Српски национални савјет: Улицама у Београду додијелити имена по неколицини најистакнутијих Срба из Црне Горе

Српски национални савјет Црне Горе упутио је Скупштини града Београда предлог да се по неколицини најистакутијих Срба из Црне Горе додијеле имена улицама у главном граду Републике Србије. Ради афирмације неспорног заједничког идентитета, Српски национални савјет је предложио да се имена улица у Београду додијеле: Светом Јовану Владимиру, Јелени Балшић, принцу Михаилу Петровићу Његошу, митрополиту Амфилохију и Милошу Шобајићу.

У образложењима предлога упућеним градској скупштини Београда, Српски национални савјет је, између осталог, навео:

Свети Јован Владимир, рођен је у Дукљи и био је њен владар, најмоћније српске кнежевине тог доба. Признат је као светац и мученик, а у Српској православној цркви се празнује 22. маја као Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски. Свечеве мошти се сматрају хришћанским реликвијама и привлаче многе вјернике, нарочите на дан празновања, када се његове мошти односе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника. Владимиров крст за који се вјерује да га је држао у рукама за вријеме погубљења, сматра се хришћанском реликвијом. Крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра првим српским свецем и небеским заштитником града Бара. По њему је назван монументални Саборни храм у Бару, као и Орден Светог Јована Владимира.

Јелена Лазаревић, удата Балшић, а потом Косача била је средњовековна племкиња, кћерка српског кнеза Лазара и кнегиње Милице. Удала се 1386. године за зетског господара Ђурђа Другог Балшића. Оставши удовица, касније се преудала за војводу Сандаља Хранића Косачу. Уживала је велики углед, као покровитељка Српске православне цркве. Спадала је међу оне знамените жене средњег вијека, које су својим животом, мудрошћу, способностима и образовањем обиљежиле вријеме у коме су живјеле. Сахрањена је у цркви Свете Богородице, на острву Бешка на Скадарском језеру. Током видовданских свечаности, дио Јелениних мошти је враћен у родни Крушевац. Од 2007. године уведена је и реномирана Награда за књижевност „Јелена Балшић“.

Принц Михаило Петровић Његош, рођен је у Подгорица, 14. септембар 1908, а умро у Паризу, 24. март 1986. године, био је принц из краљевске куће Петровића. Принц Михаило Петровић је последњи велики Петровић Његош, син принца Мирка и Наталије Констатиновић и један од ријетких који су одбили круну у два наврата. Име је добио по ујаку своје мајке кнезу Михаилу Обреновићу. Већ је рођењем, по замисли руског двора и краља Николе, његовог дједа, планиран да буде наследник пријестола будуће уједињене српске државе. Потписујући се као „кнез од Црне Горе“ борио се за права Срба, народа којем је свим срцем припадао. Тако је у марту 1971, тужио општину Цетиње и Републику Црну Гору због намјере да се поруши Његошева капела на Ловћену, а остаће запамћена његова борба за одбрану капеле Петра Другог Петровића Његоша на Ловћену.

Митрополит Амфилохије, рођен у Барама Радовића, 7. јануар 1938, а умро у Подгорица, 30. октобар 2020. био је митрополит црногорско-приморски. Прије тога био је епископ банатски. Уочи Божића 1991. дошао на Цетиње када бива устоличен за митрополита црногорско-приморског. Митрополит Амфилохије је подстакао обнову цркви и манастира и повећао број свештеника. Забиљежено је да је у вријеме његовог столовања, у Црној Гори обновљено и изграђено више од 600 храмова и манастира. Предавао је на Богословском факултету у Београду. Митрополит Амфилохије био је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Носилац великог броја одликовања и медаља, почасних споменица и плакета. Објавио је више десетина књига научних радова, а поред теологије и фиолозофије, бавио се преводилаштвом, есејистиком и поезијом. Митрополит Амфилохије је више пута у јавности исказао став о потреби очувања Косова и Метохије у саставу Србије. Такође, отворено се залагао за заједништво Србије и Црне Горе.

Милош Шобајић, рођен је 23. децембар 1945. године, а умро је у Београду, 24. април 2021. године. Био је српски и француски сликар и вајар. Сматра се једним од најзнаменитијих српских и европских умјетника. По оцу Воју, потиче из српске фамилије из Црне Горе, која је крајем 19. вијека донијела у Црну Гору први биоскоп, прву робну кућу, прво позориште, читаоницу и библиотеку, блех оркестар, прве новине и часописе. Своја дјела је представио на преко осамдесет самосталних изложби широм планете и учествовао на око пет стотине групних изложби. Његова дјела се налазе у четрдесетак музеја савремене умјетности у свијету. Добитник је низа домаћих и међународних признања. О раду Милоша Шобајића је објављено пет монографија и близу седам стотина текстова у француској, италијанској, српској, америчкој, јапанској, грчкој и њемачкој штампи, као и велики број телевизијских филмова и приказа. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: