Српски народ коначно мора да попише своје жртве
1 min read
Усташе се сликају поред закланих Срба
Жртве из редова српског народа у катастрофалном 20. вијеку још нијесу почеле да се броје, иако је то још прије пет година најављено са састанка 28 представника културних и научних институција, невладиних организација и удружења из Србије и Републике Српске.
Иницијатор подухвата био је Музеј жртава геноцида, са предлогом да учесници састанка заједнички направе јединствену базу података са именима и презименима, до којих се може доћи, страдалника у ратовима прошлог вијека: два балканска, два свјетска, једном југословенском – грађанском и у НАТО агресији, преносе „Новости“.
–Познато ми је да је Војни архив радио попис припадника војске Краљевине Србије страдалих у рату 1914-1918. године. Музеј жртава геноцида иницирао је и објавио неколико вриједних радова о ратним жртвама на малим просторима и на тај начин понудио основне темеље методологије истраживања, каже проф. др Вељко Ђурић, директор Музеја жртава геноцида.
То значи, навео је он, да бисмо „покривањем“ територије Србије оваквим радовима, на крају могли да говоримо о приближним подацима о ратним жртвама, без обзира на то о ком је рату ријеч.
– Постоји, додуше, и други начин: требало би формирати тим стручњака (историчара, статистичара, програмера…), обезбиједити им финансије, канцеларије, рачунарску технику… Послије четири године видели би се први резултати, истиче др Ђурић.
Историчари наглашавају да пребројавање ратних жртава није митоманија, нити су га измислили Срби, нити је ријеч само о цивилизацијском чину указивања поштовања мртвима. Те евиденције користе се веома прагматично – од процеса за накнаду ратне штете, до спрјечавања ревизије историје. Без утемељене статистике жртава једног народа, често су и мртви и живи накнадно понижавани и дискредитовани.
Ни српске жртве у НДХ нијесу поименце побројане, већ су изношене паушалне оцјене. Тако је с временом дошло до ревизије историје. Одлучујући искорак у том правцу направио је баш Фрањо Туђман, који је војну каријеру замијенио улогом „историчара од ауторитета“. У књигама и јавним наступима, он је негирао холокауст у НДХ и драстично смањивао број убијених Срба и Јевреја у логорима, јер пописа жртва није било.
– Послије успостављања нове власти маја 1945, све истражне радње и судске процесе против усташа водили су Хрвати, а не Срби! Готово сви који су писали о Јасеновцу и Независној Држави Хрватској били су Хрвати. Прве процјене о броју страдалника у Јасеновцу 1945. године саопштила је хрватска Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача! Први Србин који је јасно проговорио о Јасеновцу био је Владимир Дедијер и то 1984. године, изричит је др Ђурић.
Он подсјећа да југословенске послератне власти из више разлога нијесу дозвољавала научноистраживачке пројекте о ратним жртвама 1941-1945. ни њихов стручни попис.
– Разлог је био у неспорној чињеници да би се тим пописом утврдило да је највећи број страдалих припадао српском народу, да је највећи број убица потекао из хрватског народа, а то би било погубно за комунистичку идеологију братства и јединства, каже др Ђурић.
Он сматра да се тачан број жртава у Јасеновцу никада неће утврдити из више разлога, од којих је најважнији непостојање и недоступност релевантних историјских извора.
–Усташком режиму није било у интересу да води евиденцију о заточеницима и злочинима који су припадници његовог покрета чинили. Приближавањем краја рата, оно мало документације која је настајала у логору, систематски је уништавано. Можемо се ослонити само на изворе другог реда, на пример, свједочанства преживјелих логораша, документе централних и локалних органа власти и оружаних формација НДХ, штампу, изворе партизанске, немачке, италијанске провенијенције, закључке комисија и пресуде које је стварала власт нове Југославије, мемоаре… На основу њих је могуће казати приближан број страдалих, објашњава др Ђурић.
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
