Српски патријарх Атанасије у Београду рукоположио за владику Василија Петровића

На данашњи дан, 2.новембра 1750. године у Београду је српски патријарх Атанасије, у присуству три архијереја рукоположио за владику Василија Петровића.

Хиротонисање Василија за владику обављено је у вријеме његових припрема за пут у Срем, гдје је од карловачког митрополита требало да преузме драгоцјености Пећке патријаршијске столице. Владао је заједно са стрицем Савом Петровићем од 1750. до 1766. године. Учествовао је у вођењу црквених и народних послова. Одржавао је блиске везе са царском Русијом и одиграо значајну улогу у обнови српске државе. Слиједећи своје планове, идеје и визије написао је Историју о Черној Гори у којој тежио да произведе непосредне политичке ефекте. Василијева политика ослонца на Русију оставила је трајне последице; њоме је понајвише развијенa и учвршћена љубав према Русији код црногорског човјека, што ће битно и непрестано одређивати и унутрашњу и спољнополитичку оријентацију Црне Горе. Непосредна новчана помоћ коју је Василије добио од руског двора највише је користила Цетињском манастиру, који је са материјалним богаћењем постао светилиште свих православних из Црне Горе, Брда и Боке. Владике су формално биле само духовни поглавари Цетињске митрополије, а стварно су играли најзначајнију политичку улогу. Умро је 1766. године у Петрограду. Сахрањен је у Благовјешченској цркви у Петрограду, у којој почивају знамените руске личности, међу којима и прослављени руски војсковођа Суворов. На надгробној плочи, која је и данас добро очувана, изрезан је грб Црне Горе са натписом да је ту сахрањен митрополит црногорски, приморски, скендерски и егзарх пећког патријарха Василије Петровић. Владика Василије у посвети своје “Историје о Црној Гори” грофу Воронцову, руском државнику, написа следеће:

Најсвјетлији Грофе,

Милостови Господару,

Михајло Иларионовичу

Налазећи се на најпресвјетлијем Њеног Царског Величанства двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој Високој Грофовској Свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој Високој Грофовској Свјетлости да се штампа како би сa народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој Високој Грофовској Свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости Ваше Високе Грофовске Свјетлости.

Милостивога господара смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога, егзарх Василиј Петровић 1754. године, у Москви.

А у својој Историји о Црној Гори пише:

Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако племе памти и свога родоначелника који се је преселио у Црну Гору; свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су доселили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: