Српска реченица

Пише: Бећир Вуковић

Цијела стара варош ишетала је на протесте. Добро, није баш цијела, али пропаганде ради, пишемо да је скоро цијела стара варош, изашла на протесте.

И пола Малесије сјазило се у равну Подгорицу. И, неколико аутобуса из Рожаја, и Гусиња. Био је планиран и комби из Петњице, али имао је трибину Насер Орић, па нису могли на два краја.

Стварно, да ли се неко спрда са здравим разумом. У оваквим приликама, само би аветиња шетала до краја. Србима је остало још једно зрно соли у глави. Нема те науке, новог човјека, фалсификатора, хајке, секташа, удбаша, либерала, народњака, који ће још једном преварити Србе у Црној Гори. Молим, без рукавица у ове априлске лијепе дане.

Ових ноћи опет читам „Српске приче“ Милорада Павића. Најљепше српске метафоре од Петроварадина до Калемегдана, од Триеста до Будима и Темишвара, од Скадра до Задра, до Солуна и Свете Горе. И овог прољећа, плевећи манастирску башту, игуманија Хиландара Тројеручица, прехладила се, кија у трпезарији.

Преко српске грбаче да се опет неко докопа власти. И да пригрне исти идеолошки шињел, убуђали, стар преко седамдесет година. Какво би тек то понижење било. Што се мене тиче – да голом врсницом сједну на врелу плочу, не бих им вјеровао. Срби морају да се изборе за своја права, а не да њихову судбину „кроје“ типови из „Вијести“, и слични типови подтипова. Што се црним задојило врагом, ни вријеме не може пресвући.

Да ли у „Вијестима“ има богатуна. И те како има. Ко је оно рекао, да се и против њих треба борити. У народу, прије свега српском, важи прича да се води прави рат између двије фамилије. Срби морју да се боре против обадвије фамилије. Ове двије задње реченице, боље би звучале на италијанском језику. Са оним сицилијанским наречјем.

Није тачно, и не може бити, нити је било икада од како се крме уз плот чеше, да мањинци могу бити креатори судбине неког народа. Како схватити да су мањинци и ‘најпоузданији’ носиоци грађанских идеја. Могу скупљати перје по дворишту, није да не могу, могу на некој аутобуској станици и ускочити у аутобус, али волан не може бити у њиховим рукама. Све друго је монтажа. Слабо је, одвећ слабо, монтиран тај краткометражни филм.

Тачно се зна шта мањини припада. Ту, у комшилуку, мањина прогони један народ. Зна се да прогоне Србе. Зна се да мањина албанска прогони Србе на Косову.

Каква су опозиција Албанци, и муслимани. У званичној политици дијеле власт, или су уз власт. Муслумани су, бели, редом свита министарска. Плус, директорска мјеста, и штошта приде. А, Албанци, та то је свима јасно, само своју сиђају, и цртају мапу тзв. Велике Албаније. И док свако наврће воду на своју воденицу, и, док морем јурца једна лађа кокаина пуна, и заказују се револверашки обрачуни код ОК корала Котора, Срби треба да шетају. И, шта ће Србин ту, и шта тражимо на тим протестима. Мене интересује само моја, велика, српска прича. И – The end.

Неће српски народ у Црној Гори, више џабе да млати џадама, од немила до недрага, док се неки ‘духови’ (идеолошки грашак), завукао у чахуру – кабинет „Вијести“, и сеире, и упишаше се од смијеха.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: