Српски народ 2121. године
1 min readПише: Чедомир Антић
1. Шта је данас будућност ?
О будућности данас не говоре ни велике силе. Од седамдесетих година прошлог века будућност је ту да нас уплаши: тинктенкови нас плаше апокалиптичним световима тоталитарних режима, лишеном ресурса, еколошких катастрофа, човековом спремношћу да сâм себе уништи… Будућност је постала оружје регулације у рукама оних који су свет у коме живимо историјски гледано највише угрожавали. Те есхатолошке визије света у коме више нема промене, било да је добар или лош, по правилу се не остваре али на олтару његове пропасти или преживљавања постојећег, обично остане више крви, новца и интереса малих и сиромашних, него великих и богатих.
2. Како ми видимо будућност?
Ми Срби смо мали народ. За нас зато не треба да постоји чак ни заводљива и слатка илузија коначног успеха и трајног решења.
Пре више од века, 1911. године, велики српски историчар, филолог, дипломата и премијер, Стојан Новаковић, написао је текст под насловом „Београд 2011. године“. Предвиђао је будућност града у коме је живео и народа коме је припадао. Видео је велику југословенску државу, југосферу, привредни напредак, авионе који превозе хиљаде путника. Ипак, његова визија распала се већ 1941. године, а већина предвиђеног није наџивела век у коме је умро. Само осам година након скромног успеха браће Рајт видео је путнике како лете из града у град. Погодио је за Беч и Загреб, али не и за Одесу и Скадар.
Ми данас немамо ни овакве визионаре. Када је тада владајућа Демократска странка 2010. сачинила документ „Србија 2020 – Енергија“, свакако није предвиђала да ће за мање од десет година бити ванпарламентарна, да ће Вучић бити савезник САД, ЕУ и РФ, да ће се њени чланови на улици тучи против карантина… О Британији изван Европске уније, трампизму, или продору НР Кине на Балкан и да не говоримо.
3. Пре стотину година.
Ко је 1921. могао да помисли да ће се Срби борити око једног дела Босне и Херцеговине са муслиманима? Пре стотину година елите су веровале да муслимани – ако нема Османског царства – у политичком смислу и не постоје. Књижевници – „Срби-муслимани“ – су писали о води недовољној да постане језеро, а превеликој да отекне. Чак је и српски народ у БиХ потцењивао своје дојучрашње господаре, па су српске партије све до 1990. биле болно подељене и само у збиру јаче од водеће муслиманске странке. Онда су се ствари промениле. Социјализам и југословенство довели су до тога да Срби и њима наклоњени муслимани више не чине 67% становништва БиХ. Срби су постали други по бројности народ. Међу политичарима од Пашића до Милошевића нико, осим током пар година краља Александра, није разумео потребу јачања српских позиција у БиХ. Пројектовањем будућности није се, колико ми је познато, бавио нико. После осамдесет година ми тек од 2001. можемо да водимо дугорочну националну политику према српском народу изван Србије. Институтције смо градили неодлучно и краткотрајно крајем прве деценије века. Данас зависмо од прилике и талентованих појединаца. Шта тек да кажемо о Црној Гори? Да ли је неко у Београду или Подгорици могао да предвиди у шта ће се претворити Цетиње? Шта би рекли Св. Петар Цетињски или владика Раде да им је било макар и мало познато да ће се црква литијама бранити од браће и рођака? Шта би рекли Пашић, Гарашанин и Рисић да им је неко рекао да ће син Личанина и Личанке из Новог Сада бранити владики да уђе у Цетињски манастир?
Ако су 1921. наше вође веровале да ће Босна бити бастион југословенског уједињења, а да Југословенима нико ништа неће моћи када их буде 30-40 милиона; док су 1945. себе убедили да ће нације одумрети, а у БиХ живети тек мало људи који ће се бавити пољопривредом, тешком индустријом и одбраном државе – шта мисле политичари данас?
Да ли ико у јавности указује на чињеницу да неке трендове познајемо боље него наши преци?
Наши политичари рачунали су пре стотину година на бездан демогарфских ресурса и на, колико год ограничен, али вечни значај пољопоривреде. Били су уверени да ће настати Југословени, међу којима ће Срби бити бити већина, као што ће у заједничком културном обрасцу превладати и српске традиције. То није било тачно ни тада, а у међувремену су се променили и њихови суграђани других народности. Мислили су да ће индустријализација ићи истим развојним путем и у уз непромењену динамику као и у 19. веку. Укратко, били су уверени да време ради за наше националне интересе.
4. За стотину година
Данас је управо супротно: до краја века Срба ће на Балкану, ако не буде неке велике и чудновате промене, бити негде око три милона. Дакле двоструко мање него што их је било 1892. године. Биће у просеку старији од педесет година и време њиховог даљег опстанка биће предвидљиво ограничено. Током деведесетих година веровало се да ће нас наши муслиманско-албански суседи надбројати, али протекла деценија (2011-2021) показала је да су „демографске маказе“ деловале и код њих, због чега сада број свих тих наших суседа пада више и брже него наш, услед чега ће вероватно однос наших становништава почетком 22. столећа бити сличан као и данас. У Србији од 1980-их поново расту површине под шумама – први пут после Сеобе под патријархом Арсенијем Четвртим из тридесетих година 18. века. Од пре неколико година ми први пут, чак и у Београду (који је уз Нови Пазар и Нови Сад једини наш град који још увек расте) имамо потребу за страном радном снагом. За сада на грађевини раде људи са Средњег и Далеког Истока. Наше елите већ почињу да припремају нацију за насељавање странаца, они не долазе да допринесу индустрији у успону – као што је то био случај са западним државама средином 20. века – већ да помогну „старцу на умору“. Наше владе наравно о овим придошлицама размишљају са позиција глобализма или популизма, и зато не желе да препознају посебности Србије (као и сличних држава) и њеног положаја.
Српско питање данас није светски важно као пре стотину година, када су све глобалне силе биле и европске, када је пољопривреда била стотинак пута конкурентнија и када су Србија/СХС биле хиљаду пута мање развијене од Великих сила али су могле да мобилишу тек три пута мање војника од већине њих, а имале су артиљерију која може чак и да победи у рату. То време је прошло. Пре стотину година ми смо чинили један промил светске привреде, данас чинимо пола промила. Тенденција је релативно опадање. То је реалност. Данас је Србија геополитичка тачка једног скрајнутог и мање битног простора. Она је и деведесетих била више пример и симбол, што нас је можда доводило и у теже проблеме него пре стотину година.
Коначно, у Србији је на власти и у пуној снази генрерација која се 1981. четвртином изјаснила као несрпска. Велике силе код нас улажу милијарду долара годишње да нас расрбе, њихови источни конкуренти, на другој страни, овде не бране своје империје, већ економске интересе.
5. Српски национални циљ?
Када кажемо да је српско питање данас симболично, ми указујемо на чињеницу да је питање националног уједињења данас небитно Русима, а решено за друге народе. Делимичан изузетак представљају Мађари, Хрвати, Бугари и Албанци – који немају овакву ситуацију, а уједињење им је у извсној мери дозвољено. Још веће питање је оно везано за наш Јерусалим – Косово, где је западним силама чак и рат прихватљивији од било ког решења које смо ми до сада предложили.
Деценије тоталитарних и ауторитарних режима, нерешиви проблеми, страни притисци, корупција, те неспремност да променимо привредну политику и културни образац, навели су савремене српске елите да не стварају национални и државни план. То је свакако наш највећи савремени проблем. Од 1992. делујемо искључиво реактивно, одбрамбено. На Косову – чекамо. Предлози свих осим оних који имају исту политику као и САД (а не чине више од пар процената бирача у Србији) своде се на суштинску поделу и очување неких симболичких заједничких функција. Кад је реч о Српској интегришемо се полако, у складу са потребама редовних, све предвидивијих, тек формално вишестраначких избора. О полицентричности и аутономистичкој природи српских крајева – војвођанском и црногорском феномену – нико од званичника ни не размишља.
Чак и Недићева Србија имала је националне тежње и надања – генерал је хтео да обједини Србе у Србији, Црној Гори и деловима Босне и Херцеговине. Ми смо дозволили да нам европске интеграције воде људи које је одабрала и школовала Европска унија. То је и данас тако. ЕУ за нас није постала средство – као за Мађаре и Албанце – она је заменила Југославију и социјализам, као државни плацебо и социјално-радикална утопија. Данас многи говоре о међународном праву. Тако је, нама су три разбили међународно признате државе: СФРЈ, ДЗСЦГ и Р. Србију. Исте велике силе су другима браниле њихове нестабилне, недемократске и немогуће државе. Али, шта смо ми урадили да наше разбијене државе интегришемо? Бранли смо их срчано, али како смо се држали у миру? Уједињење и међународно признање нису довољни да би једна држава била добра.
Самоуправљање и Кардељево тумачење младог Маркса као да је огадило нове замисли творцима српске политике. Србија је у 19. веку углавном била имитатор страних решења (за разлику, рецимо, од Грчке). Савремена замисао „Српски свет“ лепо се примила у јавности, али нико не зна о чему се ту заиста ради. Да ли се таква идеја дефинише у Печату и промовише путем деловања човека какав је Александар Вулин? Да ли је то изборна прича само за један кластер наших бирача? Коначно, да ли руски концепт, који је везан за кутуру, може да одговори нашим потребама? Двадесет и први век биће по свему судећи век српског опадања. Балкан ће и даље у сваком погледу губити на значју. Да би те трендове макар мало променили, треба да престанемо да се понашамо као „балкански Руси“ и постанемо балкански Јевреји. Осећај неутемељене величине, треба да замени свест о стварној угрожености. Тај прелаз је тежак. Нама треба нови културни образац. На њему треба да изградимо сасвим нову привредну политику. Нама је потребна нација која ће покривати наши културни простор и држава која ће једном објединити Србе тамо где су већина. Треба нам нова привредна политика, препознавање ресурса и потребâ будућности. У тој привредној реформи ми треба да останемо правна држава, да сачувамо права малог човека, да разбијемо монополе али и да дозволимо да се обогати онај ко може. Прихватимо једном и да никада више нећемо бити народ петнаест хиљада села, већ нација десетак великих градова и највише хиљаду села око њих. Потребна нам је држава нових елита, која ће одбацити југословенство и регионализме, а модернизацију и ЕУ схватити као средство уједињења и привредног јачања, а не крај историје, земљу Дембелију или панацеју. Потребна нам је демократија, узорна као 1905, али сразмерно боља и у народу раширенија од ње. Неопходна нам је визија коју ће спроводити неко са власти, а познато је да су југословенство, комунизам, деведесете и транзиција учинили мало могућим да на власт дође неко ко није корифеј нашег времена.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jako, jako, jako dobra vizija..
…2121.godine nece biti ni nacija ni naroda,,samo polisi…gradjanske opstine univerzuma…