Српске светиње као живи печат нашег духовног, културног и националног идентитета

Студентски клуб Правног факултета доделио је награде победницима конкурса у писању есеја на тему „Српске светиње као живи печат нашег духовног, културног и националног идентитета“. Прво место освојила је Тамара Бабић, са Филолошког факултета УБ; друго место освојио је Милош Маринковић, студент мастер студија на Правном факултету УБ; треће место деле Миљан Лазовић, докторанд на Правном факултету УБ и Сара Ристић Bouraoui, студент прве године на Правном факултету УБ.Радове је оцењивао академски одбор сачињен од проф. др Милоша Ковића, писца Милана Ружића и књижевног критичара Желидрага Никчевића. Награде у виду књига обезбедила је ИК Катена мунди.

Студентски клуб Правног факултета настојаће да и у будућности организује пројекте са сличном тематиком од изузетног националног и културног значаја.

Преносимо данас текст Тамаре Бабић:

Још од проналска писма и заснивања мишљења, човек је покушавао да открије, разуме и објасни своју суштину. Промене природе и интензитета човекове загледаности у себе, условили су и промене одраза који су се смењивали у запитаним погледима, одраза којих је било све више, до тренутка када су светлошћу свог значења почели да замагљују једни друге.

Загонетан је однос модерног индивидуализма и природне запитаности над смислом егзистенције ‒ да ли прво наставља или смењује друго? Зашто се њихове суштине, у зависности од правца погледа, истовремено потиру и изједначавају? Можда се решење такве парадоксалности може наћи у одговорима које на питања идентитета дају дух, култура и нација.
У процесу самообликовања и смештања у велики историјски след, сваки самосвојни одсечак времена посеже за онима који су му претходили, бира оне које му се обраћају и на основу њих одређује своје место у поретку, истовремено предвиђајући трагове које ће и само оставити на своје настављаче. Тако се и наше време, можда и највећим делом изван наше личне и колективне свести, окреће својим прапочецима, односно, оном скупу историјских тренутака протегнутих у неколико векова српског средњег века. Поетски обликовано у идеализованом свету народног певача, оно се завршава на исти начин на који је започело ‒ градњом цркве од камена, која ће као задужбина „служит’ од вијека до суда Божијега” и од чијег „камена ником” неће остати „ни камена”. Управо је та констатнта, коју препознајемо и данас, глас прошлости који нам се обраћа и који треба да послушамо како бисмо поставили темеље садашњости. Зато нам засад није толико важно да ли смо на почетку или на крају свог времена, јер своју причу започињемо онако како ћемо је и завршити ‒ с каменом.
Језиком који говоримо бележимо своје присуство у времену, а писмом којим пишемо започињемо и настављамо своје постојање у историји. Већина словенских народа, међу којима су и Срби, примила је своје прво писмо заједно са хришћанском вером. На тај начин, одуховљен је главни посредник у стварању потоњих националних култура ‒ сакрализован, сложен и бременит значењима, први словенски књижевни језик, са свим својим варијететима, културу коју ствара издиже на више онтолошке тачке. Византијски универзализам, у оквиру ког настају неке од словенских и других источних култура, у основи нематеријалан, наставља и надограђује новоплатонистичке идеје, баштинећи антички појам и схватање логоса. Будући да у таквој духовној атмосфери нема хијерархије међу носиоцима источнохришћанских идеја, свакоме је омогућено да учествује у општој идеји и да из њених постулата гради појединачне духовне системе који ће имати двоструко значење ‒ у заједници која га ствара и у широј заједници којој она припада.

Дијалектику таквог односа између општег и појединачног видимо у скупу сакралних текстова ‒ самом врху српске, словенске и византијске средњовековне књижевности. Химнографски текстови су свима заједнички ‒ у њима готово да нема измена ‒ али некада се из мање заједнице издвоји личност која заслужује засебан култ у оквиру општег богослужебног циклуса.

Први српски светитељ око чијег култа се формира духовно, и потоње културно и национално, језгро српског идентитета, јесте Свети Сава. Светосавље, као духовни концепт заснован на посвећености вери, врлини и заједници, обједињује источнохришћанска начела и јединствен српски поглед на њих, омогућавајући српској заједници истовремено учешће у цивилизацијском и духовном јединству које је надилази и изградњу аутономног дела цивилизације унутар њега.

Култ Светог Саве је парадигматски вероватно најбољи, али не и једини пример развитка српске духовне самосвојности у универзалистичким оквирима ‒ добар део српске средњовековне књижевности заснива, гради, чува и преноси наше идентитетске темеље кроз владарска житија Немањића, богослужбена дела, култ Светог кнеза Лазара. То је и главни разлог зашто се династија Немањића често подразумева као прва српска владарска породица ‒ кроз немањићку светородност и мученички косовски епилог њене епохе, дух српског народа добија вечна, неухватљива, разумом никад у потпуности сазнатљива, онтолошки узвишена, значења.

Својеврсно отелотворење таквог духовног устројства јесте богата српска средњовековна култура. Од свих њених материјалних израза ‒ пергамента, папира, коже, гвожђа, племенитих метала, драгуља, тканина ‒ као најиздрживији се показао камен, односно они делови културе који су њиме били уобличени, те стога данас српске средњовековне цркве и манастири бивају прва мисао коју буди израз српске светиње.
Споменици изграђени у првој епохи српског црквеног градитељства, у оквирима рашке школе, показују заснивање једне аутономне културе која настаје на граници просторног и духовног истока и запада. Српска култура, дакле, не постаје контактна тек кроз векове у којима је смена утицаја великих сила остављала своје трагове, већ она, налик византијској, у својим темељима обједињује разнородне културне парадигме. Саграђени у областима које су све у то време биле српске, цркве и манастири у Рашкој и на јадранском приморју, уз Хиландар на Светој Гори ‒ као и сви потоњи ‒ преузимају улогу, само привидно немих, сведока српског вековног присуства на неким територијама које су данас, потпуно или делимично, отуђене од српског народа. Комбинација византијске основе у градњи, источног иконописа и западне украсне пластике прати првобитно колебање у српској историји и култури, усклађујући се са њеном способношћу да свој коначан избор не учини ограничавајућим, већ оквирним и отвореним за преузимање њему несвојствених елемената које ће ускладити са својим начелима.

Српско-византијска градитељска школа већ самим именом упућује на врхунац српске средњовековне културе, када је она умногоме постала равноправна са византијском културом, показујући довољно снаге, вредности и амбиције да постане доминантна на читавом Балканском полуострву. Монументалност и раскош грађевина које верно следе своје византијске узоре, говори о универзалистичким тежњама културе која се креће ка свом врхунцу. Нагло и насилно помрачење сјаја ове културе остаје невидљиво у блиставости њених последњих процвата које показују споменици изразито романтичне, предренесансне и узвишене ресавске школе. Бивајући на нама ненаслутљувим висинама и као таква, потпуно измештена из мучне реалности, она само наговештава размере трагедије која је задесила културу која је, на корак од потпуног самоостварења, морала да се повуче.
Српске светиње од камена такође прате тешко, нестално и дуго време страдања и сеоба.

За свега неколико векова, српска култура, утемељена у времену Немањића, великим заслугама Пећке патријаршије, Карловачке и Цетињске митрополије, шири свој духовни ореол и на новим, северним и западним, просторима. Толики број цркава и манастира на тако великом простору ‒ Рашка, Косово и Метохија, Црна Гора, Босна, Херцеговина, Далмација, Славонија, тадашња Јужна Угарска, Вардарска Македонија ‒ показује невероватну прилагодљивост, самосвест и решеност једне културе која опстаје као самостална у најразличитијим и, често, најнеповољнијим условима.

Имајући аутономну духовну залеђину, она не нестаје под туђим утицајима, већ их опрезно прихвата и прилагођава себи, и тако измењене користи за сопствено обогаћивање и унапређивање. Стога она, иако нераскидиво везана за историјску судбину српског народа, може да буде део једне шире ‒ у почетку првенствено источне, касније превасходно западне ‒ културне и духовне заједнице за којом је испрва каскала, а коју је касније сустигла, а можда у нечему и престигла. Дакле, духовно устројство и преовлађујуће православно усмерење српске културе до 20. века, нису били кочнице њеном развоју ‒ напротив, они јесу суштинско извориште њеног развоја и најважнији разлог њеног опстанка.
Национални идентитет ‒ био он превасходно органски или политички ‒ мора, барем једним делом, бити заснован на заједничкој култури колектива који се у њему препознаје. Будући да настаје умногоме изван процеса који су обухватали западније народе, српски национални идентитет је у битном смислу органски тј. формиран на духовним и културним спонама између чланова једне етничке (српске) заједнице. Утемељен у учењу универзалне и наднационалне цркве, он превазилази политичку заједницу и политичку творевину (државу) и као такав се, већ столећима, одржава и изван њих ‒ што се најбоље види у размерама српског културног простора који се, готово никад, није, у потпуности и на адекватан начин, ускладио са историјским границама српских држава.

Већ се у његовој структурној различитости у односу на данас преовлађујући, и неретко једини прихваћени, модерни политички модел националног идентитета, назире неизбежан сукоб између српског националног идентитета и садашњости. Посматран као анахрон, он постаје све осим онога што јесте ‒ мета која се мора погађати, предмет који се мора преобликовати, заблуда која се мора деконсктруисати, илузија која се мора распршити, лаж која се мора оповргнути, прошлост која се мора заборавити.
Универзализам православља, осмишљен и посматран као колективно стремљење врлини, поретку, Богу, супротстављен је глобализму који, испражњен од суштинског значења, насилно ствара колектив који не стреми ничему. Историјски стицана, обликована и чувана, културна посебност, представља претњу испразним полуидентитетима заснованим на измишљеним и небитним или непостојећим разликама. Колективни национални идентитет се разграђује у индукованом и агресивном идивидуализму где се заједништво своди на стерилну социјализованост. Ове опозиције одговарају на питање с почетка ‒ из људске радозналости и жеље за сазнањем се рађају различити системи веровања и мишљења, од којих је, нововековним постављањем себе за субјекта у свету који је сведен на оно око њега, човеков индивидуализам постепено остварио превласт. Да ли је тај свет у потпуности наш, и да ли смо ми у целости његови? Ако не, где је, односу на њега, наш свет?
На граници и периферији ‒ никад толико близу да буде битан и признат и никад довољно далеко да остане изван туђих бављења, делања и наметања.

Будући да он стога не може бити изван глобалних процеса, сложени проблеми његовог опстанка и одржања никад нису само његови, али без обзира на то, он, још увек како-тако различит, опстаје. И иако је ово можда време постисторије, историја још увек није престала да постоји те ће исти они узроци због којих смо опстајали у прошлости, и сада деловати. Темељно супротан модерним идентитетским одређењима, српски духовни, културни и национални идентитет опстаје у донекле паралелном свету ‒ макар идејно и у далеком сећању које се у плодним околностима лако претвори у снажно осећање. И какве везе то данас има с каменом?
У старим веровањима, камен је сматран посредником између мртвих и живих ‒ зато се, измeђу осталог, од њега граде цркве и споменици. Многе и данас целе, многе разрушене и напуштене, српске светиње остају тамо где нâс више нема и неретко говоре о нама боље него што бисмо ми сами. Оне нас везују за прошлост и тако одржавају у садашњности. У погледу на њих или из њих, сусрећући се са очима светих предака, у одговору на то ко смо као заједница, сазнајемо ко смо као појединци. Тако се, „кореном у камену” изнова заснива, затвара и одржава, бесконачни круг нашег постојања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: