Српски дани на Културном форуму у Петербургу

Поводом 200 година од рођења Петра Петровића Његоша одржани су и „Дани српске књижевности”, а специјални гост руских домаћина био је писац Горан Петровић

Петербург, културна престоница Русије, био је три дана културна престоница целог света. „Други међународни културни форум” окупио је више од 2.500 културних посленика из више од 50 земаља. За три дана одржано је више од тридесет дискусија у којима су представници свих жанрова културе

– позориште, књижевност, филм, циркус, музика, музеји покушавали да одреде место Русије у међународном контексту, а у слободно време су уживали у двадесетак изложби, позоришних представа, концерата, опере, балета…

Једина земља која се посебно представила била је Србија. Поводом 200 година од рођења Петра Петровића Његоша одржани су „Дани српске књижевности”, које је отворио почасни гост Форума Славенко Терзић, српски амбасадор у Русији. Разговор је водила Ксенија Јегорова, организатор.

Говорећи о односима Русије и Србије, Терзић је истакао да су два словенска народа увек била блиска и пријатељске, и да су једни другима у историји увек помагали. Он је подсетио на време када је српски краљ Драгутин помагао руском народу и цркви, док је Русија била под татарском влашћу, као што је после пада Србије под власт Турака, Русија помагала Србији. Амбасадор је подсетио и на знамените Србе који су заувек остали део руске културе и историје – Саву Владиславића, Михаила Милорадовића, Атанасија Стојковића, Теодора Јанковића Миријевског.

Он је посебно указао на потребу бољег узајамног упознавања и ширења знања о српском народу, његовој историји, култури и цивилизацијским достигнућима у руској средини, као и на потребу интензивније културне размене.

Мирослав Максимовић је у свом излагању „Његош и Русија” подсетио да се ове године обележава не само 200 година од Његошевог рођења, него и 180 година откако је завладичен у тадашњој руској престоници и 100 година откако је у Петербургу откривен препис његове песме „Ноћ скупља вијека”.

Максимовић је истакао да је Његош, као песник, класик српске књижевности, али и више од тога, једна од чврстих тачака ослонца српске културе уопште и српског националног идентитета. У тај идентитет у коме словенску основу прво прожимају византијски, а касније западни утицаји – Његош је једним замахом, уградио и учврстио његово аутентично језгро, извукавши га из епског јуначког предања – косовски мит.

Дешавало се да дело, настало на таквој основи, буде стављено на неки пиједестал и ту окамењено – час слављено, час заборављено, али свакако изван књижевног живота. Његошево дело је, међутим, остало живо у српској књижевности, примали су га као свог и писци класичног израза, као што је Иво Андрић и изразити, субверзивни модернисти, као што је Милош Црњански.

Максимовић је одржао и веома посећено песничко вече у култној Петербуршкој књижари „Ред речи”.

Наша сарадница Љубинка Милинчић је говорила о Његошу, Пушкину и Романовима, као карикама у заједничкој историји два словенска народа. Она је подсетила да су великани руске и српске поезије, Његош и Пушкин, живели у исто време, да је Пушкин познавао српску народну поезију и дивио јој се, да је Његош Пушкина сматрао срећним сином великог народа, али да је судбина одредила да се никад не сретну, иако до данас живи легенда о њиховом сусрету.

Једина прилика да два песника „разговарају”, била је Његошева молитва на Пушкиновом гробу. Представљена је и књига Љубинке Милинчић о последњем руском цару Николају Другом.

Горан Петровић је био специјални гост руских домаћина, па је учествовао и на пленарном заседању форума, као и у дискусији „Култура – главни смисао постојања човека на земљи”, коме су присуствовали најпознатији писци из целог света.

Одговарајући на питање о националном у књижевности, Петровић је одговорио да је питање националне и интернационалне књижевности заправо сплет центрифугалних и центрипеталних сила.

Ту се мора наћи прави однос између оних сила које увијају према унутра, ка националном и оних које је одвијају ка ономе што је интернационално. Ни једно ни друго само за себе није добро, јер сви ми носимо у себи и национално и интернационално као што пуж носи своју кућицу, и она нам је понекад тешка, а понекад се у њој склањамо.

Горана Петровића, чијих је шест књига објавила управо Петербуршка „Амфора”, руска публика веома добро познаје, па је књижевно вече под називом „О чему говоримо, кад говоримо о књигама”, било веома посећено.

Министар културе Русије Владимир Медински завршио је форум речима – да је Русија већ сада апсолутни лидер културе у свету, а да Петербург има шансе да постане културна престоница света.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: