Српска улица у Ђаковици
1 min read
Према подацима који се могу наћи у опширном турском попису становништва из 1485. године, Ђаковица, која је у то вријеме имала статус села, бројала је 67 породица, а сва пописана лична имена су искључиво српска. Без иједног албанског. Ако се изузму четири старице од којих су двије монахиње у обновљеном манастиру Успења пресвете Богородице, који чува полиција, данас у том метохијском граду нема ниједне српске душе, насупрот око 130 хиљада Албанаца који у њему живе. Последњих десетак хиљада Срба одавде је протјерано у јуну 1999. дејством НАТО-а, који је, као што је познато, против југословенских и српских снага безбједности ратовао у савезништву са терористичком “ОВК”.
Ђаковица је име добила по мало познатом господару и вазалу Вука Бранковића – Јакову, који је овдје имао свој посјед. Сачуван је његов новац са натписом „Иаков“. Ђаковица се као насеље градског типа формирала у средњем вијеку. Њен географски положај је био веома погодан за каснији напредак занатства и трговине, по чему је и данас препознатљива. Од 16. вијека, од доба обновљене Пећке патријаршије, постојала је у Ђаковици Црква Успења пресвете Богородице, као метох манастира Високи Дечани, чији је ктитор Стефан Урош ИИИ Дечански. Ова црква спаљена је и до темеља уништена у погрому албанских терориста, у марту 2004.године. Прошле године, ангажовањем Епархије рашко-призренске и владике Теодосија, обновљена је и преименована у манастир, чија је игуманија мати Теоктиста. Црква, односно сада манастир, налази се у самом центру града, у насељу стотинама година познатом као Српска улица.Управо о том, по много чему знаменитом дијелу града, недавно је вриједну монографију објавио економиста Милорад Мило Глигоријевић, старосједилац Ђаковице, који данас живи у Чајетини, на Златибору. Ријеч је о човјеку који је био један од иницијатора акција које су за циљ имале спрјечавање исељавања Срба из тог града осамдесетих година минулог вијека, усљед експанзије албанског сепаратизма, а касније и најбруталнијег тероризма подржаваног и финансираног од стране спољних фактора.
Како је још за вријеме живота у родном граду прикупљао вриједну документацију и фотографије, обилазио архиве и записивао казивања старијих суграђана, дошао је, каже,на идеју да све то сублимира и остави између корица књиге коју је симболично назвао “Српска мала (махала) у Ђаковици”. Учинио је то, вели, желећи да се отргне од заборава вјековно постојање Срба у Ђаковици и истина о историји тог простора.
У деветнаестом вијеку Српска улица је била врста “гета”. Српски дио града еснафски је био организован, са воскарима, бојанџијама, калафатима, дунђерима, оптокарима (гајтанџијама), опанчарима, ковачима, самарџијама, лончарима… Са почетка и краја улице биле су велике дрвене капије, гвођем оковане, које су се ноћу затварале, а зором отварале. Човјек који је затварао И отварао капије, био је по неком правилу католичке вјере, а православни Срби, занатлије, за тај посао су га плаћали, јер их уједно и чувао од пљачкаша и насилника у доба турске окупације.Капије су уклоњене тек 1912.године, доласком српске војске. Према казивању покојног Ђорђа Ђоре Стојановића угледног мјештанина из Српске улице у своје вријеме, о коме пише Мило Глигоријевић у монографији, не зна се тачно када су капије направљене, па се вјерује да су оне ту биле веома дуг период, до ослобођења од Турака. Зулуми Османлија према српском становништву у Ђаковици за вријеме њихове дуге и тешке окупације били су огромни И присутнији него у било којој другој вароши. Тако се задржало, како се испоставило, и до краја двадесетог вијека, када су Албанци, новопридошли становници Ђаковице и читавог Космета, најприје смишљеним агресивним наталитетом престигли бројчано Србе, а онда и физички кренули у њихово истребљење, да би прије деценију и по и последње српске становнике тог града прогнали, а преостале цивиле, који нису пристали да напусте огњишта, најсвирепије побили, за шта нико до данас није одговарао.Српска улица са око сто домаћинстава била је испресецена сокацима који су сачињавали кварт. Тако је углавном и данас, иако у њој више Срба, осим поменутих монахиња и двије жене у цивилу, које живе у кругу манстира, У српске куће бесправно су уселили Албанци, махом са села, или пак придошлице из Албаније и у њима живе. Нико их у томе не омета. Трећина српских кућа је спаљена. Занимљиво је да иако постоје понуде, више од 90 одсто расељених из Српске улице који живе у централној Србији и Црној Гори, не жели да отуђи имовину. Кажу да је то аманет њихових предака, старопсједилаца, који из Ђаковице нису бјежали ни под турским зулумима који су трајали пет вјекова, нити под италијанском и њемачком окупацијом у Другом свјетском рату, за разлику од досељеника из Црне Горе, који су Космет населили између два свјетска рата, да би 1941.бјежали пред налетом баллиста, и италијанско-њемачких нациста, а многи се опет вратили у јужну српску покрајину након побједе над фашизмом. Глигоријевић у књизи пише и о значајним личностима Српске улице старијег доба, набрајајући учитеље Јакова Тонића, Трифуна Димитријевића и Петра Миловановића,свештенике Стефана Нешовог Поповића и Јована Ћесаревића, трговца Филипа Стефановића, професора Дамњана Исаиловића, Крсту Петровића, Стевана Миловановића, учесника многих битака и носиоца Карађорђеве звијезде, проф. др Крунисалава Михаиловића и друге.
Највећи привредни, духовни, образовни и и културни препород становници Српске улице доживјели су између 1918 и 1941 године, У том периоду се овдје оснива и Средња трговачка школа и гимназија, поред основне школе која је од раније егзистирала. Аутор монографије каже да његова и жеља његових прогнаних суграђана да се врате у Ђаковицу и Српску улицу не јењава ни након петнаест година откако су принудно напустили домове. Уосталом, како истиче, да не вјерују да ће се то у скорије вријеме заиста и догодити, вјероватно би имовину отуђили. Искрено прижељкује, вели, промјену односа снага у свијету, што је, по њему, једина реална нада да се Косово и Метохија могу у сваком смислу вратити под Србијом, а протјерани народ вратити огњиштима. Наш саговорник наводи како цио свијет види да се покушај отимања Космета од Србије одиграва у режији САД-а и њених сателита, за само њихове потребе, а не за корист Албанаца, јер Албанци данас, како наглашава, у том окупираном дијелу Србије немају никакву суштинску независност, а живе далеко горе него за вријеме док су били у систему Србије и СР Југославије.
– Актуелна дешавања у Украјини, гдје су све замутили искључиво Американци и припајање односно враћање Крима Русији наговјештава промјену снага у свијету коју прижељкује Србија. Русија поново постаје свјетска сила број један и она је једина нада обесправљенима на цијелој планети, па и нама – закључује Глигоријевић.
ФК “Дечански”
У Ђаковици је двадесетих година прошлог вијека формиран и Фудбалски клуб “Дечански”, чије игралиште је било у центру града, у тадашњем Пашином пољу. На оснивање и развој фудбалског клуба имало је утицаја и постојање Соколског друштва које је основано много раније.Међу фудбалерима “Дечанског” из тог периода које Глигоријевић у монографији набраја, били су, поред осталих, и Ратомир Рата Петровић, Алекса Алексић, Сава Зарић, Бранко Николић, Димитрије Глигоријевић и Живко Јанићијевић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ja sm barovic zvezdan ziveo sam od 72 do81 u djakovici u marsala tita 93 stansam predao 88 god voleo bi da mi se neko javiod mojih prijatelj skolskih i iz zgrade gde sam ziveo narocito porodica boskovic ivan rajka vera marija bilo ko zna nek mi se javi imam profil na fejsu
Зна ли неко неки податак о Мемет аги Јајагићу или Јајаги ,свака информација добро дошла због истраживња . весна
Nikola zec zar te ne boli glava od toliko informacija imas li ti sa necim da se zanimas osim da ljudima ispiras moxak ovim glupim postom!
Obavestenje za Milorada mileta Gavrilovica !
Nije samo Djordje Stojanovic bio ugledan mestanin srpske ulice raspitajte se malo bolje ko je jos bio ugledan mestanin i najstriji u srpskoj ulici!
Zamolio bih ljude iz Djakvice koji nesto znaju ili su slucajno videli stradanje Pantovic Slavke i Milica i Pantovic Mileve da mi se jave na mejl [email protected] / u centru Djakovice su vidjeni zadnji put 24.06.1999.Hvala unapred.
ЈЕРОМОНАХ (ЕПИСКОП) АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
Убиства
Злата Матејић, избеглица из Ђаковице, исказала је да су једном човеку, који је био на вежби и рату, запалили кућу и побили жену и децу, тако да од фамилије од 11 душа није нико остао жив; имена им не зна.
У Горњем Петровцу и Бецу убијени су: Јово Јакшић, Мелентије Кочановић, Јован Остојић, Милорад Лабовић из Добрића, Божидар Петровић, Саво Радуловић из Г. Бутеша и још 4 Србина, старица Гордић; Јакшића је убио Таир Баља из Ждрела, а Кочановића Камер Изуф, оба из качачке групе председника општине бецке Мемет аге Јајагића и старешине села Шабан Алила. У Дубли Барама: Милош Миочанин, Влајко Крстић и више других. У Кодралији: Стојимира Станојевића убио је Рамо Имеровић из места Јуника: на путу за Пећ убијени су Петко Шћепановић, Ристо Уљаревић, Крсто Самарџић и више других. У Рогову погинуо је Живко Новаковић. У селу Срињини, прича Трифун Којић из Горњег Петрича, изгорео је у запаљеној кући муж са женом и 6 деце. Поред цивила побијено је и опљачкано више војника. Да не спомињемо рањенике. Укупан број убијених није нам познат. Сведоци се, говорећи у разно време, и одвећ разилазе (између 37 и више стотина убијених).
Заштита
Окупаторска војска немачка и италијанска, ограничавала се на то да обезбеђује избеглицама путеве за исељавање. Негде су својом оружаном интервенцијом спасавали опкољене Србе од покоља. А негде, као и селу Крст Ракочи, мирно су посматрали како Арнаути пљачкају Србе и отимају им ствари. Из тих података назире се природа споразума унапред утврђеног између њих и арнаутске илегалне организације.
О некој заштити од стране Арнаута није било ни говора. Сведоци једва налазе један пример, Милоша Зеља у Бецу.
Једна листа насилника
У самој Ђаковици истичу се председник општине Сулејман бег Црноглавић и помоћник му Шабан Кориша, а у Бецу председник општине Мемет ага Јајагић, па два католичка попа из места и један из Новог Села. Арбанаси су, кажу сведоци, обично радили тако да једно село прави услугу другоме селу у износу (=изгону) Срба, али суделовали су и мештани у масама, понегде напросто сви. – У општини бецкој истицали су се: Камер Исуср и Цењ Вињак, убице: Авдија Ђерим, Суљо Садак, Цен Зену, кмет села, и Микељ Ђока, помоћник му; Ђок Марко; Жељ Асан из Крстановца; Митвар Дева, Амил и Узун Ман, Никола Пренчић, Марко Ћин из Петровца; Цен Таја, Сокол Канца, Микељ Кета, Таир Абаз, Шабан Цоља; из Међе: Ћем Салија, кмет, и Имдо Цоља и Зумбер Даут, вођ качака, из Црњана, Ћемо Кадрипа, кмет општине, вођ руље; Смаил Браим, сви из Међа; Мемет Ариф из Рашковца, Ук Зумер, Музалем Селим из Беца, и Узун Муслија Гаран Мартин Ман, Петар Бањош, Алија Рустем из Петровца; Мемет Шек, Сеид Шек, Лазар Љушта, из Бардосана; Никола Пренк, Рум Љеш, Зеф Пренк, из Вранића; Ђемо Садрија; Таир Баља и Алили Дуља из Ждрела, Ушин и Мик Цољ, Мус Зен из Беца; Ук Паљеш из Тракашића; Смаил Дуља из Петровца, Прем Дода из Бардосана; Буб Каћете из Јаноша. Сведоци даље спомињу: Расима Дуљу, кмета општине ђаковичке; Аци Кадрију, кмета из Црњана; Дина Бардоша са сином, из Грабовца (срез пећки); Ајдара Чупу из Новог Села; Али Бајрама, убицу, из Шатеја; Дуљу Амрула, Адема Садрију, кмета; Адем Рустема, Дервиша Суљу, Садика Таира, Мифтар Бајрама, све из Краљана; Метуша Рустафа, из Беца; Адемагу, председника општине, из Нетице; Рам Имера, вођу банде из Кодралије; Мила и Петра „воденичара“, Март Марија и 3 брата и Хацију Јетиш; из Мрсковца: Реџеп Јусеин из Жабља; Ибиша из Пуса; Смаила Браима и Мусу Исена, из Радоњића; Мифтара Селимовића, Браим Реџу и Садик Аџију из Ранића, општине бецке; Дед Ђорђу Лиса, кмета из Дублимаре, Асана Тајира из Рашковца, Љуш Алију Химића из Лоћана итд, итд.
Горњи подаци састављени су по 115 појединачних и 2 колективна исказа из 29 места среза ђаковичког, већином из године 1941.
Пљачке и злостављања
Што се тиче пљачке, било је и оваквих случајева. Један насељеник из Поношевца склонио је за прво време своју стоку код свог суседа и пријатеља Арнаутина. Кад је кренуо, пошаље жену по стоку; Арнаут му стоку преда, ал и га у оближњој шуми пресрете и стоку му опет одузме. У селу Нетица општинска власт отерала је све Србе мушкарце у једну кућу, па су онда Арнаути пљачкали српске куће и злостављали жене. Сутрадан Срби су спроведени до Ђаковице. На овај или онај начин, избеглице су скоро свуда остајале без ствари и спасавали само голи живот.
Изгони су праћени злостављањем сваке врсте. Једна банда Арнаута терајући Србе из села Сарице гонила их је једно време да иду низ воду, газећи до појаса. Јована Драгићевића, бившег чиновника среза, гонили су из Ђаковице у Валону, па у Пећ и даље за Србију и држали у тамници везаног у ланце. У општини бешкој било је нарочито много туче. Тукли су и жене, на пример: жене Владимира Ранђеловића, Милутина Вукотића и Вујадина Биберџића, а жену Владимира Станковића гађали су пушком, у Љумбарди су једну жену и убили. А већ туча мушкараца спомиње се у више места, особито у Бецу, Нетици, Сарици, Јуники, Јакошу и др. Силовање се спомиње у селу Нетицу; кажу да је било и одвођење жена и девојака.
Спаљене су цркве у селима Љумбарди, Роставици и Папају. Један сведок тврди да су порушене и српске школе, па и гробља.
Избеглице причају о једном мањем логору у Приштини. Ту су биле 53 српске породице из срезова дреничког, пећког, источког и раковичког. Албанске власти хтеле су да их пребаце у Србију, али то нису дозвољавале пограничне окупаторске власти. И тако су чекали у логору 16 месеци, не добивајући за храну ништа друго но по 400 грама пројиног хлеба дневно. Умрло је 12 особа, особито деце. Најзад су добили дозволу да пређу у Србију.
Како је текло исељавање
У Доњем Петровцу, општине ђаковичке, почеле су паљевине и пљачке исти дан кад су стигли Немци, а затим је, преко добоша, 21. априла дат знак за исељење са роком од 3 часа. У селу Накараде рок је био 24 часа, у исто време. „Све што сам имао од имања“, каже сведок из овога места Петар Дагнубић, „опљачкано је од стране Арбанаса: кућа, штале, зграда за смештај сточне хране, све је попаљено, а исто тако однесено је покућанство и отерана стока, пошто ми уопште нисмо имали довољно времена да то спасемо и собом понесемо. Вредност моје имовине, рачунајући ту и земљу, износила је 600.000 динара“. – Сведок из Краљана Милош Ракочевић: „На дан 10. априла 1941. дошао је код моје куће са 50 људи из истог села Аџи Кадија, кмет, тј. старешина села, који је и раније ту дужност вршио; мене су из куће истерали са целом фамилијом од 5 чланова, и саопштили нам да се са имања иселимо куд знамо. Кућу су одмах разрушили, друге зграде запалили, а све покућанство и цео мал што сам имао у житу и стоци, у вредности од око 50.000, не рачунајући зграде, однели су. Од ствари за храну или одело, или постељу, нисам могао понети ништа“. – Полексија Карановић из Ђаковице исказује: „Из Ђаковице сам побегла 20. априла, јер је тада у моју кућу дошао арнаутски полицајац и казао ми да у року од пола сата имам отићи из места, што сам је морала и да послушам. У малтретирању нашег живља највише учешћа узео је сам председник општине, Сулејман бег Црноглавић, који је казао да ни једног српског човека неће да види у Ђаковици. Затим су се истакли као непријатељи Селим, Рецеп и Даут Муацер, грађани места. У моју кућу дошао је обућар Дуља Амруд са ножем у руци, и тражио је мог сина да га закоље, али се он срећом био већ склонио“. – Један исељеник из Беца сведочи: „Дервиш Мајруша Нимоновић из села Беца, од кога сам био купио кућу са њивом од око 2 хектара, дошао је једнога дана са пушком у моју кућу, узео ми уговор о извршеној куповини и продаји и рекао ми да што пре идем. Молио сам га да останем још који дан да нешто продам од покретних ствари, али он није хтео ни да чује, већ ми је рекао да понесем што могу, а оно друго да оставим… А пре тога једног дана дошао је један бег с некаквом наредбом, коју ја нисам могао да прочитам, јер је била писана латиницом, али ми је тај бег рекао да су путеви обезбеђени од стране немачке патроле и да се можемо селити“. – У селу Нетици наваљује на кућу сведока Томе Станојевића сам председник општине са својим сином и 10 Арнаута; у борби око врата једном сину домаћина одсекоше 3 прста; другом сину скидају одело, у општој пљачки. – У селу Међи неки Срби се бране оружјем до 23. априла, пошто су раније од југословенске власти били добили 15 пушака за случај да их ко нападне. – У селу Јунику, прича Живојин Илић, из тог места, сретају се на прагу домаћин Милош Дамњановић и нападач Ук Љуша, и убијају један другог. У Вранићу, Арнаути пуцају на куће и убацују бомбе. Један домаћин из тог села натоварио своје ствари на 3 кола (2 пара волова и пар крава), али га на путу пресретају качачке банде његовог председника општине Мамет аге и Ђок Марка из Редине и све му отму. – Сведок из Међа казује како је покушао да потера нешто од своје стоке, али му је Арнаут, кмет села, поднео пушку под грло и рекао да одмах све остави. Другом избеглици из Међа, Александру Илићу рекли су кмет села и помоћник му Микељ Ђока да он и неки други претерају своју стоку и превезу ствари кућама њих двојице, па да и сами тамо дођу. После неколико дана, ствари су задржали, а њих избацили. – У Вранићу тера Србе руља наоружана пушкама, револверима, моткама и на крај села одузима ствари онима који нешто понесу. – У великом селу Љумбарди, по исказу више сведока, Срби су скупили у једну кућу, око 500 људи, и бране се, али не би могли одолети да није наишла немачка војска и ослободила их. Арнаути су међутим палили куће, вичући на свом језику: „Живела Албанија“. Уништили су све до последње куће. – Избеглице из Крст Ракоча наилазе у повлачењу на село Пожар и ту законаче. Ту их ноћу, 22. априла, нападају Арнаути. Води се борба до зоре. По поруци долазе Немци из Дечана и спасавају опседнуте избеглице.
Тако у срезу ђаковичком, каже сведок Светомир Милосављевић из Дублибаре, и други с њиме, није остало ни једне једине насељеничке породице. Сви су истерани. Куће су срушене или спаљене. Остало је неких 50 кућа које су за себе сачували католички Арбанаси и они се у њих уселили. У Лећанима, селу староседелаца, куће нису попаљене само зато што су биле овде измешане са арнаутским. У селу Јанош, каже сведок, већ 1941. није остао ни један староседелац.
Почетак изгона
Односи Срба и Арбанаса у срезу били су пред рат коректни. Али чим је дошао слом 1941. године, изгон Срба био је у овом срезу бржи и радикалнији него игде. Главни чинилац у томе био је Сулејман бег Црноглавић, дугогодишњи председник општине ђаковичке. Одмах у часу слома, између 6. и 20. априла, он је објавио преко свога добошара да се сви Срби морају иселити из среза за најкраће време, иначе се никоме не јамчи за живот. Организовано насиље Арбанаса у свим општинама тражило је ту објаву, која се следећих дана понављала од села до села. Уто је већ 9. априла стигла немачка војска у Ђаковицу, а југословенски 50. пешадијски пук мало пре тога одступио преко границе. Сведок Лазар Оташевић из Дубраве прича: Већ 8.априла, арнаутска маса разбила је војни магазин у селу Бецу, један од највећих на југу: око 250 митраљеза, 6.000 револвера, 10.000 пушака и огромна количина муниције пало је маси у руке. Од 200 југословенских војника у неравној борби против више хиљада Арбанаса, спасило се свега десетак људи, а остали су изгинули. Југословенска мобилизација била је обухватила све српске војне обвезнике, од арбанашких само један незнатан део, тако да се одједанпут, у часу слома државе, огромна маса Арбанаса нашла на терену и наоружала се до зуба. Уосталом, они су и дотле били донекле наоружани, јер је стари арбанашки обичај чувати негде или набавити, по ма коју цену, бар по једну пушку на кућу. Они Арбанаси који су били у војсци пожурили су у општем расулу кући, под оружјем, да се придруже осталима. Албанска власт, организујући своје оружане одреде, није испочетка ни мењала југословенске униформе осим што је жандармима стављала на главу место шајкаче бело албанско кече, а око руке траку од албанске заставе. Муслимански и католички живаљ показали су се једнако ревносни у прогону Срба. Муслимански Арнаути били су под директивама своје речене организације, коју је у последњој линији водио „Косовски Комитет“. Сведоци Гојко Амановић из Беца и гореспоменути кажу да су међу католицима нарочито били ревносни у прогонима Срба попови (католички) из Новог Села, Будисаваца и Беца, а директиве је давао, изгледа, бискуп из Шаље у Горњој Албанији. Једно је сасвим јасно: да је постојао претходни, под утицајем немачким већ раније склопљени споразум за изгон Срба, јер је акција започета одмах свуда на сличан начин. Албански покрет против Срба у срезу ђаковичком започео је одмах у дане слома; српски елеменат затезао је с напуштањем својих муком саграђених домова, па негде у јачим селима давао известан отпор. Највећи део српских насељеника истеран је у последњој трећини априла месеца 1941.
ЂАКОВИЦА
Насеља
Овај срез Србима је, као и пећки, нарочито на срцу због древних историјских споменика из времена старог средњевековног царства: манастира Патријаршије, седишта патријарха, у срезу пећком, и манастира Дечана највећег од свих, у ђаковичком. Овај последњи толико је угледан у народу да су га, после слабљења српског становништва под Турцима, кроз векове чували, као завет, сами муслимански Арнаути из места. Услед вековног терора у ропству, Срба је бивало све мање а Арнаута све више. По статистици од 1931. године налазило се у срезу ђаковичком, округло говорећи, 38.600 Арбанаса, 6 пута више него Срба, а међу Арбанасима 6 пута више муслимана него католика. Али је затим насељавање Срба, по утринама, шумама и шикарама среза, било врло јако, више него два пута јаче но у ма коме другом срезу Југа, тако да се 1936. године тамо налазило 2.967 насељеничких домова, то јесте округло 15.000 душа, поред округло 6.000 Срба староседелаца. Било је ту великих нових села, као Дубрава, са 120, или Лумбарда са 400 српских домова. А било је староседелачких чији су ту откако људи памте, нпр. Лођани украј Дечана, који своју традицију вуку 6 векова, тј. од времена зидања Манастира.
ZA KIM ZVONE DJAKOVICKA ZVONA
ili prica koja ne stize do naslovnih strana
Честитам и ја Милу Глигоријевићу да наши потомци знају о нашем родном крају Ђаковице.
Osim Mišku Jovanovicu veliki pozdrav i čestitke Milu Gligorijeviću. Istrajao je u nameri i ostavio kapitalan dokument o Đakovici.
Честитке српским медијима у Црној Гори који пишу о нашој Ђаковици.Нажалост, у Србији о овоме не пише нико.Хвала и нашем суграђанину, новинару Мишку Јовановићу, који нас окрепи с времена на време сећањем на завичај, као што је сад учинио. Да није фејсбук групе Завичајно удружење Ђаковичана, ово не бисмо ни видели, него је неко поставио линк и скенирани текст из листа „Дан“
kako da se vratite u djakovicu, kad znate mnogo dobro sta ste uradili u djakovicu
Вратиће се управо по доброме! Јер су Арнаути остали тамо и после балканског рата и после првог рата и после другог рата! Четврти пут да остану било би прећерано! Бонус су крваво искористили а са овим 1999 су себи дали пресуду! Сад их и уранијум убија, полако и све више и више! Без метка, без хероина, без пљачке и без силовања, њихових старих метода!