополит Гаврило је 3. септембра одговорио да ће се ”освећење капеле извршити у току идуће недеље, тј. на дан који буде за то подесан без обзира да ли је све довршено на капели” те да ће он извршити тај свети чин, а окружном протојереју Петру Хајдуковићу је ставио у дужност да са цетињским ђаконом припреми све што је потребно за освећење.

Комисија за изградњу Капеле на Ловћену у саставу: пуковник Пантелија Ђукић, инжењер Војислав Боучер и мајор Јосип Лукар је 2. октобра 1925. године упутила акт Митрополији са извештајем о изведеним радовима. Примопредаја Капеле Светог Петра Цетињског је извршена 6. октобра 1925. године на лицу места. У Протоколу примопредаје је наведено да је ”Капела у свему изграђена према приложеном опису Комисије” и да црквена Комисија у саставу: окружни протојереј Петар Хајдуковић, свештеник Никола Марковић и свештеник Симо Мартиновић прима изграђени објекат са списком покретних ствари. Капелу је живописао сликар Урош Предић. Након чина освећења Храма, кости Митрополита Петра II Петровића Његоша су 21. септембра 1925. године свечано пренете на Ловћен.

Црква Светог Петра Цетињског – Ловћенска капела на Језерском врху на Ловћену је од времена њене изградње била у својини Митрополије Црногорско-Приморске и у њој су се вршила света богослужења. Имовинска права Митрополије су потврђена и званичном примопредајом обновљене Капеле о чему постоји више веродостојних докумената.

После Другог светског рата, Његошева капела на Ловћену је, сходно тадашњим законским прописима, решењем Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе од 7. јула 1961. године проглашена за споменик културе, уписана у Централни регистар заштићених непокретних споменика културе и стављена под заштиту државе. Пре тога, почетком педесетих година ХХ века је у партијско-политичким и државним структурама започето са разговорима о изградњи маузолеја на Ловћену. Данас се само може нагађати о разлозима који су тадашње руководство Црне Горе руководили да, поричући Његошево завештање, у дело спроведу идеју Краља Александра Карађорђевића. С друге стране, идеја, првенствено у Цетињу, али и широм Црне Горе, није примљена са одушевљењем, тј. онако како се очекивало. Из тог разлога, од тог пројекта се одустало за неко време.
Скупштина општине Цетиње је у дневни ред IX седнице од 9. децембра 1968. године уврстила захтев одборникâ Бранке Вучковић, Тома Јаблана, Душана Перишића и Марка Борозана да се приоритетно расправља о њиховом предлогу који су формулисали на следећи начин: доношење одлуке о подизању споменика Његошу на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. Након расправе у којој је учествовало више општинских одборника, Скупштина општине Цетиње је истог дана донела одлуку о подизању Његошевог маузолеја по пројекту и изради Ивана Мештровића на Ловћену. У одлуци је наведено да је Скупштина општине ”тумачећи жеље Југословена, а посебно Црногораца и становника Општине Цетиње” , одлучила да на Ловћену-Језерском врху подигне Мештровићев маузолеј, преузме обавезу изградње маузолеја и формира Иницијативни одбор за подизање Маузолеја. Иницијативни одбор је овлашћен да Скупштини општине Цетиње предложи Одбор за подизање Његошевог маузолеја ”водећи рачуна да у одбору буду представници целокупног јавног, културног и политичког живота Југославије”. На крају, изражено је очекивање да ће ”како Његош и његово дело припадају свим народима Југославије, Скупштина општине Цетиње у овом подухвату наићи на разумевање и свестрану помоћ свих Југословена”.
Општинска одлука је донета једнострано, тј. прикладно духу идеолошки обележеног времена. Иако се радило о богослужбеном објекту у својини Митрополије Црногорско-Приморске, а тиме и њеној имовини, не само да су представници Митрополије игнорисани приликом доношења одлуке него су, у конкретном случају, игнорисана и имовинска права Митрополије и Српске Православне Цркве. Средства јавног информисања су углавном била отворена само за заговорнике рушења Његошеве капеле и изградње Мештровићевог маузолеја.

Из доступне архивске грађе, конкретно из Фонда Комисије за односе са верским заједницама, може се видети да је питање рушења Његошеве капеле и изградње маузолеја на Ловћену проблематизовано више пута и то приликом званичних сусрета представника државне власти и Српске Православне Цркве. Црквени великодостојници су се безрезервно противили рушењу цркве и кршењу Његошеве последње воље. При том, нису оспоравали право државним властима да на неком другом месту на адекватан начин изразе своје поштовање према Његошу и његовом делу.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом ванредном заседању од 12. марта 1969. године, а поводом ”намераваног рушења Његошеве цркве – капеле на Ловћену, да би се на истом месту поставио маузолеј” донео једногласну одлуку и ”подржао став Митрополита Црногорско-Приморског Данила (Дајковића) да се постојећа Његошева црква – капела не сме ни по коју цену рушити, нити његове кости скрнавити”.

Након саопштења званичног става Светог Архијерејског Сабора, Митрополит Црногорско-Приморски Данило (Дајковић) се и јавно супротставио одлуци Скупштине општине Цетиње од 9. децембра 1968. године. Позивајући се на древно начело аудиатур ет алтера парс, митрополит је у ауторском или, прецизније, пастирском тексту изнео црквене, али и личне разлоге против рушења Ловћенске капеле и изградње маузолеја, који је квалификовао као ”пагански”.

Став и одлука Светог Архијерејског Сабора и Митрополита Данила као надлежног архијереја за Црну Гору су означили почетак борбе Српске Православне Цркве за очување Ловћенске капеле и поштовање Његошеве последње воље.

Званични став Цркве и непоколебљивост надлежног архијереја су, мимо очекивања владајуће политичке структуре у Цетињу, Црној Гори и Југославији, створили не само простор за озбиљне нападе на Цркву преко медија него и простор да се огласе људи различитих професија који су не само поштовали и подржавали став Цркве него су се на цивилизацијски начин борили за поштовање Његоша и његовог величанственог дела. О томе постоји читав низ доказа у архиви Митрополије Црногорско-Приморске.

Осим бројних напада и осуда става Цркве, представници државних власти су на јавни иступ Митрополита Данила узвратили и покушајем организовања отпора свештенства унутар Митрополије. Наиме, медији су објавили вест да је ”на пленарном састанку Удружења православних свештеника, који је одржан 27. марта 1969. године у Титограду, дата једногласна подршка акцији за изградњу Његошевог маузолеја на Ловћену. Такође, одлучено је да се из скромних средстава Удружења додијели 1.000 нових динара (100.000 старих) као помоћ за изградњу маузолеја”. Митрополит Данило је, одмах након објављивања те информације, расписом обавестио подручно свештенство и навео да су га 28. марта 1969. године посетили представници Удружења свештеника и обавестили о одржаној седници при чему су навели да на седници није вођен записник и да није донет никакав закључак. Из тог разлога, а након објављивања информације о наводној подршци свештенства за изградњу маузолеја, митрополит је од сваког свештеника појединачно тражио изјашњење о наведеној подршци. Апсолутна већина свештеника је званично одговорила да се не слаже са рушењем Његошеве капеле и изградњом маузолеја. Докази о томе су сачувани у архивској грађи Митрополије Црногорско-Приморске.

Митрополит Данило је 4. јула 1969. године известио Свети Архијерејски Синод да ”рушиоци Лоћенске капеле и њихови једномишљеници, на жалост и свештеници који у име удружења акцептирају све њихове намере, не сједе мирно. Ми смо већ поодавно чули да извјесни партијци, који сједе на одговорним мјестима, наговарају свештенике – специјално оне који су 27. марта ове године у Титограду донијели одлуку којом се солидаришу са одлуком Скупштине општине цетињске и дали прилог од 100.000 ст. динара – да одвоје засебну црногорску цркву и изаберу свог митрополита”. У акту од 29. јула 1969. године Митрополит Данило је подсетио Свети Архијерејски Синод на детаље из свог извештаја од 4. јула и у вези сепаратистичких акција у Црној Гори констатовао да ”све ове приче нијесу тако наивне, како би их многи хтјели протумачити, и све то није без неког основа и нечијег настојања да се тако – ако се могне – уради” и навео да се идентификује овај случај са примером раскола у Македонији, али да ”можемо доживјети случај УСА и једног дана имати у Црној Гори два митрополита и двије цркве – то није искључено. Избор игумана Филарета Копривице у одбор за подизање маузолеја на Ловћену и његов пристанак да уђе у тај Одбор – када су католички свештеници одбили – није случајан и није без неке позадине”.

Ради заштите Његошеве капеле, Митрополит Данило се 29. јула 1969. године приватним писмом обратио Блажу Јовановићу, председнику Уставног суда Југославије, и молио га да ”приликом одлучивања о рушењу капеле и постављању умјесто ње маузолеја, прегледа са члановима одбора, све списе” и да уваже ”глас народа (овдје претежно православног), глас стручних лица и глас већине и донесу једну праведну одлуку”.

Одбор за изградњу маузолеја је основан 7. јула 1969. године одлуком Скупштине општине Цетиње. Одбор је по свом карактеру био југословенски, а међу више десетина његових чланова нашло се, како је напред наведено, и једно свештено лице – игуман Филарет (Копривица). У саопштењу за јавност од 20. августа 1969. године Одбор за изградњу је, након прве седнице, позвао грађане да се својим новчаним прилозима укључе у изградњу маузолеја и констатовао да ”садашња капела, ни по материјалу, ни по димензијама, ни по локацији, а нарочито по унутрашњем изгледу не одговара старој Његошевој капели”. Евидентно је да Одбор у свом саопштењу није навео тачне податке о изгледу Његошеве капеле. Наиме, непосредно пре седнице Одбора, Владимир Дедијер је 20. августа 1969. године у ”Побједи” и београдској штампи објавио текст о Ловћенској капели. На тај текст, под насловом ”Ко и зашто спроводи у свијету неистине”, на молбу Митрополита Данила реаговао је инжењер Велиша Поповић из Подгорице, који је 1925. године био овлашћени грађевински инжењер за пројектовање и извођење свих врста грађевинских радова у Краљевини Југославији те је исте године учествовао у обнови Његошеве капеле. Поповић је навео да је 1925. године капела обновљена на истим темељима и то од камена из мајдана Златарица на Ивановим коритима.

Осим јавне полемике и преписке са државним органима, а након утврђивања чињенице да власт, без обзира на противљење стручне и шире јавности, нема намеру да одустане од свог пројекта, Митрополија Црногорско-Приморска је и судским путем покушала да заштити Ловћенску капелу. Митрополит Данило се 15. јануара 1970. године обратио адвокатима Јевту Павићу из Никшића, Слободану Суботићу, Николи Радовићу и Вељку Ковачевићу из Београда тражећи сусрет у Београду ради њихове правне помоћи како би се ”Његошева црква и његов гроб на Ловћену сачували од рушења и уништења”. У архивској грађи Митрополије не постоји службена белешка о садржају тих разговора, који су вођени у Патријаршији 18. јануара 1970. године, али се, из пуномоћја које им је митрополит издао, као и из других списа, може закључити да је на том састанку донета одлука да се Његошева задужбина заштити и правним путем у складу са важећим законским прописима.

Истог дана када је Митрополит Данило издао пуномоћје адвокатима, Патријарх Српски Герман (Ђорић) и Митрополит Данило су посетили Митју Рибичича, председника Савезног извршног већа. Црквени великодостојници су покушали да Рибичича упознају са историјатом Ловћенске капеле и противљењем идеји за њено рушење. Разговор је завршен закључком да црквене власти треба да контактирају са државним органима на нижем нивоу, првенствено у Црној Гори.

Пуномоћници Митрополије су 23. априла 1970. године Уставном суду Југославије поднели тужбу против Републике Црне Горе и општине Цетиње. У тужби је тражено да Уставни суд утврди неуставност одлуке о ”преношењу капеле на одговарајуће место”. Даље, наведено је да су таквом одлуком повређена основна права Цркве; да тужени нису активно легитимисани у погледу доношења одлуке о рушењу цркве и да ће се, извршењем оспорених одлука, нарушити односи између Цркве и државе. Посебно је указано да ”тужба не садржи у себи никакво противљење одлукама Владе СРЦГ, СО Цетиње и Одбора за изградњу маузолеја као споменика на било ком другом месту, не дирајући у Цркву Св. Петра И Цетињског”. У тужби је на 14 страница указано на историјат цркве на Ловћену, њену богослужбену функцију, Његошев завет и њен имовинско-правни статус. Тужбом је предложено да Уставни суд одлуке Владе СР Црне Горе и СО Цетиње о рушењу Цркве на Ловћену огласи незаконитим и противуставним и да изда привремену меру забране рушења цркве и мењање њене непосредне околине до доношења одлуке по тужби.

Митрополит Данило је копије тужбе доставио на око 40 адреса, почев од Јосипа Броза, преко председника савезних и републичких скупштина и влада, до универзитета и факултета, академија наука и угледних научних и културних радника.

Поступајући по тужби, Уставни суд је спровео само две радње: од СО Цетиње је затражио одлуку о подизању Његошевог маузолеја, а од Завода за заштиту споменика културе Црне Горе је затражио документа о проглашењу Цркве на Ловћену за споменик културе. Општина Цетиње је својим актом од 19. јуна 1970. године Уставном суду доставила препис тражене одлуке са наводом да је објављена у ”Службеном листу СР ЦГ – Општински прописи” (бр.1/69) , а Завод за заштиту споменика културе Црне Горе је 25. јуна исте године Уставном суду доставио решење о проглашењу Цркве на Ловћену за споменик културе и решење којим је СО Цетиње издато одобрење за премештање цркве са Ловћена на друго место.
Након тога, председник Уставног суда Југославије др Јован Ђорђевић је 8. јула 1970. године пуномоћника Митрополије адвоката Николу Радовића из Београда обавестио да је тај суд на седници од 8. јула 1970. године разматрао представку Митрополије и ”нашао да није надлежан да по њој поступа, пошто наведене акте треба оцењивати у односу на републичке прописе. Зато је наведену представку доставио Уставном суду Црне Горе да оцени своју надлежност”.

Одмах након тога, Митрополит Данило је 12. августа 1970. године Уставном суду СР Црне Горе доставио пет доказа као прилог тужби и указао суду да ће поднети докази послужити да се утврди да је ”црква својина црквена и да је од свога постанка припадала парохији Ераковићској у Његушима; да је Црква бринула о њеној обнови, одржавању и чувању, као и о повратку Његошевих костију на Ловћен, те да никада није била, а нити је данас у ма чију влаштину осим црквену”.

Уставни суд СР Црне Горе је, користећи се методологијом Уставног суда Југославије, од Владе СР Црне Горе затражио одлуку из 1952. године о подизању Његошевог маузолеја и одговор на тужбу Митрополије. Потредседник Владе др Мијат Шуковић је 25. септембра суду упутио допис у коме је навео да ”одлука Владе као формални акт није објављена у ”Службеном листу”. Влада је од суда затражила да се ”чињеница да је Влада почетком 1952. године донијела одлуку о изградњи маузолеја Петру ИИ Петровићу Његошу на Језерском врху Ловћена по пројекту вајара Мештровића, прихвати као чињеница релевантна за даљи рад Уставног суда по овој ствари”. Наведено је да ће одговор на наводе Митрополије суду пружити секретар Секретаријата за законодавство Скупштине СР Црне Горе Бранко Вуковић на дан расправе.

Скупштина општине Цетиње је 2. новембра 1970. године суду доставила одговор на тужбу Митрополије. У одговору је на 30 страница оспоравано не само право него и активна легитимација СПЦ и Митрополије Црногорско-Приморске да покрећу поступак, јер се ”Црногорска православна црква сада налази у нередовном стању, она нема канонски изабраног митрополита, нити свог Светог Синода, те у њено име нико не може покретати спор” (још тада су црногорски комунисти и безбожници ковали планове разбијања Српске Православне Цркве у Црној Гори).

Уставни суд Црне Горе је 11. новембра 1970. године донео решење којим је констатовао ”да нема основа за покретање поступка против одлуке Владе НР Црне Горе из 1952. године и одлуке СО Цетиње о подизању Његошевог маузолеја по пројекту и изради вајара Ивана Мештровића на Ловћену од 9. децембра 1968. године”. Као разлоге за своју одлуке суд је навео да ”није нашао основа за покретање поступка у смислу чл. 57 ст. 1 Закона о Уставном суду Црне Горе због повреде права цркве загарантованих Уставом, односно законом, а у конкретном случају Митрополија Црногорско-Приморска није овлашћени предлагач у смислу чл. 223 Устава СРЦГ и чл. 18 Закона о Уставном суду Црне Горе”. Суд је оценио да ”Његошева капела на Ловћену није храм него надгробни споменик, а истовремено и споменик културе”. Суд је у решењу игнорисао чињеницу да Влада није доставила одлуку из 1952. године која је послужила као правни основ СО Цетиње за доношење своје одлуке, а био је обавезан да то учини, него је констатовао да због недостављања, односно очигледно непостојања одлуке Владе, ”не постоје процесне претпоставке за оцјену њене уставности и законитости”. Суд је, очевидно поступајући на идеолошким, а не правним основама, констатовао и да је одлука СО Цетиње заснована на овлашћењима из Устава и да је донета у форми општег акта и да није у супротности са одредбама Закона о заштити споменика културе.

Осим напред наведених докумената, у архиви Митрополије нема других списа из овог предмета. Из тог разлога, у току овог истраживања, покушали смо да преко историчара који има одобрење за истраживање у Државном архиву Црне Горе обезбедимо и остале списе из овог предмета. Државни архив Црне Горе је 28. маја 2013. године обавестио подносиоца захтева да, приликом предаје архивске грађе између Уставног суда и Државног архива 14. септембра 2000. године, предмет под бројем У 23/70 није предат тој институцији на чување. У прилогу одговора је приложен и записник о примопредаји између Уставног суда Црне Горе и Државног архива.

Након одлуке Уставног суда, Митрополија је 29. децембра 1970. године пред Окружним судом у Титограду тужбом против СР Црне Горе и Општине Цетиње покренула поступак ”ради утврђења и заштите права власништва” над Црквом на Ловћену. Уз тужбу су приложени докази о својинским правима Митрополије над Црквом на Ловћену, а од суда је тражено да утврди право својине Митрополије на храму посвећеном Св. Петру Цетињском; да туженима забрани премештање цркве и нарушавање њеног изгледа; да обавеже тужене на исплату парничних трошкова и да изда привремену меру којом ће туженима забранити да до доношења правоснажне судске одлуке обављају било какве, па и припремне и организационе радње којима би био циљ уклањање цркве.

Јавно правобранилаштво СР Црне Горе је 19. априла 1971. године Окружном суду у Титограду доставило одговор на тужбу у коме је навело да првотужена СР Црна Гора није у правном односу са Митрополијом поводом Његошеве капеле. Такође, наведени су и одређени историјски подаци у соц-реалистичкој интерпретацији међу којима су најинтересантнији следећи: да је окупатор 1916. године ”делимично порушио” капелу; да 1925. године није обновљена Његошева капела него саграђен нов објекат од другог материјала; да представља задужбину краља Александра као суверена; да није познато да су се представници Митрополије тада противили рушењу остатака старе капеле; да је Ловћенска капела по својој намени Његошева гробница, а не црква или црквена имовина; да је реч о надгробном споменику и да није грађена са намером да буде црква. Јавно правобранилаштво је тражило да се тужба и захтев за издавање привремене мере одбију као неосновани. Правни заступници Митрополије су 29. маја 1971. године Окружном суду доставили своје изјашњење на одговор јавног правобранилаштва на тужбу.

Поступак је трајао више година, а Одбор за подизање Његошевог маузолеја на Цетињу је у августу 1972. године порушио Цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену. Годину дана пре рушења, пуномоћници Митрополије су се 26. августа 1971. године обратили суду са обавештењем да је Одбор за подизање маузолеја одлучио да се црква измести – демонтира иако спор није окончан. Захтевали су да суд хитно закаже рочиште на коме би се расправљало о предлогу за издавање привремене мере. Судија у овом предмету је на сваки начин опструирао поступак због чега су пуномоћници Митрополије више пута протествовали код надлежних органа, али без успеха.

Окружни суд у Титограду је тек 20. маја 1975. године донео прву пресуду у овом предмету и одбио тужбени захтев Митрополије. Пуномоћници Митрополије су Врховном суду СР Црне Горе благовремено изјавили жалбу због свих законских разлога. На опште чуђење, председавајући парничног већа судија Марко Марковић је 15. јула 1977. године донео решење којом је укинуо пресуду Окружног суда у Титограду и предмет вратио на поновно одлучивање. У образложењу решења су веома прецизно наведене незаконитости које је првостепени суд починио. Окружни суд је обавезан да уклони недостатке у поновљеном поступку. Овај судски поступак никада није завршен што, заједно са напред изнетим чињеницама, довољно сведочи о насиљу које је извршено над Његошевим земним остацима и Црквом Светог Петра Цетињског на Ловћену. Важно је напоменути да је и принц Михаило Петровић Његош из Париза 1971. године преко својих пуномоћника против Општине Цетиње и Завода за заштиту споменика културе поднео тужбу ”ради заштите гроба Његошева”, али се ни тај поступак није разликовао од претходног с обзиром да је идеологија била изнад права и закона.

Свети Архијерејски Сабор и Синод СПЦ и Митрополија Црногорско-Приморска су током читавог ХХ века, а посебно у другој половини, водили велику борбу за заштиту Његошевог завештања и Цркве Светог Петра Цетињског на Језерском врху на Ловћену. Борба је вођена на медијском, политичком, културном и правосудном пољу, али безуспешно. Међутим, борба за обнову Ловћенске капеле траје и у ХХИ веку.

ЛИТЕРАТУРА:
Дурковић-Јакшић, Љ. (1970), Његошева Црква на Ловћену под заштитом закона, Београд: ”Православље”.
Кљакић, С: Пековић, Р. (2013), Седам Његошевих сахрана, Београд: ”Јасен”.
Медаковић, Д: Стојковић. Ж: Трифуновић, Л. (пр.). (1989), Сумрак Ловћена, Вршац, Шабац, Београд: Епархија Банатска, ”Глас Цркве”, ”Задужбине Косова”.
Џомић, В. (1996), Голгота Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија (1941-1945), Цетиње: ”Светигора”.

ИЗВОРИ:
Архив Југославије, Београд
Архив Митрополије Црногорско-Приморске, Цетиње
Архив Светог Архијерејског Синода СПЦ, Београд

(Рад је објављен 2014. године у међународном тематском зборнику ”Од Косовског завета до Његошевог макрокозма: Петар ИИ Петровић-Његош (1813-2013.) поводом 200. годишњице од Његошевог рођења)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: