Српски патријархат – феминистима најопаснији и највећи непријатељ

Пише за портал ИН4С: Тајана Потерјахин

Већ сам неколико пута писала о томе каквим се манипулацијама заговорници феминистичке идеологије служе како би српску традицијску културу, коју препознају искључиво као сопствену верзију патријархата, упрошћавањима и банализацијом свели на скуп женомрзачких предрасуда.

Будући да се српски патријархат увелико ослања на принципе проистекле из Хришћанства, чувајући притом и неке специфичности предхришћанске епохе, за феминисте је означен као трајно најопаснији и највећи непријатељ. И то није новост, са тим живимо већ дуго. Патријархат и традиционални етички и културни концепт данас се претежно читају у кључу борбе за „права жена“ и „родну равноправност“ као кључна препрека за унапређење „положаја жена у друштву.“

Да би се та препрека уклонила потребно је „изменити свест“ припадника једног друштва, што није ништа друго до културно насиље. Пропагандни терор управо у наше време попримио је размере колективне лоботомије. Од доктора наука преко невладиних активисткиња до фолк и поп певачица, по студијима различитих телевизија практично свакодневно седе забринуте и „обесправљене“ жене, којима без изузетка терцира подједнако забринута и „обесправљена“ водитељка, док у етар одлазе заглушујући тонови незнања и најразнородније фобије, пре свега, фобија од патријархата, коју већ можемо да препознамо и као неку врсту колективне психозе, масовне панике или параноје.

Подржан од стране глобалистичких инсталација које заправо креирају културну политику наше земље, наратив о „потчињеној жени из прошлости“ постао је једина политички коректна истина. Све чешће, он продире и у оне сфере где му није место, тако да је овај осврт у неку руку реакција на садржај који сам прочитала на инстаграм налогу који се бави црквеним темама и промовише Православље.

Свакако, много пута пре тога већ сам чула да је жена у време патријархата током менструирања сматрана нечистом, те јој је стога било забрањено да се тада причешћује.

Нећу се бавити богословским аспектом ове теме, пре свега јер нисам теолог, али као антрополог се сматрам позваном да скренем пажњу на неке основне појмове и чињенице.

Пре свега, нужно је да разумемо у ком смислу се појам „нечисто“ употребљава у традицијској култури. Као што наслов најпознатијег дела чувеног антрополога Мери Даглас јасно сугерише, наспрам чистог не стоји нечисто већ опасно. Табу није, као што се данас често мисли, јер се у том смислу реч жаргонски користи, некакво ћутање проистекло из затуцаности или страха, већ однос, најчешће изражен кроз забране, према ономе што заједница препознаје као рањивост њених чланова. Зато су се породиље и мала деца налазили под изразитим табуима, будући да их је друштво сматрало својим најосетљивијим припадницима. Од постељице и крви до пелена, практично је сав њихов свакодневни живот, заједно са стварима које их окружују, био строго контролисан, али не из гађења, или жеље да се било ко деградира, него баш напротив, да се заштити.

Крв је табуизирана у већини традиција. Не само менструална, већ уопште, па чак и крв животиње, подлегала је бројним табуима, и о томе су писали и Чајкановић, Кулишић, Душан Бандић… Неретко се анимистички веровало да се у њој налази људска душа, односно да крв јесте „телесна душа“. Људи у прошлости разумели су везу између крви и живота, принципа наслеђивања и рода, нарочито у култури у којој је изражен култ предака. Месечни период отицања крви, у том смислу, сматрао се опасним по жену, посебно зато што је постојала свест о повезаности менструације са фертилитетом. Пазило се да менструалну крв нико не види или не додирне, јер је преко ње могао да науди жени, па се рубље упрљано овом крвљу такође сматрало опасним. Али сличне забране везане су за крв која се пушта да би се двоје побратимили, за крв из ране, крвави испљувак, нарочито крв покојника, и како смо већ рекли, крв различитих животиња (са друге стране, често употребљавана у аграрној магији), па и за само место где се, на пример, коље живина.

Што се тиче причешћивања током менструалног крварења, ту је постојао двоструки табу.

Са једне стране крв жене, опасност да јој неко науди ако у том периоду буде напуштала кућу, а са друге крв Исуса Христа, која је перципирана као највећа сакрална вредност. Уз то, претпоставка да крв која се прима постаје крв која отиче изражава се кроз забринутост да би причешћена жена тако заправо искрварила Христову крв односно душу – то веровање такође везивало се за отицање крви уопште, које може настати услед механичке повреде након причешћивања итд. Уосталом, као што се водило рачуна да особа која се причестила никако не поврати истог дана.

Дакле, само на овом једном примеру лако је уочљиво да приписивање патријархату некакве мржње или гађења према жени док крвари не може да буде друго до идеолошка манипулација или последица незнања, јер није табуизирана жена него крв.

Идеологија феминизма готово да не користи други инструмент осим извртања чињеница, па се тако догоди да заштитнички импулс заједнице буде проглашен за гађење или опресију.

Српска етнологија се данас налази у кризи, управо захваљујући политичким притисцима на академске институције, које све више наликују НВО одељењима. Од суштинске је важности да не препустимо тумачење своје прошлости псеудостручњацима које инсталирају глобалистички центри. Ако бављење науком подразумева и одређени степен сумње, онда је наше право да покушамо, сада већ званични наратив о злом патријархату, да укрстимо са логичким аргуметнима, које феминистички политички конструкт суштински супротстављен чињеницама и устројен против њих, не може да апсорбује. На другој страни налази се оно што етнологија јесте.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: